Metrika članka

  • citati u SCindeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[=>]
  • posete u poslednjih 30 dana:19
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:0
članak: 4 od 9  
Back povratak na rezultate
Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
1995, vol. 43, br. 1-2, str. 1-22
jezik rada: srpski
vrsta rada: neklasifikovan

Šef države u bivšim socijalističkim državama
Beograd

Sažetak

I. Period od 1989. godine do danas sigurno će u istoriji ustavnosti dobiti svoje posebno određenje i biti posebno izučavan s obzirom da je za samo nekoliko godina u Evropi donet veći broj ustava koji nisu prosta i manje-više kvantitativna ustavna dinamika, već ustavnopravni izraz velikih promena koje su se dogodile u svim do tada socijalističkim državama Evrope, od Poljske do Albanije. Predmet ovog priloga biće položaj, ovlašćenja i odnosi sa drugim državama i organima šefa države u 12 novih ustava bivših socijalističkih država Evrope: Ustav Ruske Federacije od 1992. godine, Ustav Republike Albanije od 1992, Ustav Slovačke Republike od 1992, Ustav Republike Srbije od 1990, Ustav Savezne Republike Jugoslavije od 1992, Ustav Republike Slovenije od 1991. godine, Ustav Republike Makedonije od 1991, Ustav Republike Crne Gore od 1992, Ustav Republike Hrvatske od 1990, Ustav Republike Bugarske od 1991, Ustav Rumunije od 1992. godine i izmene i dopune u dva ustava bivših socijalističkih država: Poljske od 1991. godine i Mađarske od 1989. godine. Teorijsko- metodološki osnov ovog priloga, s obzirom na njegov predmet, biće deo teorijske tipologije organizacije izvršne vlasti i položaja šefa države u njoj, koja razlikuje predsednički tip i parlamentarni tip u dve podvarijante - jedna u kojoj premoć ima vlada i druga u kojoj premoć ima šef države. Ostajući u teorijskoj tipologiji, instituciju šefa države analiziraćemo sa stanovišta pet osnovnih teorijskih grupa poslova koje može obavljati izvršna vlast: podzakonodavstvo, koordiniranje i usmeravanje uprave, vođenje spoljne politike, planiranje opšte politike i donošenje političkih akata - akata vlade. II. Izbor i odgovornost šefa države. 1. od 14 analiziranih ustava, kod 9 je predviđeno da se predsednik republike bira neposredno od strane građana (Rumunija, Poljska, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Slovenija, Srbija, Rusija), a kod 5 je predviđeno da izbor vrši parlament (Češka, Mađarska, Jugoslavija, Slovačka i Albanija). Mandat predsednika republike u 11 ustava je određen na 5 godina a samo u tri ustava (Jugoslavije, Rumunije i Rusije) na 4 godine. Svi analizirani ustavi reizbornost ograničavaju na isti način tako da isto lice može biti birano za predsednika najviše dva puta. 2. U pogledu ograničenja pasivnog biračkog prava, navedeni ustavi su postupili na dva načina. Prvu grupu čine ustavi Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Rumunije, Hrvatske i Slovenije, koji nemaju posebnih uslova (ograničenja) pasivnog biračkog prava, već su oni jednaki uslovima za aktivno biračko pravo (državljanstvo, punoletstvo, poslovna sposobnost). Drugu, brojniju, grupu čine ustavi koji su propisali ova ograničenja i to tako da su svi u toj grupi odredili najmanje godine starosti za uživanje pasivnog biračkog prava, pri čemu ustavi Češke, Albanije, Bugarske i Makedonije zahtevaju najmanje 40 godina starosti, a ustavi Mađarske, Slovačke, Poljske i Rusije, najmanje 35 godina starosti. Pored godina starosti, u drugoj grupi pojedini ustavi zahtevaju određenu dužinu boravka, i to ustavi Poljske i Bugarske 5 godina, a ustavi Makedonije i Rusije 10 godina, dok Ustav Makedonije kombinuje ovaj uslov za kontinuitetom boravka u poslednjih 15 godina. Zakletvu kao institut u postupku izbora predsednika republike predviđa 11 navedenih ustava, svi izuzev Ustava Jugoslavije, Albanije i Crne Gore. Među ustavima koji zakletvu predviđaju, ustavi Češke, Slovačke, Poljske i Rusije su posebno regulisali pravne posledice nepolaganja zakletve i to ustavi Češke i Slovačke izričito (ako odbije ili stavi rezervu, smatra se da nije izabran), a ustavi Poljske, Rumunije i Rusije posredno (dužnost prima tek kad položi zakletvu). Od svih navedenih ustava samo ustavi Rumunije i Poljske predviđaju institut potvrde izbora predsednika republike koju vrši Ustavni sud Rumunije, odnosno zajednička sednica oba doma Parlamenta Poljske. 