Dok su pitanja o prirodi, poreklu, doživljaju i svrsi vremena vekovima intrigirala naučnike i filozofe, rezultirajući raznovrsnim ali i često kontradiktornim odgovorima i objašnjenjima, problem razumevanja i tretmana vremena u umetnosti počeo je da dobija na značaju tek tokom prošlog stoleća razotkrivajući drevnu podelu umetnosti na vremenske i prostorne kao suštinski neosnovanu i zastarelu. Svrha izbora muzike i filma kao glavnih objekata analize umetničkog vremena u ovoj studiji jeste da dovede u uporednu vezu i naglasi sličnosti između jedne od najstarijih umetnosti, koja je od početka smatrana za vremensku umetnost par excellence, i relativno novog medija koji sadrži neke od osobina svih umetnosti, i koji je najreprezentativniji primer konceptualnih promena u tretmanu vremena u savremenoj umetnosti. Analogije između muzike i filma provučene su kroz analizu njihove upotrebe linearnog i nelinearnog vremena, kao i mnogostrukih vremenskih dimenzija potvrđujući da tretman vremena u savremenoj umetnosti odslikava ne samo estetička usmerenja autora i njihov subjektivni doživljaj vremena, već takođe otkriva njihova filozofska, a ponekad i duhovna uverenja. Uporedna analiza temporalnih osobina muzike i filma u ovoj studiji položena je u kontekst savremenih teorija o vremenu, pozivajući se pre svega na Šalisovu (M. Shallis) interpretaciju različitih temporalnosti kao simbola različitih slojeva i doživljaja realnosti, kao i Frejzerovu (J. T. Fraser) koncepciju vremena kao hijerarhijske koegzistencije šest različitih vrsta temporalnosti ili Umwelta. Ipak, suprotno mišljenju Džonatana Krejmera (Jonathan D. Kramer), koji poredi različite temporalne dimenzije muzike s pojedinačnim Umweltima, ova studija tumači vreme muzike i filma kao specifični, zasebni Umwelt umetničkog vremena.

musical time; film time; art-temporality; time as a symbol