Metrika

  • citati u SCIndeksu: [1]
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:8
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:0

Sadržaj

članak: 1 od 1  
2021, br. 55, str. 31-41
Čitalac "s lampom na raskršću" - Kišovi koncepti čitaoca i Kiš kao čitalac
Institut za srpsku kulturu, Leposavić, Srbija

e-adresabecejskim@gmail.com
Projekat:
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (institucija: Institut za srpsku kulturu, Leposavić) (MPNTR - 451-03-68/2020-14/200020)

Ključne reči: Kiš; čitalac; autor; junak; (auto)biografija; teorije čitanja; udvajanje/ umnožavanje autorskog ja; metalepsa; život; literatura
Sažetak
U fokusu ovoga rada, zamišljenog kao uvod u istoimenu studiju, nalazi se Kiš kao čitalac tuđeg i svog dela, kao i tipovi čitalaca u njegovoj poetici. Odatle proizilazi i piščev koncept, odnosno koncepti čitaoca. Iako njegova shvatanja nisu izložena kao čvrst teorijski sistem pa se o konceptu govori u širem smislu, istraživanje potvrđuje da je Kiš bio jedan od najradoznalijih čitalaca svoga doba, pisac koji je intenzivno promišljao čitanje, dobro poznavao stare i pratio savremene metodološke orijentacije teorija čitanja. Usvajajući uskostručnu terminologiju i tipologiju teoretičara čitanja i modifikujući ih prema sopstvenom stvaralačkom i čitalačkom iskustvu, tematizujući čin čitanja u svojoj prozi i karakterišući svoje junake pomoću lektire koju čitaju, Kiš je ispoljio izvanrednu inventivnost i istraživačku strast. To pokazuje već u romanu Mansarda, u kom su problematizovani oni aspekti čitanja koje će aktualizovati i osvetliti klasična, ali sistematizovati tek postklasična naratologija: pripovedanje u prvom licu i udvajanje/ umnožavanje autorskog ja, problem granica između života i literature, narativna metalepsa i sl.

Да бисмо одредили опсег појма који смо обухватили овим метафорично конципираним насловом позајмљеним из есејистике Исидоре Секулић, определили смо се за донекле „чврст термин“ у поднаслову, који у други план помера дисперзивне методолошке оријентације, а у наш истраживачки фокус ставља комплексни концепт (тј. концепте) и статус читаоца1 у имплицитној и експлицитној поетици једног великог писца који је интензивно промишљао читање2. Реч је о једном од најрадозналијих и најинвентивнијих читалаца свога доба – како у погледу читања белетристике тако и у смислу опште информисаности, нарочито познавања тада модерне науке о књижевности и естетичких токова. Будући да говоримо и о Кишукао читаоцу (туђег и свог дела), о аутору који је писању приступао као читалац a читању као аутор и критичар, подразумева се да је развој методолошких оријентација теорија читања, који је у доба Кишове интелектуалне зрелости доживљавао врхунац, морао утицати и на његово схватање читаоца. Стога, иако се у Кишовим разматрањима појединих књижевнихпитања не може уочити ни концепт ни метод у строгом књижевнонаучном смислу, јер „писац, најчешће, није човјек система да би своје књижевне ставове изложио као један чврст књижевнотеоријски систем и да би их примијенио на своје дјело“ (Делић 1995: 119), у експлицитним изјавама, критичким судовима и аргументацијама он употребљава ускостручну терминологију теоретичара читања и позива се на многе теоријске концепте читаоца – од античких, преко формалистичких, рецепционистичких, па све до постструктуралистичких. И не само да поједине њихове аспекте и начела тематизује у својој белетристичкој прози него промишља и оне које ће теорија тек уобличити3.

