Na početku ovog rada ispituje se veza između strateške kulture i književnosti. TA veza zasniva se na činjenici da pojam strateške kulture podrazumeva da u donošenju strateških odluka značajnu ulogu imaju ne samo racionalne procene već i kultura iz koje dolaze donosioci odluka. Kulturu možemo povezati sa slikom sveta jednog naroda, koja se izražava, ali i menja, putem književnosti. Na taj način, slika sveta koju kreira književnost može da bude činilac u donošenju strateških odluka. U drugom delu teksta ukazuje se na primere u kojima je slika rata u srpskoj književnosti kreirala određenu stratešku kulturu koja je podržavala ili dovodila u pitanje pojedine strateške odluke. Treći deo teksta pokazuje način na koji se stvarala slika ratova devedesetih godina u srpskoj prozi, pri čemu ćemo razlikovati dve perspektive: dominantniju, pozadinsku perspektivu, u kojoj je rat označen kao apsurdan, pa ima ulogu neprijatelja, i manje izraženu, frontalnu perspektivu, u kojoj se kao neprijatelj može prepoznati drugi politički subjekt. Završetak teksta ukazuje na to da dominacija pozadinske percepcije dovodi u pitanje mogućnost postojanja strateške kulture naroda, pa i samog nacionalnog identiteta, budući da se narod svodi na pojedince - dezertere koji žele da prežive rat njegovim napuštanjem.