Antropocentrizam predstavlja shvatanje da je čovek superioran, najvažniji i najvredniji deo prirode, pa čak i njen apsolutni gospodar. Prema tom shvatanju, jedino ljudski život ima intrinzičnu vrednost, dok se biljke, životinje, mineralne sirovine smatraju sredstvima koja se mogu eksploatisati u korist čoveka. Ekocentrizam je suprotno stanovište od antropocentrizma. U središtu više nije čovek, već ekosistem, priroda, a prirodni entiteti imaju unutarnju (sebi svojstvenu) vrednost. Od šezdesetih godina 20. veka sve češće se čuju upozorenja da ljudsko društvo premašuje, kako produktivne kapacitete Zemlje, tako i njene sposobnosti da apsorbuje posledice ljudskih aktivnosti. Postalo je jasno da je antropocentrično shvatanje sa svim potonjim posledicama po životnu sredinu neodbranjivo, te da se odnos prema prirodi neizostavno mora promeniti. Razvoj nauke, tehnologije, kulture i promene u načinu života i rada ljudi utiču na stalno zastarevanje nastavnih sadržaja i nameću potrebu njihovog kontinuiranog aktuelizovanja, pa su neki od značajnih kriterijuma u njihovom izboru kriterijumi inovativnosti i savremenosti. Odgovornost i ozbiljan pristup u osavremenjivanju nastavnih programa svih predmeta na svim nivoima obrazovanja dobijaju posebnu dimenziju u kontekstu savremenih ekoloških problema, koji su nastali kao posledica antropocentričnog odnosa prema prirodi, kao i u kontekstu potrebe zaštite i unapređivanja životne sredine, čija efikasnost zavisi najpre od zaokreta od antropocentrizma ka ekocentrizmu. Ovaj zaokret predstavlja jedno od ključnih pitanja iz oblasti obrazovanja za životnu sredinu i obrazovanja za održivi razvoj, koncepata koji se s pravom tretiraju kao preduslovi za opstanak na našoj planeti. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi način na koji su se odnos nauke, tehnologije i društva prema prirodi i mesto čoveka u njoj odražavali na programe nastave prirode i društva u periodu od pedesetih godina 20. veka do danas. U analiziranim programima ispitivali smo zastupljenost: 1. odnosa čoveka prema prirodi: čovek kao deo ili gospodar prirode; 2. razloga za brigu i zaštitu prirode (intrinzični ili instrumentalni razlozi). U istraživanju je primenjena metoda analize sadržaja. Kao materijal za analizu koristili smo programe nastave prirode i društva od pedesetih godina 20. veka do danas. U periodu koji smo istraživali uočili smo spor ali dosledan i kontinuiran trend usklađivanja svih elemenata analiziranih programa sa novim naučnim saznanjima u pogledu potrebe za izmenjenim odnosom čovečanstva prema životnoj sredini. Put koji su prešli programi nastave prirode i društva tekao je od izrazitog antropocentrizma i antagonizma između čoveka i prirode, preko umerenog antropocentrizma sa primesama ekocentrizma, do dominantnog ekocentrizma. Sa druge strane, ponekad su promene dolazile i sa decenijom zakašnjenja, često su uvođene nespretno i nedovoljno sistematično, ali ih je bilo. Obrazovni sistem je veliki i spor sistem koji ne može lako da isprati promene koje se dešavaju na društvenom planu, a ovo istraživanje je to potvrdilo. Analiza programa iz pedesetih i šezdesetih godina ukazala je na ulogu nastave pri­rode i društva tog perioda u održavanju iluzije da je čovek gospodar prirode, s pravom da je neograničeno koristi. Tako je neizbežan i zaključak da je nastava prirode i društva indirektno doprinosila narušavanju zakonitosti koje vladaju u prirodi, te ugrožavanju sposobnosti životne sredine da podrži zahteve ljudskog društva. Analiza je pokazala da je programe nastave prirode i društva sedamdesetih godina obeležio veliki paradoks. Sa jedne strane, prisutno je nastojanje da se nova saznanja o životnoj sredini, ekološkim problemima, kao i potrebi pojačane brige o njoj uvrste u pro­grame (doduše, sporadično, nesistematično). Sa druge strane, u programima su paralelno nastavili da egzistiraju elementi prevaziđenih i za stanje životne sredine opasnih znanja i stavova iz prethodnog perioda. Ipak, činjenica je da su se najveće promene desili upravo u programima sedamdesetih godina, kao i da je do njih došlo u slično vreme sa promenama u društvenim okolnostima. Rezultati analize programa iz osamdesetih godina ukazali su na slabe pomake u pogledu njihovog unapređivanja sa stanovišta potrebe zaštite životne sredine. I rezultati analize programa iz devedesetih godina nisu zadovoljavajući. Polazeći od činjenice da se već od sedamdesetih godina 20. veka u naučnim i javnim krugovima govorilo o ugroženosti prirode i prirodnih resursa, očekivali smo da će programi iz devedesetih godina biti značajno više u funkciji očuvanja životne sredine. Međutim, analiza je pokazala da nastavni programi prirode i društva u ovom periodu nisu značajnije napredovali u pogledu odnosa čoveka i prirode, kao i čovekove uloge u zaštiti prirode. U programima početkom 21. veka uočavamo dosta pozitivnih promena. U njima dominira ekocentrizam, odnosno stav da je čovek deo prirode. Međutim, naša analiza programa nastave prirode i društva je potvrdila da je pitanje odnosa čoveka i prirode sa zadatkom samodefinisanja čoveka ne spram prirode, nego u prirodi, deo procesa ekološkog učenja koji još nije ni počeo. Takođe, programima su obuhvaćeni elementi zaštite prirode, ali sa razlozima koji su ili neodređeni ili su instrumentalnog karaktera. Zaštita prirode zbog intrinzične vrednosti prirodnih entiteta, a ne (isključivo) zbog čovekovih interesa, još nisu našli mesto u programima nastave prirode i društva.