Ekonomske krize današnjice nameću potrebu uspostavljanja i funkcionisanja efikasnog pravnog poretka u cilju očuvanja primenljivosti instituta ugovornog prava. Odlučujući elementi pravnog poretka kojima se nastoji suzbiti posledice kriza su zakonodavstvo, sudska praksa i instituti ugovornog prava koji efektivno funkcionišu. Pored navedenih u cilju suzbijanja posledica ekonomskih kriza neophodno je ostvariti određeni stepen društvene solidarnosti zasnovane na načelu pravičnosti. Sve više dobijaju na značaju dobrovoljna socijalna i ekonomska obavezivanja međunarodnih korporacija. One, pre svega banke i osiguravajuća društva, imaju ključnu ulogu u uticaju na kvantitet i kvalitet potrošnje. Predviđanja i planiranja tržišnih rizika, kao i rizika koje nameću očekivani ekonomski procesi, su od suštinskog značaja za njih. U ovom kontekstu one moraju biti svesne potrebe zaštite slabije strane i pri formulisanju ugovornih odredaba, jer se ovakva vrsta pažnje smatra sastojkom pažnje koju treba da pokazuju pri zaključenju ugovora (culpa in contrahendo). Pored toga, neophodno je da i potrošači pokazuju neophodni stepen obazrivog ponašanja kada donose odluku o zaključenju ugovora. Imajući u vidu zajedničke interese strana koje mogu biti narušeni nepredviđenim okolnostima kao jedno od mogućih rešenja nastalog problema je unošenje klauzule u ugovor kojom se strane obavezuju da će srazmerno snositi negativne ekonomske posledice nastupanja nepredviđenih okolnosti koje pogađaju jednu stranu u meri za koju se ne može razumno zahtevati da je snosi ona sama ili kojom se obavezuju da će u takvom slučaju započeti pregovore u okviru nekog postupka medijacije s ciljem da se ugovor izmeni. Drugi metod sanacije posledica nastupanja nepredviđenih okolnosti je sudska ili zakonodavna intervencija u sadržinu ugovora, spoljašnji uticaj na ugovornu volja strana, kojom se iznalazi rešenje koje se ne zasniva uvek na volji obeju ugovornih strana.