Тако већ у раним текстовима Киш говори о неопходном књижевном образовању читаоца како би одређено дело уврстио у књижевни низ/ традицију (став Хорација у Посланици Пизонцима), о уважавању од стране аутора као предуслову да реципијент постане састваралац4, о ингарденовски многозначном сазнавању, асоцијативним низовима, уметности селекције асоцијација5 и детаља6 (као смернице правом читаоцу), местима неодређености и активном читању (в. Ингарден 1971: 4–5, 35–52), те посебним законитостима које одређују истину и лаж у књижевноуметничким текстовима (в. ŽL: 129–131; ČA: 301–303)7. Још од романа Мансарда и приповетке „Ципеле“ имплицитно, а у књижевним разговорима почетком осме деценије и експлицитно, Киш инсистира на кључним терминима руског формализма – очуђењу и продуженој перцепцији, док у критичком делу Часа анатомије примењује новокритичарски концепт помног читања. У његовој стручној терминологији присутни су и Јаусов хоризонт очекивања (в. Jaus 1978), и Бартова апологија читаоцу8, и Еково отворено дело. Mетафорична самотумачења Пешчаника као „савршене пукотине“ сведоче о прижељкиваном читању овог романа не само у формалистичком и структуралистичком кључу, како налазимо у неколико ауторских изјава, него и у светлу деридијанске пукотине и фукоовске пукотине у дискурсу; тим пре што је Киш на изворном језику пратио промишљања ових теоретичара и о томе остављао поетичке коментаре.

Премда, колико је нама познато, аутора тог концепта нигде експлицитно не спомиње, кључни термини теорије читања Карлхајнца Штирлеа наивни и упућени читалац (Štirle 1989: 61–74) и њихове синонимне варијанте које се јављају код других теоретичара (романтичарски, прави, идеални, информисани, узорни читалац) прилично су фреквентни у Кишовим есејима и интервјуима и отелотворени су у његовој наративној прози (BP: 88)9. Осим поменутих, у ауторским коментарима срећемо и квалификативе: добар, пажљиви, одани, осетљиви, проницљиви читалац итд., при чему није увек јасно да ли се мисли на имплицитног или реалног читаоца. Дакле, када је реч о читаоцу – тој „полисемичној лексеми и комплексном методолошком концепту који се често може изједначити са појмом стратегија читања и стогадодатно усложнити јер, с једне стране, дата стратегија подразумева и формални ниво текста, и емпиријског читаоца који чита у ’уцртаним’ стазама текста, али условљен когнитивним, културолошким и жанровским оквирима и компетенцијама које поседује“ (Бојанић Ћирковић 2020: 16) – у Кишовој наративној прози и поетици присутни су бројни типови читалаца. Њихова дистинкција мора се ишчитавати из сваког појединачног контекста.

Следећи типологију у савременој науци о књижевности, најпре ваља разликовати стварног или емпиријског читаоца „који дeкодира или тумачи (писану приповест)“ од фиктивног или имплицитног (узорног) читаоца и наратера тог наратива, који су иманентни приповедном тексту (Prins 2011: 31; уп. Izer 1974; Izer 1978; Eko 2001: 17–22; Volas 2016: 141–142; Schmid 2021). Фиктивни читалац се као „конститутивни елемент дела, односно у тексту претпостављени адресат сагледава као смерница (или скуп смерница у тексту) на основу којих реални читалац обликује стратегију читања (рецепције) текста“ (Бојанић Ћирковић 2020: 17). У интервјуу „Нормална особа не пише књиге“ (1984) Киш говори о разлици између имплицитног и емпиријског читаоца:

„Многи писци су толико наивни да лако помишљају како је све што они напишу веома, веома јасно, и ја такође патим од те врсте наивности. Ипак сам приметио да многи читаоци, осетљиви читаоци, не могу да повежу оно што је поменуто у писму са догађајима у остатку романа. Било је много начина да се писмо развије у Пешчаник“ (GTI: 126).

"Осетљивог" читаоца он призива и у следећој ауторској изјави:

„Чак и када унапред одлучите да пишете само ’објективно’, никада не можете потпуно сакрити своју осећајност. Надам се да ће читаоци у Пешчанику ипак открити пишчева осећања, упркос мојим напорима да их прикријем“ (GTI: 128).

Осим типологије према критеријуму онтолошког статуса, која се даље уситњава, терминолошки и појмовно проширује и разликује од оријентације до оријентације, од аутора до аутора, подела се врши и према позицији читаоца у односу на текст: на текстуалног (енкодираног, уписаног) читаоца и извантекстовног адресата (Бојанић Ћирковић 2020: 18; в. Милосављевић Милић 2008: 184-207). У фокусу овога рада налазе се, дакле, и реални и имплицитни, и текстуални и извантекстовни читалац у поетици Данила Киша.