3. U pogledu nespojivosti funkcije šefa države sa drugim poslovima, navedeni ustavi su postupili na pet načina. Prvu grupu čine ustavi koji nemaju odredbe o nespojivosti ovih funkcija (Rusija, Crna Gora i Poljska). Drugu grupu čine oni koji su nespojivost utvrdili sa drugim javnim funkcijama (Slovenija i Češka). Treću grupu čine oni koji su nespojivost utvrdili sa drugim javnim funkcijama i profesionalnim delatnostima (Srbija, Jugoslavija, Slovačka i Albanija). Četvrtu grupu čine oni ustavi koji su, pored druge javne funkcije i profesionalne delatnosti, utvrdili i odnos predsednika prema obavljanju političkih delatnosti, i to bilo tako što su nespojivost utvrdili samo sa funkcijom, ne i sa članstvom u političkoj partiji (ustavi Makedonije, Bugarske i Mađarske), bilo tako što su predsedniku zabranili čak i članstvo u političkoj partiji (Ustav Rumunije) ili mu izričito dozvolili stranačku (političku) delatnost (Ustav Hrvatske). Pitanje zamenjivanja su navedeni ustavi rešili na tri načina. Prvi i jedini od svih ustava, Ustav Bugarske predviđa instituciju podpredsednika republike i time insitucionalno rešava navedeni problem. Druga i najbrojnija grupa zamenjivanje je poverila nekom od rukovodioca u parlamentu države, zavisno od strukture i organizacije rada parlamenta. Tako u državama koje imaju jednodome parlamente i predsednika parlamenta zamenjivanje vrši predsednik parlamenta (Mađarska, Srbija, Crna Gora, Slovenija, Poljska, Albanija i Hrvatska), a kod dvodomih ili onih koji imaju zajedničkog predsednika parlamenta, poverava se alternativno predsednicima domova (Rumunija) ili samo predsedniku jednog doma (Jugoslavija). Treću grupu čine ustavi koji su zamenjivanje poverili predsedniku vlade (Rusija, Češka i Slovačka), s tim što je u slučaju Češke to rešenje kombinovano sa taksativno izdvojenim poslovima u kojima zamenjivanje vrši i predsednik jednog doma parlamenta, a u slučaju Slovačke je utvrđeno da zamenjivanje vrši vlada u celini i da ona može neke od poslova da poveri predsedniku vlade. 5. U odnosu na razloge odgovornosti, prvu grupu čine ustavi koji su predsednika republike učinili odgovornim samo za povredu ustava (Srbija, Crna Gora, Jugoslavija, Makedonija i Hrvatska), drugu grupu čine ustavi koji su pored povrede ustava uveli i povredu zakona (Slovenija, Poljska, Mađarska i Albanija), a treću grupu čine ustavi koji su utvrdili odgovornost za veleizdaju ili povredu ustava (Bugarska i Rumunija). Posebni slučajevi su odgovornost za angažovanje protiv suverenosti, teritorijalnog integriteta ili uklanjanje demokratskog ustavnog sistema i izdaju (Slovačka). Postupak utvrđivanja odgovornosti šefa države u navedenim ustavima je u najvećem broju slučajeva uređen tako da parlament postupak pokreće (po pravilu 2/3 većinom), a konačnu odluku donosi ustavni sud - ustavi Slovenije, Bugarske, Makedonije, Mađarske, Češke, Hrvatske i Slovačke (za izdaju). Ustavi Jugoslavije, Albanije i Slovačke (za druge razloge) su odluku stavili u nadležnost parlamenta, a po suštini im se pridružuje i rešenje Ustava Crne Gore (odlučuje parlament na osnovu mišljenja Ustavnog suda). Specifična rešenja u odnosu na druge imaju Ustav Srbije (pokreće parlament, a odlučuju građani na referendumu), Ustav Poljske (pokreće parlament, odlučuje Državno veće - posebni ustavni organ), Ustav Rumunije (za izdaju pokreće parlament a odlučuje Vrhovni sud, a za povredu ustava pokreće parlament uz konsultaciju Ustavnog suda, a odlučuju građani na referendumu). 