Uvod

Švedski hemičar Jens Jakob Bercelius (Jöns Jacob Berzelius) otkrio je 1817. godine nemetal selen, sa atomskim brojem 34. Naziv selen potiče od starogrčke reči σελήνη (Mesec), jer je u Mendeljejevljevom periodnom sistemu elemenata selen neposredno uz hemijski element telur (lat. Tellus - Zemlja). Selen se u prirodi javlja uglavnom u obliku svojih jedinjenja, a veoma retko u elementarnom obliku [1].

Selen ima antioksidantni efekat, kao sastavni deo enzima fosfolipid-hidroperoksid glutation peroksidaze, koji se može naći u svim ćelijama, u serumu i u majčinom mleku. Pored toga, ima ulogu i u metabolizmu lipida i eikozanoida [2], a kao sastojak enzima dejodinaze značajan je za pretvaranje tiroksina u trijodtironin [3]. Sa tokoferolom koji se nalazi prevashodno u membrani ćelija, selen ispoljava sinergistički efekat koji se primenjuje u radioprotektorima [4]. Vezan za aminokiseline cistein i metionin, ulazi u sastav proteina [5]. Kod trovanja živom, selen može da ispolji detoksikacioni efekat, a posebno selenogin iz tune [6].

U kineskoj provinciji Kešan (Keshan) uočena je kardiomiopatija kod žena i dece. Analizom količine selena u organizmu obolelih zaključeno je da je deficit selena uzrok ove kardiomiopatije koja je nazvana Kešanska bolest. Utvrđeno je i da je zemljište u Kešanskoj oblasti veoma siromašno selenom. Zbog toga je kod stanovnika ove kineske regije sprovedena masovna profilaksa selenom i ova kardiomiopatija je iskorenjena. Incidenca Kešanske bolesti je sa 11,2/1.000 stanovnika pala na 0,6/1.000 stanovnika. Međutim, kod obolelih, suplementacija selenom nije imala terapeutski efekat, jer je etiologija Kešanske bolesti multifaktorijalna, sa vrlo verovatnim učešćem koksaki virusa [7].

Druga bolest usled nedostatka selena je uočena je kod adolescenata u Mongoliji, sa simptomima otečenih i bolnih zglobova usled osteoartritisa. Ova bolest ušla je u medicinsku terminologiju kao Kašin-Bekova (Kashin-Beck) bolest [8]. U riziku od nedostatka selena su pacijenti na dugotrajnoj parenteralnoj ishrani. Da bi se ovo sprečilo, neophodno je rastvore za parenteralnu ishranu fortifikovati selenom [9].

Navedene fiziološke uloge selena u organizmu, kao i povezanost deficita selena sa bolestima srca i koštanog sistema, dobro su izučeni [10]. Međutim, novija istraživanja ukazuju na značaj selena u prevenciji niza oboljenja, ali i na moguće toksične efekte.

Cilj ovog preglednog rada je da se sistematizuju rezultati relevantnih istraživanja o značaju selena u očuvanju i unapređenju zdravlja i sprečavanju bolesti.

Metod

Dostupna literatura na engleskom jeziku iz baze Pub-Med pretražena je uz korišćenje ključnih reči "selen"; "zdravlje"; "bolest"; "toksičnost"; "hrana"; "deficit"; "kancer" i "dijabetes melitus".

Kinetika i dinamika selena u organizmu

Ukupna količina selena u organizmu je u opsegu 13-20 mg. Selen se apsorbuje u jejunumu. Ukoliko postoji deficit selena u organizmu, uzrokovan nedovoljnim unosom ili pojačanom ekskrecijom, apsorpcija selena se povećava. Da li ima dovoljno selena u organizmu procenjuje se na osnovu ispitivanja koncentracije selena ili količine enzima glutation peroksidaze, pre svega u eritrocitima. Alternativno, ove analize mogu se sprovesti i u serumu i u trombocitima. Najveću biodostupnost imaju organska jedinjenja selena: selenometionin, selenocistein i metilselenocistein [11]. Da bi se transportovao kroz organizam, selen mora da se veže za belančevine albumin ili alfa 2-globulin. Višak selena u organizmu skladišti se u bubrezima, jetri, slezini i srcu. Da bi se izlučio urinom, selen mora prvo da se konvertuje u konjugate monosaharida - selenošećere [12]. Dojenje je od velikog značaja za obezbeđivanje dovoljne količine selena kod odojčeta. Iako je količina selena u majčinom mleku značajno veća nego u kravljem mleku, formule za odojčad su fortifikovane selenom, tako da je koncentracija selena u serumu odojčadi na ishrani formulama veća nego kod dojene odojčadi [13].

