Prekomerna potrošnja nalazi se u osnovi skoro svih problema u životnoj sredini, a današnje generacije već uveliko žive na račun budućih. Mogućnosti i potrebu tretiranja posledica potrošačkog načina života na životnu sredinu u nastavi jednog školskog predmeta prepoznali smo već u definicijama održivog razvoja i na njemu utemeljenog obrazovnog koncepta. Njima su obuhvaćeni pojmovi poput ograničenja životne sredine, zadovoljenja ljudskih potreba (potreba, ne želja) i međugeneracijske odgovornosti. Mogućnosti i obavezu tretiranja navedenih problema u nastavi, te tako pripremanja dece i mladih za jednu od ključnih uloga u održivom društvu, ulogu 'održivih' potrošača, bazirali smo i na sledećim pretpostavkama: 1) ako su problemi u životnoj sredini nastali velikim delom kao posledica ljudskih potrošačkih aktivnosti, moguća rešenja leže u drugačijem sistemu znanja i vrednosti, kao i promenama u ponašanju svakog pojedinca; 2) u realizaciji ovog cilja obrazovanje predstavlja jedan od najmoćnijih faktora. U nastojanju da utvrdimo kvalitet postojećeg pristupa ovoj problematici i osmislimo smernice za poboljšanja u nastavi prirode i društva, važno je bilo razrešiti nekoliko pitanja. Prvo, identifikovali smo specifičnosti svih komponenti održivog razvoja, kako bismo obezbedili njihovo celovito reflektovanje u izdvojenom istraživačkom problemu koji predstavlja samo jedan od segmenata složenog obrazovnog koncepta zasnovanog na održivosti. Takođe, analizom ekoloških zakonitosti i posledica iscrpljivanja prirodnih resursa naše planete, te karakteristika potrošnje i mehanizama koji leže u osnovi motivacije potrošača i njihovih potrošačkih aktivnosti, formirali smo shemu ključnih problema, kojima bi bilo značajno posvetiti pažnju iz vaspitno-obrazovnog ugla. Sledeći korak bio je sagledavanje potencijala nastave prirode i društva da doprinosi razvoju kompetencija za život u održivom društvu, te prilagođavanje odabranih ciljeva karakteristikama ove nastave. Konačno, u kognitivnim teorijama, koje čine osnovu savremenog shvatanja učenja i nastave, potražili smo i pronašli potvrdu o primerenosti odabranih zahteva specifičnostima dece uzrasta od sedam do jedanaest godina, kao i utemeljenje za uverenje da (holistički) pristup ovoj temi u nastavi prirode i društva može da doprinese celokupnom razvoju deteta. Teorijska analiza i promišljanje o problemu rezultirali su definisanjem ključnih kompetencija u oblasti povezanosti potrošačkog načina života i životne sredine koje bi bilo moguće i potrebno razvijati u nastavi prirode i društva. Izdvojili smo ih i ugradili u sistem od četiri kategorije: 1) zavisnost čoveka od prirode; 2) problemi u životnoj sredini i njihove posledice; 3) uzroci ili veza između potrošnje i problema u životnoj sredini i 4) mere u domenu potrošačkih postupaka za rešavanje i prevenciju problema u životnoj sredini. Sistem kategorija je čvrsto strukturisan, sačinjen od umreženih pojmova, među kojima su utvrđene kauzalne, horizontalne i vertikalne relacije. U predloženom sistemu reflektuje se interdisciplinarni i holistički pristup, uključujući i potrebu da se adresiraju različiti aspekti ličnosti deteta. Definisani okvir predstavljao je polazište za empirijsko istraživanje čiji je cilj bio da se utvrdi kvalitet postojećeg pristupa posledicama potrošačkog načina života na životnu sredinu u nastavi prirode i društva. U radu su izneti rezultati dela šireg istraživanja, koji je realizovan testiranjem znanja učenika na kraju prvog ciklusa obaveznog obrazovanja u Srbiji. Ispitanici su pokazali selektivno poznavanje činjenica i slabosti u razumevanju i primeni znanja u oblasti povezanosti potrošačkog načina života i problema u životnoj sredini. Identifikovani problem predstavlja refleksiju kvaliteta programa nastave prirode i društva, i kvaliteta nastave kao odraza informisanosti učitelja o ovoj temi. Naime, rezultati testiranja učenika indirektno su potvrdili ostale rezultate šireg istraživanja, kojim su bili obuhvaćeni i sami nastavni programi i učitelji. Funkcionalnost programa nastave prirode i društva niti u potpunosti odgovara složenim ciljevima iz oblasti teme ovog rada niti je primerena potencijalu koji ova nastava ima u tom kontekstu. Ni kompetencije učitelja u velikoj meri ne odgovaraju potrebama razvoja navedenih tipova znanja učenika. Rešenja bi valjalo tražiti u dva smera. Prvo, neophodna su poboljšanja nastavnih programa u pogledu aktuelizacije, sistematičnijeg strukturisanja zahteva, kao i sa stanovišta usmerenosti na razvoj odgovarajućih kompetencija iz ove oblasti. Sa druge strane, izmene nastavnih programa imale bi slabe efekte ukoliko bi izostala odgovarajuća obuka učitelja, i to: 1) intenzivnijim i kvalitetnijim uvođenjem tema i ciljeva iz oblasti održivog razvoja u studijske programe učiteljskih fakulteta u Srbiji i 2) organizacijom seminara za one koji su u radnom odnosu. U radu su dati predlozi čiji je cilj upravo da se doprinese jednoj takvoj reformi. U pitanju je, pre svega, predlog modela holističkog pristupa vezi između potrošačkog načina života i problema u životnoj sredini u nastavi prirode i društva. Zahtevi za ovladavanjem odgovarajućim sistemom pojmova, te za razvijanjem spremnosti učenika da prihvate odgovornu i održivu potrošnju imaju značaj i sa stanovišta razvoja učenika u celosti. Oni su saznajno i funkcionalno vredni, kao i etički zasnovani. U pitanju su vrednosti iz oblasti obrazovanja za održivi razvoj koje bi svakako trebalo uvrstiti u proces reforme nastave prirode i društva.