2. Ovlašćenje šefa države. 1) Vođenje spoljne politike. U okviru ove grupe poslova jasno se izdvajaju dve celine: jedna koja je vezana za rukovođenje oružanim snagama države i druga koja se odnosi na međunarodne odnose država. Zajednička karakteristika im se nalazi u činjenici da se radi o poslovima koji su vezani za strane države u ratu i miru. 1. Iako navedeni ustavi sa velikim razlikama pristupaju uređivanju pitanja oružanih snaga i rata, i u obliku regulative i u terminologiji (što znatno otežava uporedno razmatranje), svi oni su, izuzev ustava Poljske i Crne Gore utvrdili da je predsednik republike vrhovni komandant oružanih snaga. Ustav Poljske je utvrdio da vrhovnog komandanta u ratu imenuje predsednik republike kad Parlament ne može da se sastane, a Ustav Crne Gore ovo pitanje ne uređuje jer se radi o ustavu federalne jedinice, a ti poslovi su isključiva nadležnost savezne države i njenih organa. U neposrednoj vezi s ovlašćenjima vrhovnog komandanta, odnosno s upotrebom oružanih snaga, nalazi se još nekoliko ovlašćenja, a na prvom mestu utvrđivanje nasupanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja koji su pretpostavka upotrebe oružanih snaga. Proglašavanje nastupanja navedenih stanja je u svim navedenim ustavima, izuzev Ustava Jugoslavije i Rusije, stavljeno u nadležnost predsednika republike supsidijarno, tj. ako parlament čije je to redovno ovlašćenje nije u mogućnosti da se sastane i o tome odlučuje. Ustav Jugoslavije ovo supsidijarno ovlašćenje daje Saveznoj vladi (predsednik Republike o tome daje samo mišljenje), a Ustav Rusije to ovlašćenje daje direktno i bezuslovno predsedniku republike. 2. U drugu celinu poslova spoljne politike svrstali smo nekoliko konkretnih poslova koji se odnose na održavanje međunarodnih odnosa u 'mirnodopskom stanju'. Ova pitanja zbog svoje prirode nisu pogodna za obimnije i preciznije uređivanje pravnim normama usled čega svi ustavi, pa i ovde analizirani, sadrže malo odredaba o tome. Svi oni šefu države (predsedniku republike) poveravaju predstavljanje države u inostranstvu, prijem akreditivnih i opozivnih pisama stranih diplomatskih predstavnika i postavljanje diplomatskih predstavnika svoje države u inostranstvu. U odnosu na ove poslednje navedene poslove, ustavi Hrvatske, Rumunije, Jugoslavije i Albanije vezuju njihovo vršenje za predlog vlade, a Ustav Rusije za saglasnost parlamenta. Konkretizujući u većem stepenu načelo određen posao predstavljanja države, neki ustavi su predvideli da predsednik republike potpisuje međunarodne ugovore (Rusija, Češka, Makedonija, Hrvatska, Bugarska, Rumunija, Albanija) ili da izdaje akte o ratifikaciji ugovora (Slovenija, Rusija, Jugoslavija). Značajna ovlašćenja od navedenih u ovoj celini poslova, dakle ona koja zadiru u suštinu međunarodnih odnosa (kod gore navedenih se očigledno radi o proceduralno-protokolarnim poslovima), predviđa samo nekoliko ustava i to: predsednik Rusije određuje spoljnu politiku, predsednik Makedonije predlaže članstvo u međunarodnim organizacijama, a predsednik Hrvatske pokreće postupak udruživanja sa drugim državama. Značajno je i ovlašćenje predsednika republike da ratifikuje međunarodne ugovore i to ili sve (ustavi Češke i Slovačke) ili one ugovore koji ne zahtevaju promene zakona (ustavi Poljske, Mađarske i Albanije). 2. Politički akti - akti vlade. 1. Prva celina u ovoj grupi su poslovi u vezi s kojima se iskazuju različiti oblici 'državne milosti'. Tako svi navedeni ustavi ovlašćuju predsednika republike da, kao najviši predstavnik države, dodeljuje pomilovanja, odlikovanja, nagrade, titule i sl. Jedan broj ustava navedenim poslovima šefa države dodaje i odlučivanje o dodeli državljanstva i azila (ustavi Rusije, Bugarske, Mađarske i Albanije), a Ustav Bugarske još i odlučivanje o promenama administrativnih - unutrašnjih granica (na predlog Vlade), opraštanje nenaplativih državnih potraživanja i određivanja objekata nacionalnog značaja i naseljenih mesta nacionalnog značaja. 