Да је читање кључна реч за разумевање његове поетике, сведоче и чињенице да је Киш један од малобројних писаца који у својој прози приказују сâм чин читања, мајсторски дочаравајући читалачко урањање и наративну емпатију (нпр. Ma: 40-43; BP: 66, 79-90, 173; в. Keen 2006: 207-236; Keen 2007), да своје јунаке портретише помоћу лектире коју читају и библиотеке коју поседују, док у метанаративним коментарима, аутопоетичким исказима и есејима непосредније говори о сопственом читалачком искуству, полемише са теоријским концептима и карактерише читаоца за којег пише10. Тиме иманентно дефинише и своје схватање појма читалац. Међутим, како је већ наглашено, његов портрет читаоца много је теже скицирати него што се на први поглед чини: он једном има на уму имплицитног, други пут реалног читаоца, а трећом приликом говори са позиције на међи текстуално уписаноги екстерног читаоца. Ствар није једноставнија ни са приказивањем карактера његових јунака-читалаца, jeр они припадају различитим типовима, од којих сваки има свој привилеговани аспект, односно аспекте рецепције; тим пре што се хијерархија тих аспеката не мора поклапати са оном у пишчевом промишљању и експлицитним ауторским изјавама, и што се онтолошки статус, па чак и позиција јунака-читалаца може динамично мењати у једном истом делу.

Генерално узев, најистакнутији аспект рецепције код Киша јесте сазнање – „радозналост која се граничи са грехом“ (BP: 85) – што је став који избија из Мансарде, Раних јада, Баште, пепела, Пешчаника, Гробнице за Бориса Давидовича, Енциклопедије мртвих. На пример, Анди се задржава у нужнику не због лењости црева, него зато што тамо чита илустроване журнале који су служили уместо тоалет папира (BP: 65–66). Читање је и бег од суморне стварности, па исти јунак чита да би превазишао страх од смрти и заварао глад, што чини и главни лик Мансарде (Ma: 13). Јунаци Кишове наративне прозе читају и ради уживања, подстицања осећајности, креативности, маште. Сагледавање различитих (романескних) „истина“ пружа увид у релативност једне тачке гледишта, односно релативност људских гледишта уопште и омогућава изградњу објективнијег суда о појавама, људима и догађајима, те усвајање исправних етичких начела11. Чита се и да би се призвали и реконструисали нестали светови, у Кишовом случају свет средњоевропске јеврејске интелигенције и отац ког одавно нема. Није ли креативно читање очевог писма изнедрило „антрополошки“ роман Пешчаник?

Читајући лектиру и емпатички се уживљавајући у њу, Андреас Сам сазрева и као читалац и као особа (интелектуално, емотивно, морално), те од наивног прераста у упућеног читаоца: "Пропратио сам у свом детињству судбине свих старозаветних личности, грехове грешних и праведност праведних, био сам Каин и био сам Авељ, наизменично, седео сам у Нојевој барци и давио се у мору са грешницима" (BP: 81). У Башти, пепелу догађаје приповеда дечак, са повременим назнакама да се у његову перспективу меша и фокализација одрасле особе, сада већ писца (за Малу школску Библију наратор ће рећи: "Књига мог живота"- BP: 79). Фокализација писца постаје доминантна при крају романа, нарочито у металептичким прекорачењима, у којима аутор скицира портрет читаоца којем је роман намењен:

„Откако је генијална фигура мог оца нестала из ове приче, из овог романа – све се расточило, разуздало. Његова моћна појава, његов ауторитет, па чак и његово име, његови славни реквизити, били су довољни да држе потку приче у чврстим оквирима, ту причу која ври као грожђе у бачвама, ту причу у којој воће полако гњије, изгажено ногама, смрвљено пресом успомена, оптерећено својим соковима и сунцем. Сада су пак напрсли обручи, источило се вино приче, душа воћа, и нема тог бога који ће га вратити у мешину, који ће га сабити у причу, салити у кристалну чашу. [...] Сакупићу дакле на гомилу све те разгледнице, ту епоху пуну старинског сјаја и романтичности, помешаћу своје карте, затим ћу их развити у пасијансу за читаоце који воле пасијанс и опој, који воле жарке боје и вртоглавицу“ (BP: 170).

