Увод

Дискусију о законским правима животиња подстиче али и збуњује филозофска контроверза о моралним правима животиња. Често се, законска и морална права преклапају, испреплићу, али и разликују. Супротно моралним правилима, која сама по себи представљају објекте моралних наратива, законска права су она која проглашава формални ауторитет снагом закона. Често, али не увек успешно, потраживања моралних права доводе до кодификације законских права. Супротно томе, законска права која имају само слабу или никакву моралну основу своје место, углавном, налазе у комерцијалној сфери. У етичкој расправи, став о правима животиња супротстављен је добробити животиња. Велфаризам је став који сматра да су постепене реформе у циљу побољшања услова држања и коришћења животиња пожељне и изводљиве. Ова идеја се надовезује на филозофију утилитаризма. За утилитаристе је концепт среће или благостања кључан. Из ове перспективе, морални, политички или правни поредак треба да настоји да оствари „највећу срећу највећег броја“ (Peters 2021: 440). Том Реган, амерички филозоф који се специјализовао за теорију права животиња, тврдио је: „Као и ми, животиње имају одређена основна морална права, укључујући нарочито основно право да буду третиране са поштовањем, које им, као поседницима својствене вредности, доспева као питање строге правде. Као ни ми, дакле... никада се не смеју третирати као пуке посуде унутрашњих вредности (на пример, задовољство) и свакa штетa којa им се нанесе мора бити у складу са признавањем њихових једнаких инхерентних вредности и њиховим једнаким prima facie правом да не будu повређенe” (2004: 329). Морална права животиња често су оспоравана, и то у великој мери због филозофских дебата које су представљале застој у прогресу. Роберт Нозик је у свом делу „Анархија, држава и утопија“ рекао „Утилитаризам је за животиње, Кантизам за људе“ (1974: 39).

Управо закон који постоји одражава овакву поделу, јер већина судова, прилично немарно додељује „права“ животињама и природним ентитетима, где правна концептуализација права животиња није схваћена са моралне тачке гледишта, због недостатка доктринарних и концептуалних аргумената.

Правни положај животиња у односу на људе

Надовезујући се на увод, поставља се питање шта обавезује човека да поштује животиње, исказује емпатију и хуманост? Морал и право de iure, али да ли је и de facto то случај. Животиње тренутно можемо посматрати кроз призму два различита појма у грађанском праву:

1. као објектe права - својине и других имовинских права;

2. као субјектe права – када се говори о личним правима где делују као имаоци права.

„Природна“ личност код људи никада није била предмет правне дебате, али правни субјективитет није резервисан само за људе. Кроз историју можемо видети да је правни субјективитет додељиван различитим ентитетима у различите сврхе. Папа Иноћентије IV је доделио парохији правни субјективитет како би спречио изопштавање становника, све у функцији избегавања закона за добробит народа. Такође, често су мостови имали правни субјективитет како би постали власници камења уграђених у њих. Овим су људи који су плаћали камење, правно бивали спречени да исте ваде из мостова.

Људи су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века били изричито и категорички квалификовани као „објекти“ (супротно од субјеката) међународног права. Сходно томе, рани међународни уговори о сузбијању трговине жена и девојчица (који се називају и „трговина белим робљем“) били су намењени да очуваju морал. Права жена и деце била су непознатa (Peters 2021: 436-437). Што се тиче животиња, та линија размишљања истрајава. Све до почетка двадесетог века сва нормативна ограничења злостављања животиња служила су за заштиту, јавни морал, „пристојност“ или „чедност“. Окрутност према животињама био је „јавни прекршај“ и забрањен само ако се одвијао у јавности (Peters 2021: 437). Тренутни положај животиња у међународном праву је насличнији положају људи у време робовласништва, када човек није био субјект права, већ објект својине.

Чувени израелски историчар и професор Јувал Ноа Харари, сликовито је у свом чувеном делу „Сапиенс“ упоредио људе и шимпанзе објаснивши суштинску разлику:

„Један од један, чак десет од десет, толико смо слични шимпанзама. Значајне разлике почињу да се појављују тек када пређемо праг од 150 појединаца, а када достигнемо 1.000 - 2.000 појединци, разлике су запањујуће. Ако бисмо покушали да окупимо хиљаде шимпанзи на Вол Стриту, у Ватикану или седишту Уједињених нација, резултат би бити пандемонијум. Насупрот томе, људи се редовно окупљају на хиљаде на таквим местима. Заједно, стварају уредне обрасце - попут трговачких мрежа, масовне прославе и политичке институције – то никада не би могли да створе појединачно. Стварна разлика између нас и шимпанзи је митски лепак који повезује велики број појединаца - породице и групе. Тај лепак нас је направио господарима стварања“ (2014: 42).