2. Druga celina je ovlašćenje predsednika republike da proglasi vanredno stanje u državi, čija će posledica biti određeni poremećaji u nadležnosti državnih organa, prelaskom poslova na šefa države ili će doći do proširivanja državne vlasti preko redovno dozvoljenih okvira (suspenzija nekih ustavnih sloboda i prava i sl.). Kod ove vrste poslova razlikujemo tri pristupa navedenih ustava. Tri ustava (Češke, Crne Gore i Jugoslavije) navedeno ovlašćenje ne daju šefu države. Ostali ustavi se razlikuju na one koji korišćenje ovog ovlašćenja vezuju za nemogućnost, izazvanu upravo razlozima koji su proizveli vanredno stanje, parlamenta da se sastane i uz obavezu naknadne potvrde od strane parlamenta (ustavi Slovenije, Bugarske, Mađarske, Albanije i Makedonije), i one ustave koji navedeno ovlašćenje dodeljuju predsedniku republike na njegovu ocenu (ustavi Hrvatske, Srbije, Poljske, Rusije, Slovačke i Rumunije) ali i tada neki od njih propisuju učešće i drugih državnih organa (Ustav Srbije - na predlog vlade, Ustav Rusije - obaveštavanje parlamenta, ustavi Hrvatske i Rumunije - naknadna potvrda parlamenta). 3. Treću ocenu poslova u okviru političkih akata predstavljaju ovlašćenja predsednika republike u vezi s imenovanjem-postavljanjem različitih nosilaca državnih funkcija, i to bilo da se na te funkcije postavljaju od strane predsednika, bilo da je on ovlašćeni predlagač kandidata za određene funkcije čiji izbor vrši drugi državni organ, po pravilu parlament, a nekada i drugi državni organi (sudski savet i sl.). Svi navedeni ustavi predviđaju ovlašćenja predsednika republike u vezi s izborom vlade, kao izvršnog organa, i to na dva načina. Prvi način je da se ovlašćenje predsednika republike sastoji u pravu da imenuje (odredi) predsednika vlade a na njegov predlog i članove vlade, uz naknadnu potvrdu (glasanje o poverenju u parlamentu) - rešenje predviđeno u ustavima Rusije, Hrvatske, Rumunije, Češke, Mađarske, Slovačke. Drugi način je ovlašćenje predsednika republike da predloži kandidata za predsednika vlade koga parlament bira zajedno sa članovima vlade koje sama predlaže - rešenje u ustavima Srbije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Albanije, Jugoslavije i Poljske. Očigledno je da je uloga predsednika republike u izboru vlade kod prvog načina znatno veća nego u drugom, iako u oba slučaja on nije samostalan i jedini učesnik. Drugo tipično kadrovsko ovlašćenje predsednika republike odnosi se na izbor sudija Ustavnog suda. Samo dva od navedenih ustava - Hrvatske i Poljske, ne predviđaju učešće predsednika republike u njihovom izboru. Ostali ustavi ovu ulogu predsednika dimenziniraju na dva načina: predsednik imenuje sudije Ustavnog suda - ustavi Češke (uz saglasnost Senata), Slovačke (na predlog parlamenta) i Albanije (imenuje 4 od 9 sudija) i predsednik predlaže parlamentu kandidate za sudije - ustavi Srbije, Slovenije, Crne Gore, Rusije, Poljske i Jugoslavije - za sve sudije i ustavi Makedonije (samo za dvojicu sudija), Rumunije i Bugarske (za izbor 1/3 sudija). Pojedini ustavi predviđaju ulogu predsednika republike i u izboru sudija redovnih sudova, i to posredno tako što imenuju članove Sudskog saveta kao predlagača za izbor (Ustav Slovenije - 5 od 11 članova. Ustav Makedonije - 2 člana), ili kao neposrednu tako što predsednik sam imenuje sudije - Ustav Rusije (sudije federalnih sudova), Ustav Poljske (sve sudije na predlog Sudskog saveta), ustavi Češke i Mađarske. Najdalje u ovlašćenjima predsednika Republike u kadrovskim pitanjima otišli su ustavi Mađarske i