У Раним јадима равноправно се смењују два наратора: дечак који приповеда у првом лицу и одрастао човек који са нове временске дистанце (и са метадијегетичког нивоа) сагледава догађаје из сопственог детињства (приказане у аутодијегези)12, при чему је њихова позиција час екстерна час интерна у односу на његову нарацију (смењивање првог и трећег лица), а фокализације дечака и одраслог писца, тј. аутора, преплићу се и прожимају: "Да останемо при трећем лицу. После толико година, Андреас можда и нисам ја" (RJ: 32). Металепсом, којом се завршава и "Еолска харфа", последња прича у збирци Рани јади (RJ: 32), наратор/ аутор сугерише читаоцу да, с једне стране, није могуће потпуно се емотивно дистанцирати од сопственог живота транспонованог у фикцију, док је, с друге, упркос блискости приповедних јунака и њихових прототипова из стварности, недопустиво и бесмислено једначити егзистенцијални и фиктивни свет13. Промишљајући технике преношења (ауто)биографског и документарног у наративну прозу и начине металептичког прекорачења, Киш је о том парадоксу оставио читав низ коментара: „... јер ја оног који пише о себи и ја што га описује нису и јесу исто лице“ (???); „Едуард Сам и – мој отац? Па то је једно те исто лице. Само што је мој отац био много већи и много изгубљенији“ (Va: 493). У разговору с Б. Кривокапићем 1982. године писац ће пак изјавити: „Наравно, рећи да је мој отац исто што и Едуард Сам је нетачно, то је једна транспозиција, као отприлике, сликарски говорећи – пошто сам ја већ у атељеу [Радомира Рељића] – кад ставите на један портрет зелену боју на лице које при комбинацијама даје некакву сенку зелене, а тамо је нема на том лицу“ (Kiš 2007: 16).

Захваљујући позицији аутора и узорног читаоца – читаоца „с лампом на раскршћу“ – Киш већ тада озбиљно промишља, тематизује и прилично експлицитно говори о проблемима које ће актуализовати класична, а продубити посткласична наратологија: како уверити читаоца у истинитост приповеданог, проблем граница између стварности и фикције14, поступак металепсе, проблематични идентитет и амбиваленција ауторског ја у аутобиографскојпрози (в. Debra 2002; Pier 2011) и сл. Ма како се чиниле контроверзним његове изјаве везане за читаоца – једном приликом говорио би о њему с изузетним поштовањем (ту је најчешће, али не увек реч о имплицитном читаоцу), други пут с ниподаштавањем (углавном везано за појам „шире читалачке публике“ и конкретне злонамерне читаоце-критичаре његових дела, с којима је полемисао на страницама дневне штампе током 1976–1977. године и у Часу анатомије) – бројна „места неодређености“ у белетристичкоj прози, металептичкa поигравањa „од фигуре до фикције“ (Genette 2006), упорно тематизовање чина читања, те велики број интервјуа и ауторских коментара везаних за рецепцију, сакупљених у књигама По-етика, По-етика, књига друга, Homo poeticus, Час анатомије, (у) којима је додавао смернице и удовољавао знатижељи својих читалаца, сведоче о томе колико је овај писац чезнуо за правим читаоцем15, за читаоцем духовним сродником и саствараоцем, теза тим да не буде „писац слављен“ већ „оспораван“ и „проблематичан“ – једном речју, писац критички (про)читан: „Више бих волео [...] десет правих читалаца од стотину или хиљаду оних који нису дошли до књиге по изборној сродности него је то случајно“ (HP: 273). A како налазимо у ауторским пролозима, набројаним по-етичким књигама желео је да омогући „читаоцу да свој суд о ауторовим интересовањима, страстима и заблудама одмерава у времену; и да у тим текстовима види у првом реду дневник једног радозналог читаоца, лектиру једног писца“ (HP: 9). Могло би се рећи да је Киш, чезнући за „поетски писменим читаоцем“, као и његов духовни и по-етички сродник Мандељштам, пре писао за „читаоца у потомству“ него за свога савременика. Јер на питање да ли писац познаје своје читаоце, он сасвим искрено одговара: „Мало их је и налик су на мене“ (HP: 225).

