Autor je u radu na osnovu odgovarajuće literature razmatrao filozofiju istorije Nikolaja Berđajeva. Svoje učenje o smislu istorije i novom srednjem veku ruski mislilac bazira na filozofiji slobode. Istorija bez slobode je lišena smisla. Čovek svoju slobodu ostvaruje tek u zajednici sa Svetom Trojicom. Pojava Hrista bila je pobeda slobode nad carstvom nužnosti grešne prirode. Paganski pojam sudbine bio je istisnut iz rečnika slobodnog čoveka. U istoriji čovečanstva, kao zajedničku duhovnu osnovu renesanse i reformacije Berđajev vidi humanizam. U analizi unutrašnje prirode humanizma, Berđajev prepoznaje čovekovu pobunu protiv Boga. To čovekoboštvo on prati tokom trajanja renesanse, čiji kraj produžava i van njenih vremenskih granica u futurizmu i kubizmu XX veka. Filozof slobode ističe da se humanizam, što je paradoksalno, u potpunosti okrenuo protiv čoveka. Da bi ilustrovao svoju ideju on u istoriji umetnosti, nauke i filozofije pronalazi primere nestanka čoveka. Umesto celovitog čoveka - ličnosti, dvadesetim vekom gospodari individua u mnoštvu. Duhovno stanje čovečanstva dvadesetih godina XX veka Berđajev poredi sa epohom rimskog cara Dioklecijana, kada je počelo masovno progonstvo hrišćana. Po mnogim predznacima, evropsko društvo trebalo bi da stupi u novu istorijsku epohu, sličnu onoj VII, VIII i IX veka, ranom srednjem veku. Autor smatra da je feudalizacija Evrope, slabljenjem uloge države i transnacionalnim kompanijama u političkom životu samo formalna, nedovoljna da se može zaključiti kako se približavamo novom srednjem veku, jer je čovek želeći da bude mera svih stvari, obuzet sobom obezličio sebe kao stvar.

filozofija istorije; novi srednji vek; renesansa; sloboda; ličnost; egzistencijalizam; hrišćanstvo