Efikasnije izvršenje sudskih odluka i brža naplata dugova bili su i ostali jedan od najvažnijih prioriteta ne samo u Srbiji i u okruženju nego praktično u svim postsocijalističkim zemljama Evrope a i šire. Dužnička kriza prouzrokovana širenjem različitih kreditnih i drugih kartica, jednostavniji pristup kreditima, kao i razne krize, a i založnopravne reforme bili su samo neki od uzroka. Problem nije zaobišao ni zapadne sisteme, doduše tamo gde su ponekad i neki specifični razlozi bili od uticaja na izbor puta kojim se krenulo. U kontinentalno-evropskim pravnim sistemima, zakonodavci su uglavnom reagovali uvođenjem ubrzanih postupaka za neke kategorije dugova i privatizacijom (dejudicizacijom) službi izvršitelja. U Mađarskoj, Litvaniji ili Srbiji, na primer, danas se gro izvršnih predmeta sprovodi putem privatnih izvršitelja, koji nisu službenici suda nego profitno orijentisane privatne firme organizovane i sa statusom sličnom advokatima ili notarima. U Hrvatskoj je privatizacija izvršne službe bila započeta otprilike u isto vreme kao u Srbiji, ali je proces bio ubrzo stopiran i ideja odbačena zbog političkih pritisaka prvenstveno od strane ostalih sudeonika tržišta pravnih usluga. Praktično od samog početka rada, privatni izvršitelji su u žiži interesovanja zbog ekscesa nekih predstavnika profesije i problematičnih metoda rada u ovim zemljama. Malo je poznato da je i Ujedinjeno Kraljevstvo ove decenije, u 2014. godini, reformisalo svoj sistem izvršitelja baš zbog agresivnih i problematičnih metoda izvršenja. Međutim, problematika obrađena u članku ne ograničava se samo na ove dve novine. Naime, ono što je zajedničko ovim državama jeste to da se nije obratila pažnja na pojavu privatnih agencija i društava koji su specijalizovani i pružaju usluge vezano za naplatu dugova praktično u svim zemljama Evrope. U anglosaksonskim sistemima su oni već odavno poznati pod nazivom naplatioci dugova (debt collectors). Ove firme samo delimično konkurišu privatnim izvršiocima jer po pravilu rade ono što izvršioci ne rade - od detektivskih usluga usmerenih na pronalaženje imovine dužnika, kontaktiranja dužnika-potrošača putem telefona ili lično, kupovine dospelih dugova u blokovima i uz popust, pa do naplate tih dugova (faktoring). Dok su status i rad privatnih (i sudskih) izvršitelja regulisani, privatne inkaso firme i njihov rad, bar u postsocijalističkim zemljama nisu regulisani. Odnosno, potrošači su izloženi raznim oblicima uzurpacije koji često ostaju potpuno nezapaženi od strane državnih organa. Ove firme stoga još i dan-danas ostaju teme o kojima se retko može naći bilo šta u publikacijama pravnika iz ovih država. Literatura je oskudna čak i u Velikoj Britaniji. Bitno je istaći i to da ove naplatne firme postoje i pored sudskih ili privatnih izvršitelja, odnosno uvođenje sistema privatnih izvršitelja ne znači da nema ili neće biti potrebe za njihovim uslugama. Doduše, na primer u Litvaniji, njihov udeo na tržištu je manji nego u drugim zemljama regiona slične veličine, kao što je njihovo prisustvo i u Srbiji do sada uglavnom ostalo neprimećeno. Dve najveće takve evropske kompanije koje već posluju u najvećem broju evropskih zemalja su švedski Intrum i nemački EOS. Situacija je sasvim drugačija u najrazvijenijim anglosaksonskim pravnim sistemima jer su oni oduvek bili otvoreni prema vansudskim i privatnim formama izvršenja i naplate. Pravni izraz za to je - u bukvalnom prevodu - koncept samopomoći (self-help), pravni koncept koji je za anglosaksonsko pravo ne samo jedna uska kategorija vansudske samozaštite već fundamentalan princip trgovinskog prava kao što je i sloboda ugovaranja. To praktično znači da su ovi sistemi oduvek tolerisali, ako ne i podsticali, rad privatnih firmi u ovom domenu. U tom pogledu Sjedinjene Američke Države prednjače jer znaju ne samo za spomenute privatne naplatne