Dodatak

Извори

Kiš Danilo. Sabrana dela Danila Kiša: u redakciji Mirjane Miočinović. Beograd: Prosveta 2006–2007:
 Ma – Mansarda,
 BP – Bašta, pepeo,
 RJ – Rani jadi,
 Pe – Peščanik,
 Gb – Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti,
 EM – Encikopedija mrtvih,
 ČA – Čas anatomije,
 HP – Homo poeticus,
 Va – Varia,
 ŽL – Život, literaturа,
 Sk – Skladište,
 GTI – Gorki talog iskustva.

Danilo Kiš. [Razgovor s Borom Krivokapićem] 12. marta 1982. u TV emisiji „Teleskopija“ (fragmenti). U zborniku: Danilo Kiš (1935–2005): između poetike i politike. Priredila Mirjana Miočinović u saradnji s Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović. Centar za kulturnu dekontaminaciju: Beograd 2011, 9–31. Ceo razgovor dostupan je na adresi https://www.youtube.com/watch?v=qxx1-urhyHU, pristupljeno 11. 11. 2020.

ПБ 30/ ОПУСИ: Barthes, Roland. Легат Данила Киша, Библиотека САНУ, Београд

http://www.danilokis.org

Пројекат

Рад је настао у оквиру научноистраживачког рада НИО по Уговору склопљеним са Министарством просвете, науке и технолошког развоја број: 451-03-9/2021-14/200020од 5. фебруара 2021. године.