Овде се мора додати, да нас је, у великој мери, поменути митски лепак направио и господарима уништавања.

Они који морају да реагују су правни научници и правници у пракси (адвокати). Потребна је научна и стручна процена да ли су биолошки у културолошки обрасци (заједнички преци, заједнички геном, заједничке карактеристике и понашања) уопште релевантни за закон. С друге стране, практично се може деловати помоћу правних алата који ће, пре свега, имати задатак да критикују расцеп људи и животиња и тако разбити правни зид који нажалост, раздваја људске од нељудских животиња.

Животиње као sui generis субјекти права и sui generis објекти права

Поред физичких и правних лица, како је већ наведено, животиње могу имати одређена субјективна грађанска права. Та права су неимовинске природе (право на живот, право на здравље, право на телесни и психички интегритет) и важе у истом обиму, по истом принципу као и за физичка лица као субјекте личних права. Лична права су, према професору Водинелићу, субјективна права на личним: право на живот, физички интегритет, здравље, психички интегритет, пијетет, достојанство, част, углед, приватрни живот итд. (Водинелић 2007: 120). Професор такође наводи да би најбољи назив био „права над личним добрима“, истичући да она припадују и ономе ко није личност (зачетом, а још нерођеном човеку), као и да не припадају само људима, већ и организацијама и другим субјектима (Водинелић 2007: 120). Ти други субјекти су животиње. Животиње немају правну, пословну и деликтну способност за имовинска права, оне не могу да наслеђују, не могу да потражују, нити да имају право својине. Не могу бити ни објекат залоге, нити права ретенције. То их чини истовремено субјектом права sui generis, као и објектим права sui generis. Одсуство свести/ разума, животињама онемогућава потпуни правни субјективитет, али као што је у овом пасусу наведено, зачет, још увек нерођен човек такође нема свест, а признаје му се посебан sui generis правни субјективитет. Оно што је охрабрујуће је да се савремени појам субјекта права не ограничава се само на физичка и правна лица, тј. животиње говорећи о проблему на начин описан у овом делу текста. Према професорки Ракић-Водинелић, врши се проширивање титулара субјективних грађанских права укључивањем животне средине (природе, околине), на основу чега ће признавање правног субјективитета доћи само по себи (Ракић-Водинелић 1995: 264). То у великој мери подсећа на примере у америчком законодавству, где су реке и шуме добиле правни субјективитет и правно и терминолошки прешле са право на заштиту река и заштиту шума, на субјективно право река и шума.

Закључак

Иако је у наслову наведено грађанско право као правна грана у којој се испитује положај животиња, није било могуће а недотаћи се њиховог положаја у осталим гранама права кроз историју, све до данас. Закључак је да није лоше тежити, шта више, траба тежити „реалној“ утопији када су животиње широм света у питању. Третирање животиња на прави начин, признавајући и препознавајући њихов квалитет као осећајних бића, њихова права и правни субјективитет, випе није индивидуални морални избор, већ друштвено питање које политички мора бити решено законодавним средствима. У глобалном разматрању, правна политика мора бити глобална и у својој амбицији и у свом обиму. Индустрије повезане са животињама, у глобалистичком смислу, стварају им додатан вид патње. Економска моћ контролише коришћење и појачава отуђење између људи и животиња, које су предмет експлоатисања и конзумације. Дистанца између људи и животиња у овом примеру је заиста огромна. Такође, треба да се има у виду да глобализација може бити и позитивна. Она носи нове могућности за ширење знања, обликовање ставова и сл. Медији у великој мери олакшавају разоткривање спровођења лоших пракси, а у највећој мери и утичу на формирање јавног мњења. Као што је претходно наведено, надајмо се да ће признавање правног субјективитета доћи само по себи и да ће животиње успети да добију своју глобалну правду.