firme nego i za firme specijalizovane za povraćaj državine (repossesion). Ove treba poimati ne kao neke izuzetke, nego kao usluge koje se rutinski koriste, naročito od strane založnih poverilaca. Reposesija je u principu zabranjena, ili strogo limitirana, u kontinentalno-evropskim sistemima. Ono što je važno jeste to da razvijeni anglosaksonski sistemi imaju razvijenu regulativu, standarde i metode sankcionisanja ekscesa bez obzira na to o kom obliku vansudskih pravnih usluga je reč. Doduše pristupi se razlikuju: dok se SAD prvenstveno oslanja na zakone kojima detaljno reguliše koji konkretni metodi kontaktiranja i naplate dugova su zabranjeni, Ujedinjeno Kraljevstvo ili Australija to rade preko mekog prava. Na primer, po ovima naplatne firme su u obavezi da na zahtev potrošača tačno specificiraju na osnovu čega postoji dug, kako su obračunali kamate, da li se dužnici mogu kontaktirati telefonom noću i kada i pod kojim uslovima imaju prava na naplatu troškova za svoj rad. Evropska unija za sada nema posebnu sektoralnu regulativu. Ali izgleda da se postojanje ekscesa i problema polako priznaje i u nekim evropskim zemljama, kao što je Italija, i sankcioniše od strane organa za zaštitu potrošača u okviru agresivne naplate dugova a na osnovu propisa o zaštiti potrošača. Nemačka zaslužuje posebnu pažnju, ne samo zbog snažnih ovlašćenja izvršitelja koji se poimaju kao glavni stožeri sistema izvršenja. Naime, s jedne strane, zbog očekivanja Evropske unije za postepeno otvaranje tržišta pravnih usluga za firme iz drugih zemalja članica, a, s druge strane, radi intenziviranja konkurencije na ovom specifičnom tržištu, 2009. godine donet je Zakon o vansudskim pravnim uslugama. Ovim zakonom se regulišu, između ostalog, inkaso poslovi koji su nalik naplatiocima dugova u anglosaksonskim ili u poslednje vreme i u postsocijalističkim zemljama. Nasuprot američkom zakonu, zaštita se ostvaruje prvenstveno regulisanjem preduslova za dobijanje dozvole za obavljanje ovih poslova, kao i statusa, a ne zabranjenih aktivnosti. O važnosti ove tematike svedoči i činjenica da je baš u ovoj godini (2019) započeta revizija pomenutog zakona upravo zbog ozbiljnosti problema koje problematična praksa privatnih naplatilaca stvara. Pored toga što su naplatne firme relativno nove pojave, kako u Nemačkoj tako i u postsocijalističkim zemljama, problem je i to da nema empirijskih dokaza i analiza o tome šta i kako one obavljaju svoju delatnost, koji bi u bitnome doprineli bržoj i boljoj spoznaji ovih pojava, a radi što brže zaštite potrošača donošenjem odgovarajućih propisa. Godine su potrebne da prvi sudski predmet stigne do najviših sudskih instanci, a kamoli do pokretanja procesa regulisanja tih predmeta. Tragovi i dokazi stoga najčešće se mogu naći samo u člancima istraživačkih novinara, u spisima konkretnih sudskih predmeta, kao i u blogovima na internetu. Pitanje je i to da li je pravna nauka spremna da se suoči sa takvim pojavama ili bi valjalo razmisliti o razvijanju odgovarajućih metoda da bi se izbeglo to - kao na primer u Mađarskoj - da se prvi ozbiljniji članci o ovoj problematici čiji su autori pravnici pojave tek godinama nakon što se jedan tzv. apsurdni pozorišni komad, koji perfektno i u detalje pokazuje probleme, uspešno prikazuje već godinama. Preko prikaza ovih novih tendencija i kratkog opisa pravne regulative jednog broja pravnih sistema Evrope i SAD, te kratkog opisa konkretnih oblika problematičnih radnji naplatilaca dugova, članak omogućava da se problematika vansudskog izvršenja i privatne naplate dugova sagleda holistički, zajedno, a ne odvojeno jedan od drugoga. To je važno ne samo za kompletnije i korektnije razumevanje ove problematike, između ostalog radi primanja na znanje postojanja i rasta, nego i za efikasniju zaštitu potrošača i celovito pravno uređenje tržišta vansudskih pravnih usluga.