Endnotes

1Овај рад представља увод у истоимену студију о статусу и типовима читалаца у поетици Данила Киша, која ће бити објављена у књизи Неки стварни и могући светови .Студију чине целине: 1. Читалац и наративна металепса у роману Мансарда, 2. Наивни и проницљиви читалац у Башти, пепелу и Раним јадима, 3. Идеални читалац: Пешчаник, 4. Муромантија (Читаоци зидних мрља у прози Данила Киша), 5. Читалац као преводилац и преводилац као читалац, 6. Кишов експлицитни концепт (концепти) читаоца.
2Мада под појмом читање првенствено подразумевамо процес „током којег у интеракцију ступају текст, жанровске конвенције или конвенције књижевног рода, оквири (жанровски, когнитивни, културолошки), читаочева емпатија и карактер“ (Бојанић Ћирковић 2020: 23), када је реч о Кишу као читаоцу и његовим јунацима-читаоцима, термин се односи и на невербалне творевине (трансмедијално читање), какво су читање слика и читање зидних мрља – тзв. вештина муромантије.
3Као поуздан водич кроз типологију и концепте читалаца у синхронији и дијахронији који скраћује пут до информација, послужиће нам наведена монографија Читалац у науци о књижевности Мирјане Бојанић Ћирковић (2020).
4У есеју „О ирационалном. Кроз књижевне теорије“ налазимо цитат из списа О узвишеном, који ће Киш уздићи на ниво сопственог поетичког начела: ’Одиста, слушалац који је наслутио оно што му нисте казали постаје за вас више него слушалац – помоћник и пријатељ... Рећи му све као глупаку, значи очигледно ругати се његовој интелигенцији.’ (Va: 185). У есеју „Господин Мак се забавља“ аутор истиче принцип не досађивати читаоцу – „Ако не бих имао да вам кажем ништа што и ви сами не бисте запазили или осетили, не бих желео да вас замарам.“ (Va: 37) – став који ће временом прерасти у оштро противљење општим местима као „богу баналности“ и „еколошком проблему“.
5У три наративизована есеја о г. Маку овај прототип читаоца и писца Д. Киша истиче да добар писац/ уметник, као и добар читалац, региструје само оне асоцијативне низове који у себи садрже или иницирају остале низове, јер уметничка је управо способност избора: „Уметност је пре свега селекција асоцијација, смелост уништења мисли још у заметку. [...] Треба пропустити само оне асоцијације које су функционалне већ a priori, још пре текста. Функционалне за следећи низ асоцијација у првом реду, а уједно (наравно) и за текст. Универзум, то су три јабуке на Сезановом столу. [...] Не мислите ваљда да би број могао битно да утиче на ширину тог универзума?“ (Va: 33–34). Ту Киш поставља темељ своје „поетике сажимања“.
6„Квалитет литературе јесте заправо у појединостима. Литературу чини детаљ, а не такозвани велики потези. Или, ако хоћемо тачније, велики потези су направљени од детаља“, наглашава писац у разговору „Џојсовско прогонство“ (GTI: 197–198).
7Како смо у раду користили (Сабрана дела Данила Киша), у парентезе које се односе на изворе уносићемо само скраћенице наслова књига и бројеве страница.
8Ролан Барт је један од најцитиранијих аутора у Кишовим есејима и интервјуима, а о томе колико је овог теоретичара ценио сведочи и чињеница да је његов опус сачувао у својој строго „прочишћеној“ библиотеци (ПБ 30/ ОПУСИ: Barthes, Roland).
9Kритикујући књижевну конвенцију свезнајућег приповедача, Киш и експлицитно карактерише лик мајке-читаоца у својим делима у односу на њен животни прототип: „Моја је мајка у младости читала песме и романе са наивним уверењем невиних читалаца који између животне и романескне (песничке) истине не праве разлику“ (ŽL: 18); „Моја је мајка престала да чита у двадесетој години, у часу када је поставила себи (и не знајући) то круцијално питање модерне поетике: ’А, одакле ви то знате, господине?!’“ (Sk: 336). Мајка је, значи, превазишла наивног и постала побуњени читалац (Iglton 1989: 18–20).
10„Ја пишем за читаоца који има културу. Верујем да тај читалац постоји: захваљујући томе ја имам публику“; „Имам читаоце у целом свету, уску, али верну публику. Читалац мојих књига биће неко ко је већ читао Библију, Хомера, Овидија, Дантеа, Раблеа, Толстоја, итд... Он постоји, тај читалац“ (GTI: 219). Збирку прича Рани јади Киш је написао „За децу и осетљиве“, како стоји у поднаслову.
11„И рекох им да их не цепају, јер многе књиге нису опасне, опасна је само једна“, изјављује Барух Давид Нојман, јунак Кишове приповетке „Пси и књиге“ (Gb: 124).
12„У то време још нисам ни помишљао да ћу икада писати приче“ (RJ: 44).
13Тако у разговору „Сви гени мојих лектира“ Киш истиче да ће и сам писац „у једном тренутку побркати, по логици ствари и моћи уобразиље, шта је стварно а шта домишљено у једном делу“, док у интервјуу „Џојсовско прогонство“ објашњава да је пројекат Живот, литература „мала разрада тзв. пишчеве кухиње“. Ту покушава да одговори на питања о уделу аутобиографског и фантазије у својим књигама. Иако већина читалаца жели „да сазна да ли је то стварно тако било“, и самом писцу тешко је да то разабере у паралелном (уметничком) свету (GTI: 197; в. ŽL: 7–9). „Циљ сваког писца је да убеди свог читаоца како се догодило све о чему он говори, да је то истина, али у књижевности нема истине. Све је то моја лична истина, онако како ја видим догађаје у књигама и документима, како сам ја усвојио тај свет, како сам га испљунуо. Да ли то функционише као књига или не, зависи од технике: да ли је читалац преварен или није, да ли сам успео да га надмудрим?“, подвлачи Киш у интервјуу „Ироничан лиризам“ (GTI: 261–262). У приређивачком поговору књизи интервјуа Горки талог искуства, Мирјана Миочиновић наглашава да „овако сакупљени, они чине кохерентну теоријску суму, прошарану аутобиографским подацима које је Киш износио не само да би удовољио знатижељи саговорника (а преко ових и знатижељи својих читалаца), већ и зато што га је трајно заокупљало питање односа између фикције и факата, између описаног и описивача, између литературе и живота као двеју конкурентних појава, као најболнијег или-или у судбини писца“ (Miočinović 2007: 359; GTI: 359).
14Теорију о илокутивним и онтолошким границама и оквирима изложиће тек Мери-Лор Рајан на прелому векова. Иста ауторка изучавала је поступак наративне металепсе и предложила њену типологију (в. Ryan 1991; Ryan 2006: 246 – 248; ed. Ryan 2004; Ryan 2005: 1–23; Ryan 2006: 1–30 итд.).
15Према типологији Волфганга Изера, прави читалац је читалац „којег прижељкује писац, што одговара каснијем концепту (иделане) ауторске публике Питера Рабиновича и Џејмса Фелана“, запажа Бојанић Ћирковић (2020: 17; уп. Rabinowitz 1988: 268–291; Phelan 2011: 55–75; But 1976). Међутим, Изер одбацује концепт идеалног читаоца, сматрајући да то може бити једино сâм аутор (1978: 29).