Slovačke, jer su predvideli da predsednik imenuje i profesore i rektore visokih škola, čak i predsednika Mađarske akademije nauka. III. 1. Odnos predsednika republike i parlamenta. Suspenzivni veto, kao oblik učešća i uticaja izvršne vlasti na rad zakonodavne vlasti daje mogućnost predsedniku republike da izglasan zakon u parlamentu vrati na ponovno odlučivanje, a ako bude ponovo izglasan (istom ili kvalifikovanijom većinom), obavezuje predsednika da zakon objavi. Ovo ovlašćenje predviđa 11 od 14 analiziranih ustava, svi izuzev Ustava Jugoslavije, Slovenije i Hrvatske. Drugo tipično ovlašćenje predsednika prema parlamentu odnosi se na njegovo pravo da iz određenih razloga raspusti parlament. Od ovih analiziranih ustava, ova ovlašćenja nemaju samo ustavi Makedonije i Jugoslavije, ali sam institut raspuštanja nema jedino Ustav Makedonije, dok je u Ustavu Jugoslavije ovo ovlašćenje povereno vladi SRJ. Međutim, i pored toga što 12 od 14 analiziranih ustava ovo ovlašćenje daju predsedniku republike, pojedina rešenja u okviru ovog instituta se razlikuju od jednog do drugog ustava i to u stepenu objektivizacije instituta, odnosno u propisanim uslovima i razlozima za njegovo korišćenje. Najliberalniji u pogledu uslova i razloga su ustavi Srbije i Albanije (bez navedenih razloga, ali na predlog vlade), a svi ostali ustavi su predvideli najmanje jedan razlog - neizbor vlade u određenom roku, a pojedini od njih su ovom razlogu dodali još i nedonošenje budžeta (Hrvatska, Češka). Jedan broj ustava je zabranio korišćenje ovog ovlašćenja u ratnom stanju ili vanrednom stanju (Srbija, Rumunija, Češka, Slovačka, Mađarska) ili u nekom roku pred istek mandata predsednika republike (Bugarska, Češka). Posebnom vrstom uslova za korišćenje ovog ovlašćenja možemo smatrati slučajeve vezivanja ovog ovlašćenja za premapotpis predsednika vlade (ustavi Hrvatske, Bugarske), ali se prava ocena domašaja ovog uslova može da izvrši jedino analizom uticaja predsednika na izbor i rad vlade, odnosno ocenom samostalnosti vlade u davanju premapotpisa. Treće tipično ovlašćenje predsednika republike je raspisivanje izbora za parlament i zakazivanje prve sednice novoizabranog parlamenta - ustavi Slovenije, Rusije, Crne Gore, Hrvatske, Bugarske, Poljske, Češke, Jugoslavije, Albanije i Mađarske, ali ono je tehničko-deklarativnog karaktera i nema veći značaj. Češće se sreću u ustavima navedenih država još dva ovlašćenja predsednika republike - da se obrati parlamentu u obliku redovnog godišnjeg izvešaja o 'stanju nacije' (ustavi Rusije, Makedonije, Hrvatske, Bugarske, Rumunije i Slovačke) ili da predloži promene ustava države (ustavi Crne Gore, Poljske, Hrvatske, Srbije i Albanije). Ostala ovlašćenja predsednika republike koja srećemo u pojedinim ustavima su izuzetak - npr. pravo da predlaže zakone (ustavi Rusije i Mađarske), pravo da zakaže vanrednu sednicu parlamenta (ustavi Crne Gore, Hrvatske i Mađarske), pravo da učestvuje u radu parlamenta (ustavi Češke, Slovačke, Mađarske), ili čak da isključi parlament iz odlučivanja o nekom pitanju raspisujući referendum (ustavi Rusije, Hrvatske, Rumunije). Isključujući učešće parlamenta u izboru i prestanku mandata predsednika republike, od navedenih ustava samo ustavi Slovenije i Makedonije daju i parlamentu jedno ovlašćenje prema predsedniku - pravo da traži od predsednika da izloži mišljenje pred parlamentom o nekom pitanju. 