Put u Evropsku uniju nije popločan samo dobrim namerama i političkim floskulama, kako to, najčešće, zamišljaju naši lideri reformi. Ni brojni politički ustupci, ni dobrovoljno svrstavanje Srba u klasu zločinačkih (genocidnih) nacija, ne mogu znatnije ubrzati ovaj proces, mada se, ne bez razloga, postavlja pitanje: da li će Srbiji, ako ne ispuni i ovaj uslov, biti otvorena vrata EU? Ali ako se zanemare izborne parole i populistička licitiranja datumima ulaska u EU, u prvi plan izbijaju ekonomske prepreke za pristupanje Uniji. Kao i kod drugih oblika privredne integracije, unutar svake zemlje, prirodno se javljaju konflikti interesa "dobitnika" i "gubitnika", u zavisnosti od toga da li je reč o proizvođačima ili potrošačima dobara ili usluga (o tome detaljnije Grbić, 2005, Dimitrijević, 2002). Po pravilu, u privredama sa slabom konkurentskom snagom, integracija ide teže, pošto bi takve privrede (i takve zemlje), ako bi se pridružile EU, postale trajni izvor nestabilnosti. Razumljivo je da se postojećim članicama ni malo ne dopada ovakav scenario. Uprkos znatnim razlikama u stepenu razvijenosti između njih, izvesno je da veoma nerazvijenim i nekonkurentnim privredama neće biti dozvoljen pristup. Uostalom, u takvim okolnostima, članstvo bi bilo protivno interesima tih zemalja, čije bi privrede prosto "izgorele" u vatri konkurencije na slobodnom tržištu Unije. Ovo, dabome, važi i za srpsku privredu, za koju je trenutno bolje da se, na toj vatri, poizdalje "ogreje", bar do trenutka kada svoju konkurentnost podigne na zadovoljavajući nivo. Ali avaj, indikatori pokazuju da konkurentska snaga naših preduzeća (i naše države) slabi, pa se mora postaviti pitanje: koje su osnovne prepreke ozbiljnijem rastu konkurentnosti.