References

Bojanić-Ćirković, M. (2020). Čitalac u nauci o književnosti - od antike do savremenih teorija čitanja. Niš: Filozofski fakultet.
But, V. (1976). Retorika proze. Beograd: Nolit.
Debra, M. (2002). Breaking the Frame: Metalepsis and the Construction of the Subject. Columbus: Ohio State UP.
Delić, J. (1995). Književni pogledi Danila Kiša - ka poetici Kišove proze. Beograd: Prosveta.
Eko, U. (2001). Granice tumačenja. Beograd: Paideia.
Genette, G. (2006). Metalepsa - od figure do fikcije. Zagreb: Disput.
Iglton, T. (1989). Pobuna čitaoca. Književna kritika, 20(3), 18-20.
Ingarden. (1971). O saznavanju književnog umetničkog dela. Beograd: SKZ.
Izer, W. (1974). The Implied Reader: Patterns of Communication in Prose Fiction from Bunyann to Beckett. Baltimore-London: John Hopkins University Press.
Izer, W. (1978). The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response. London & Henley: Routledge & Kegan Paul.
Jaus, H.R. (1978). Estetika recepcije. Beograd: Nolit.
Keen, S. (2006). A Theory of Narrative Empathy. Narrative, 14(3), 207-236.
Keen, S. (2007). Empathy and Novel. New York: Oxford University Press.
Kiš , D. (2006–2007). Sabrana dela Danila Kiša: u redakciji Mirjane Miočinović. Beograd: Prosveta.
Kiš, D. (2007). Gorki talog iskustva. In: Sabrana dela Danila Kiša - u redakciji Mirjane Miočinović (2006-2007). (pp. 359-361). Beograd: Prosveta.
Milosavljević-Milić, S. (2008). Tipovi naratera u srpskom realističkom romanu. In: Priča i tumačenje. (pp. 184-207). Beograd: Filip Višnjić.
Phelan, J. (2011). Rhetoric, Ethics and Narrative Communication: Or, from Story and Discourse to Authors, Resources and Audiences. Soundings: An Interdisciplinary Journal, 94(1-2), 55-75.
Pier, J. (2011). Metalepsis (revised version). In: The Living Handbook of Naratology. Retrieved from https://www.lhn.uni-hamburg.de/node/51.html on 15.07.2021.
Prins, D. (2011). Naratološki rečnik. Beograd: Službeni glasnik.
Rabinowitz, P.J. (1988). Polazišta za jednu teoriju čitanja. Republika: mjesečnik za književnost, umjetnost i javni život. Zagreb, 44(9-10), 286-291.
Ryan, M. (1991). Possible Worlds: Artificial Intelligence, and Narrative Theory. Bloomington: Indiana UP.
Ryan, M. (2004). Narrative Across Media: the Languages of Storytelling. Lincoln: University of Nebraska Press.
Ryan, M. (2005). On the Theoretical Foundations of Transmedial Narratology. In: J. Meister, (Ed.). Narratology beyond Literary Criticism: Mediality, Disciplinarity. (pp. 1-23). Berlin: de Gruyter.
Ryan, M. (2006). Metaleptic Machines. In: Avatars of Story. (pp. 204-248). Minneapolis-London: University of Minnesota Press.
Ryan, M. (2006). Narrative, Media, and Modes. Minneapolis-London: University of Minnesota Press.
Schmid, W. (2021). Implied Author (revised version). In: The Living Handbook of Narratology. Retrieved from http://www.lhn.uni-hamburg.de/article/implied-author-revised-version-uploaded-26-january-2013 on 05.07.2021.
Štirle, K. (1989). Čitanje fikcijskih tekstova. Književna kritika, 20(9), 61-74.
Volas, M. (2016). Novije teorije pripovedanja. Beograd: Službeni glasnik.
Reference
