Ljudska prava se ubrajaju u osnovne vrednosti savremene civilizacije, pa tako postaju predmet opšte brige i međunarodne odgovornosti. Njihova zaštita ima univerzalni karakter i ne može se zaštititi isključivo granicama suverenih prava država. Kroz demokratizaciju društva ogleda se i poštovanje najvažnijih ljudskih prava, kao i stepen zaštite svakog pojedinca kome se garantuju sva ustavna i zakonska prava u državi. U toku izvođenja borbenih dejstava pojam demokratije jednostavno ne postoji i sveden je na najniži nivo. Državni aparat je institucija koja u zakonskom okviru može da ograniči, ukine sva demokratska prava koja ne važe u ratnom stanju ili da ih potpuno marginalizuje. Demokratija je “slobodan izbor vlade koja predstavlja interese većine i poštuje osnovno pravo svih ljudskih bića da žive u skladu sa svojim uverenjima i osnovnim interesima”. U demokratiji važi zakon većine. Većina može sve, ali ne može dve stvari: prvo, da stavi van snage osnovna i ljudska prava, jer ona važe pre države i, drugo država ih ne odobrava, ona samo treba da za njih garantuje i da ih štiti. Ako pođemo od doktrine humanitarne intervencije, kako je to izložio Hugo Grotius u 17. veku, kao i drugi rani međunarodni pravnici, koji su ovu doktrinu priznavali kao zakonitu i tvrdili “da jedna ili više država upotrebe silu da bi zaustavile zlostavljanja koja država vrši prema sopstvenim građanima, kada je takvo postupanje toliko brutalno i rašireno da vređa savest zajednice naroda.” Navedena doktrina je široko zloupotrebljavana u prošlosti i to pod izgovorom da se određena država okupira ili izvrši invazija na neku slabiju državu. Sama doktrina je ocenila da postoje neke granice slobode koju država uživa na osnovu međunarodnog prava u ponašanju prema svojim građanima. Savet bezbednosti UN je institucija gde se rešava pitanje kršenja ljudskih prava, pri čemu se odobravaju prinudne mere na osnovu ovlašćenja koja mu daje Glava VII Povelje UN. Ova glava odnosi se na situacije svake “pretnje miru, narušavanju mira ili akta agresije”. U članu 39. Povelje UN, Savet bezbednosti je preuzeo takve mere u odlukama koja su se odnosile na Kurde u Iraku, bivšu Jugoslaviju i Haiti. Formiranje Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odlukom Saveta bezbednosti, ima za cilj kažnjavanje onih koji su odgovorni za zločine protiv čovečnosti, masovna kršenja ljudskih prava, genocid i ratne zločine u ratnim sukobima na tim područjima, kako bi se u dogledno vreme izvršilo pomirenje države i naroda koji su učestvovali u ratu. Ukoliko postoji bojazan o ozbiljnom stepenu kršenja ljudska prava u određenoj državi, smatramo da je humanitarna intervencija nedopustiva i nije u skladu sa međunarodnim pravom, ukoliko se izvrši bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.