2. Odnos predsednika republike i vlade. Kooperaciju dva dela izvršne vlasti - predsednika republike i vlade, predviđa 8 do 14 analiziranih ustava, a ta rešenja se u većoj meri među sobom razlikuju prema intenzitetu, odnosno prema stepenu povezanosti i mogućnosti međusobnog uticaja, naročito predsednika republike na vladu, s obzirom da se radi o inokosnom organu sa jačim političkim legitimitetom dobijenim na neposrednim izborima. Ta rešenja se kreću od prava predsednika da od vlade zahteva da izloži stavove o pojedinim pitanjima (ustavi Srbije i Slovačke), do prava predsednika republike da učestvuje u radu vlade i da tim sednicama predsedava (ustavi Rusije, Hrvatske, Rumunije, Slovačke, Albanije i Češke). Premapotpis vlade (predsednika ili člana vlade), koji je po svojoj suštini samo formalnopravni oblik kooperacije i predstavlja institucionalizaciju zajedničke odgovornosti dva dela izvršne vlasti, predviđa 7 analiziranih ustava i to: Ustav Hrvatske (samo raspuštanje parlamenta), Ustav Bugarske (za sve akte predsednika izuzev izbora vlade, raspuštanja parlamenta i suspenzivni veto), Ustav Poljske i Mađarske (za zaključivanje međunarodnih ugovora, za neka kadrovska ovlašćenja i za akte u ratnom i vanrednom stanju). Najdalje u ovim ovlašćenjima otišao je Ustav Rusije koji predviđa pravo predsednika da obustavlja akte izvršnih organa subjekata federacije (članica federacije svih stepena, ne samo federalni jedinica) ako su suprotni ustavu, međunarodnim ugovorima ili pravima čoveka. IV. Nijedan od navedenih ustava nije predvideo predsednički tip organizacije šefa države što je očigledno ne samo iz formalno ustavnih razloga (svi imaju bicefalnu egzekutivu), već i iz suštinskih razloga (ni jedan šef države ne obavlja poslove podzakonodavstva i kooridnacije i usmeravanja uprave). Samo dva od 14 analiziranih rešenja ustava pretežno odgovaraju jednoj od dve varijante parlamentarnog tipa, i to predsednik SR Jugoslavije varijanti u kojoj premoć ima vlada, a predsednik Ruske federacije - varijanti u kojoj premoć ima predsednik republike. Pri tome se jedan broj ovlašćenja predsednika Ruske federacije približava ili izjednačava rešenjima predsedničkog tipa (utvrđuje spoljnu i unutrašnju politiku, predlaže zakone, može da postavi pitanje smenjivanja vlade, uloga opštepolitičkog državnog arbitra). Svih ostalih 12 analiziranih ustava sadrže takva rešenja položaja i ovlašćenja šefa države da se, i pored izvršne generalizacije i apstrakcije pojedinih rešenja, mora zaključiti da pripadaju mešovitom parlamentarnom tipu predsednika republike i to u tri grupe. Prvu grupu čine predsednici Srbije, Makedonije, Poljske i Albanije, za koje se može zaključiti da se po položaju i ovlašćenjima nalaze na sredini krajnjih rešenja, tj. za ova četiri predsednika može se zaključiti da nema ni premoći predsednika, ni premoći vlade u organizaciji izvršne vlasti, već se radi o izbalansiranoj i nezavisnoj bicefalnoj egzekutivi. Drugu grupu čine predsednici Rumunije, Bugarske, Češke, Slovačke, Mađarske i Hrvatske kod kojih položaj i ovlašćenja pokazuju primetan otklon ka varijanti u kojoj premoć ima predsednik republike. Treća grupa su predsednici Slovenije i Crne Gore kod kojih se radi o rešenjima koja imaju otklon ka varijanti u kojoj premoć ima vlada, ali se ipak radi o položaju i ovlašćenjima koja su neposredno veća od te tipične varijante.

Reference

*** (1991) Constitution of Macedonia
*** (1992) Ustav Republike Srbije / Constitution of the Republic of Serbia. Službeni glasnik Republike Srbije
*** (1992) Ustav Republike Crne Gore / Constitution of the Republic of Montenegro. Službeni list Republike Crne Gore (Official Gazette of the Republic of Montenegro)
*** (1992) Ustav Savezne Republike Jugoslavije / Constitution of the FR of Yugoslavia. Službeni list SR Jugoslavije (Official Journal of the FRY)
*** (1991) Constitution of Slovenia
*** (1991) Constitution of Croatia
Kutlešić, V. (1991) Suspenzivni veto u Ustavu Srbije u svetlu komparativnog prava. Strani pravni život, br. 2-3, str. 19-28
Kutlešić, V. (1994) Stanje ustavnosti i zakonitosti i usklađenosti Ustava Srbije i Ustava Crne Gore sa Ustavom Jugoslavije. Arhiv za pravne i društvene nauke, vol. 80, br. 3, str. 383-392
Marković, R.Č. (1980) Izvršna vlast. Beograd: Savremena administracija