Bojanić-Ćirković, M. (2020) Čitalac u nauci o književnosti - od antike do savremenih teorija čitanja. Niš: Filozofski fakultet
But, V. (1976) Retorika proze. Beograd: Nolit, Preveo Branko Vučićević
Debra, M. (2002) Breaking the Frame: Metalepsis and the Construction of the Subject. Columbus: Ohio State UP
Delić, J. (1995) Književni pogledi Danila Kiša - ka poetici Kišove proze. Beograd: Prosveta
Eko, U. (2001) Granice tumačenja. Beograd: Paideia, Prevela Milena Piletić
Genette, G. (2006) Metalepsa - od figure do fikcije. Zagreb: Disput, Prevela Ivana Franić
Iglton, T. (1989) Pobuna čitaoca. Književna kritika, 20(3): 18-20
Ingarden (1971) O saznavanju književnog umetničkog dela. Beograd: SKZ
Izer, W. (1974) The Implied Reader: Patterns of Communication in Prose Fiction from Bunyann to Beckett. Baltimore - London: The John Hopkins University Press
Izer, W. (1978) The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response. London: Routledge & Kegan Paul
Jaus, H.R. (1978) Estetika recepcije. Beograd: Nolit, Prevela Drinka Gojković
Keen, S. (2006) A Theory of Narrative Empathy. Narrative, 14(3): 207-236
Keen, S. (2007) Empathy and Novel. New York: Oxford University Press
Kiš, D. (2007) Gorki talog iskustva. u: Sabrana dela Danila Kiša: u redakciji Mirjane Miočinović (2006-2007), Beograd: Prosveta, 359-361, Mirjana Miočinović 'Pogovor'
Milosavljević-Milić, S. (2008) Tipovi naratera u srpskom realističkom romanu. u: Priča i tumačenje, Beograd: Filip Višnjić, 184-207
Phelan, J. (2011) Rhetoric, Ethics and Narrative Communication: Or, from Story and Discourse to Authors, Resources and Audiences. Soundings: An Interdisciplinary Journal, 94(1-2): 55-75
Pier, J. (2011) Metalepsis. u: The Living Handbook of Naratology, (https://www.lhn.uni-hamburg.de/node/51.html, pristupljeno 15. 7. 2021)
Prins, D. (2011) Naratološki rečnik. Beograd: Službeni glasnik
Rabinowitz, P.J. (1988) Polazišta za jednu teoriju čitanja. Republika: mjesečnik za književnost, umjetnost i javni život. Zagreb, 44(9-10): 286-291
Ryan, M. (1991) Possible Worlds: Artificial Intelligence, and Narrative Theory. Bloomington: Indiana UP
Ryan, M. (2004) Narrative Across Media: the Languages of Storytelling. Lincoln: University of Nebraska Press
Ryan, M. (2005) On the Theoretical Foundations of Transmedial Narratology. Berlin: de Gruyter, 1-23
Ryan, M. (2006) Metaleptic Machines. u: Avatars of Story, Minneapolis - London: University of Minnesota Press, 204-230, 246-248
Ryan, M. (2006) Narrative, Media, and Modes. Minneapolis - London: University of Minnesota Press, 1-30
Schmid, W. (2021) Implied Author. u: The Living Handbook of Narratology, revised version, http://www.lhn.uni-hamburg.de/article/implied-author-revised-version-uploaded-26-january-2013, pristupljeno 5. 7. 2021
Štirle, K. (1989) Čitanje fikcijskih tekstova. Književna kritika, 20(9): 61-74
Volas, M. (2016) Novije teorije pripovedanja. Beograd: Službeni glasnik, Prevela Milena Vladić Jovanov
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina31-34215
primljen: 30.09.2021.
objavljen u SCIndeksu: 02.04.2022.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Nema povezanih članaka