Kulturne vrednosti i sistemi proističu iz one čovekove nepresušne potrebe i težnje da svoje bitisanje na zemlji oplemeni i oblagorodi. Čovek plemenitog duha će svaki predmet svoje težnje i aktivnosti vezivati za nešto duhovno, otkrivajući na taj način njegovu dublju stranu. Na drugoj strani je vidan nedostatak svega plemenitog i duhovnog koji predstavlja negativnu odredbu čoveka, njegove rđave naravi, surovost, rigidnost osećanja, nedostatak blagorodnosti duše koja prašta, promišlja i deluje po vrlini i moralnom zakonu. Većina savremenih filzofskih pravaca i refleksija poput pesimizma, egzistencijalizma i fenomenologije, kao i samo iskustvo ljudskog sveta života, svedoče o dominaciji zla u svetu, u bezbrojnim načinima i stepenima njegovog ispoljavanja, kao negativne vrednosti dobra. Izazivanje bola, patnje i stradanja čoveka na svim ravnima njegovog bitisanja, čini da samo zlo i (ili) zloupotreba dobra bude prepoznato kao dominantni "duh vremena". Na sreću, ono stvaralačko - ontološko jezgro čoveka čuva neophodne iskre dobra, u kojima živi nagon za uzvišenim i dostojanstvenim načinom života, za ostvarenjem najvišeg dobra u oblasti morala i duhovne slobode ličnosti, koja se sa svoje strane, javlja kao kriterijum moralne ocene svakog postupanja.