Tranzicija radnog prava je složen, spor i postepen proces. Ne može se izvršiti odjednom, bez obzira na veštinu i znanje zakonodavca. Društvo se postepeno prilagođava novim okolnostima, menjajući potrebe i odnose koje uređuju propisi. Brzina i tempo promena zavise od mentaliteta, tradicije, unutrašnjeg i spoljnog okruženja. Da bi bio uspešan u transformisanju radnog prava, zakonodavac mora da bude dobro upoznat sa uporednom praksom, regulativom Međunarodne organizacije rada, Evropske unije i drugih značajnijih regionalnih integracija (kao što je Savet Evrope). Kako bi se skratio put koji se mora preći i izbegle nepotrebne greške, korisno je znati iskustva drugih zemalja, naročito onih u tranziciji. Pri izboru rešenja treba imati u vidu da su okolnosti u našoj i posmatranim zemljama Često dosta različite, tako da se ne može vršiti bukvalna "transplantacija prava", već prilagođeno, promišljeno i postepeno preuzimanje. Sasvim je moguće da neki procesi, instituti i ustanove, koji veoma uspešno funkcionišu u evropskim zemljama, neće moći kod nas da zažive ili će profunkcionisati tek posle izvesnog broja godina. Tome doprinosi činjenica da se mentalitet stanovništva veoma sporo menja. Zaostajanje u primeni propisa se može desiti i sa novodonetim zakonima o mirnom rešavanju sporova i socijalno ekonomskim savetima ili nekim rešenjima iz propisa koji su u pripremi, a kojima se korenito menja dosadašnja praksa. Ipak, smatramo da zakonodavstvo treba da daje pozitivni impuls praksi. Međutim, to je samo prvi korak jer se problemi ne rešavaju donošenjem propisa, već njihovom primenom i praktičnim delovanjem. A to podrazumeva dugogodišnji i sistematičan rad.