Potrebe za selenom rastu sa životnim dobom. Najveće potrebe su kod dojilja, s obzirom da se selen izlučuje mlekom. Kod trudnica su takođe visoke potrebe za selenom, da bi se obezbedilo snabdevanje fetusa (Table 1). Gornji tolerabilni dnevni unos selena je 400 µg [14].

Table 1. Preporučeni dnevni nutritivni unos selena

Životno doba i pol	Preporučeni dnevni nutritivni unos selena (μg)
Odojčad	15-20
Deca (1-12 godina)	20-30
Adolescenti i odrasli	55
Trudnice	60
Dojilje	70

U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service, Nutrient Database for Standard Reference, Release 18, 2011.

Sadržaj selena u hrani

Namirnice sa najvećim sadržajem selena su brazilski orah, tuna, ostrige i piletina (Table 2).

Table 2. Sadržaj selena u pojedinim namirnicama

Namirnica	Količina namirnice	Sadržaj selena (μg)
Brazilski orah	100 g	1.750
Tuna, konzervirana u ulju	100 g	224
Ostrige	100 g	218
Pirinač, beli dugački	Jedna šolja	44
Piletina	100 g	129
Semenke suncokreta	Jedna šolja	100
Jaje	Jedno	16
Hleb beli	Jedno parče (30 g)	10
Mleko, 2% masti	Jedna šolja	6

U.S. Department of Agriculture, Agricultural Research Service, Nutrient Database for Standard Reference, Release 18, 2011.

Selen i kancer

Verovatno je da postoji interakcija između virusnih oštećenja DNK i hiposelenemije u etiologiji kancera. Hiposelenemija se češće uočava kod obolelih od kancera, nego kod zdravih.

S obzirom da enzim glutation peroksidaza sprečava proliferaciju malignih ćelija, verovatno je da deficit selena doprinosi smanjenoj antioksidantnoj aktivnosti ovog enzima i malignim alteracijama [15]. Visoke doze natrijum selenita povećavaju antitumorski efekat radio i hemioterapije, a uz to se smanjuju neželjeni efekti radijacije i rezistencija na hemioterapiju [16].

U zavisnosti od koncentracije selena u organizmu efekat protiv kancera može biti različit. U niskim dozama selen deluje kao antioksidant koji podržava ćelijsku vitalnost i rast, dok kod visokih doza selen deluje prooksidativno i dovodi do smrti kancerske ćelije. Selen povećava antitumorski imunitet kroz aktivaciju makrofaga, t-limfocita i lučenje proinflamatornih citokina poput interferona-gama [17].

Koncentracija selena u serumu, ili plazmi ili noktima je u negativnoj korelaciji sa rizikom od kancera dojke [18], prostate [19], grlića materice [20], jetre [21], želuca [22], štitaste žlezde [23], kolorektalnog karcinoma [24] i mokraćne bešike [25]. Međutim, metaanaliza randomizovanih kontrolisanih ogleda i longitudinalnih opservacionih studija, nije ukazala na značajan efekat nutritivnog unosa ili suplementacije selenom u prevenciji kancera [26].

Selen i hronične bolesti jetre i gojaznost

Koncentracija selena u krvi značajno je niža kod obolelih od hepatitisa i ciroze jetre u odnosu na zdrave osobe, dok ovakva povezanost nije uočena kod masne jetre. Pored toga, visoke koncentracije selena u krvi deluju protektivno u odnosu na nepovoljan razvoj hroničnih bolesti jetre [27].

Kod gojaznih osoba se uočava niža koncentracija selena nego kod normalno uhranjenih, što dovodi i do niže anti-oksidansne aktivnosti glutation-peroksidaze kod gojaznih osoba [28]. Izrazito niske koncentracije glutation-peroksidaze kod gojaznih osoba uočavaju se u eritrocitima. U pogledu markera ekskrecije selena, kod gojaznih osoba se u odnosu na eutrofične osobe nalaze značajno niže koncentracije selena u urinu i u noktima [29].

Selen i autoimune bolesti

Selen ispoljava inhibitorni efekat na razvoj Hašimotove bolesti. Jednogodišnja terapija selenom kod žena sa Hašimotovom bolešću, u dozi od 0,2 mg dnevno, dovela je do 21% smanjenja nivoa anti-tiroidne peroksidaze [30]. Od kožnih autoimunih bolesti niže koncentracije selena kod obolelih u odnosu na zdrave osobe nalaze se kod psorijaze, dok kod vitiliga nema značajnih razlika u koncentraciji selena u organizmu između obolelih i zdravih ljudi [31]. Takođe, značajno niže koncentracije selena nađene su i u organizmu obolelih od reumatoidnog artritisa u odnosu na zdrave osobe [32]. U nizu epidemioloških studija ukazano je i da se kod obolelih od ulceroznog kolitisa i Kronove bolesti redovno nalaze niže koncentracije selena u serumu u odnosu na zdrave osobe [33]. Što se tiče multiple skleroze, nisu uočene značajne razlike u koncentraciji selena u organizmu obolelih i zdravih osoba [34].

Selen i virusne bolesti

Uočena je negativna korelacije između koncentracije selena u krvi i mortaliteta od sledećih virusnih infekcija: HIV-1, infekcija virusom hepatitisa B sa posledičnim kancerom jetre, hemoragijska groznica izazvana Hanta virusom. Najbolji efekat kod virusnih infekcija ima natrijum selenit [35]. Mehanizam antiviralnog efekta selenoproteina zasniva se na nekoliko mehanizama: antioksidantni efekat, održavanje homeostaze ćelijskog redoks sistema i antiinflamatorni efekat [36].

Analiza podataka o morbiditetu i mortalitetu od COVID-19 iz provincije Hubei u Kini 2020. godine, pokazala je da je procenat izlečenja u gradu Enši, koji je poznat po visokom nutritivnom unosu selena (550 mikrograma na dan), bio 36,4%, što je gotovo tri puta više od proseka u drugim gradovima provincije Hubei (13,1%; p < 0,0001). S druge strane, u kineskoj provinciji Heilongjang, poznatoj po izuzetno niskom nutritivnom unosu selena (16 mikrograma na dan), zabeležen je značajno viši mortalitet od COVID-19 (2,4%) u poređenju sa drugim kineskim provincijama (0,5%; p < 0,0001) [37]. Uočena je visoko signifikantna pozitivna korelacija između koncentracije selena u kosi i procenta izlečenja od COVID-19 [38].

Ipak, za sada ne postoje čvrsti dokazi da suplementacija selenom može značajno da utiče na prevenciju, tok i ishod bolesti kod obolelih od COVID-19 [39]. Međutim, preparat organskog selena pod nazivom ebselen ispoljava antioksidantno, antiinflamatorno i antiviralno delovanje kod obolelih od COVID-19. Ebselen je identifikovan kao najefikasniji inhibitor COVID-19 proteaze [40].

Efekat previsokih koncentracija selena

Visoke koncentracije selena u krvi ili u urinu u pozitivnoj su korelaciji sa obolevanjem od dijabetes melitusa tip 2 [41]. Stoga suplementaciju selenom ne treba sprovoditi kod osoba koje su obolele od ove bolesti [42].

Pri izlaganju jedinjenjima selena u vazduhu, može se ispoljiti toksičan efekat. Zbog toga je regulatorno ograničena koncentracija selena u vazduhu. Pri profesionalnom izlaganju, dozvoljeni nivo selena u vazduhu je 0,2 mg/m³, dok je pri koncentracijama iznad 1 mg/m³, ugrožen život [43].

Intoksikacija selenom naziva se selenoza. Najčešće su zabeleženi slučajavi selenoze u Australiji i u Kini. Simptomatologija trovanja selenom obuhvata: karijes, zadah na beli luk, promene na koži i noktima, gastrointestinalne i neurološke smetnje [44]. Selen u ekstremno visokim koncentracijama ispoljava i genotoksične i mutagene efekte. Smrt kod trovanja selenom nastaje usled edema pluća ili ciroze jetre [45]. Kod previsokog unosa selena dolazi do redukcije cinka u organizmu i poremećaja odnosa cink/bakar i njihove antioksidantne aktivnosti [46].

Zaključak

Fiziološka uloga selena u očuvanju zdravlja ispoljava se pre svega u sastavu enzima glutation peroksidaze kao antioksidansa i dejodinaze u sintezi trijodtironina. Deficit selena se povezuje sa kardiomiopatijom (Kešanska bolest) i osteoartritisom (Kašin-Bekova bolest). Niske koncentracije selena u organizmu mogu povećati rizik od nastanka kancera, autoimunih bolesti, ciroze jetre, AIDS i COVID-19. S druge strane, previsoke doze selena mogu povećati rizik obolevanja od dijabetes melitusa ili čak do trovanja - selenoze sa promenama na koži i noktima, gastrointestinalnim i neurološkim smetnjama i mogućim smrtnim ishodom usled edema pluća ili ciroze jetre.

Dodatak

Konflikt interesa

Nema.