Да бисмо одредили опсег појма који смо обухватили овим метафорично конципираним насловом позајмљеним из есејистике Исидоре Секулић, определили смо се за донекле „чврст термин“ у поднаслову, који у други план помера дисперзивне методолошке оријентације, а у наш истраживачки фокус ставља комплексни концепт (тј. концепте) и статус читаоца1 у имплицитној и експлицитној поетици једног великог писца који је интензивно промишљао читање2. Реч је о једном од најрадозналијих и најинвентивнијих читалаца свога доба – како у погледу читања белетристике тако и у смислу опште информисаности, нарочито познавања тада модерне науке о књижевности и естетичких токова. Будући да говоримо и о Кишукао читаоцу (туђег и свог дела), о аутору који је писању приступао као читалац a читању као аутор и критичар, подразумева се да је развој методолошких оријентација теорија читања, који је у доба Кишове интелектуалне зрелости доживљавао врхунац, морао утицати и на његово схватање читаоца. Стога, иако се у Кишовим разматрањима појединих књижевнихпитања не може уочити ни концепт ни метод у строгом књижевнонаучном смислу, јер „писац, најчешће, није човјек система да би своје књижевне ставове изложио као један чврст књижевнотеоријски систем и да би их примијенио на своје дјело“ (Делић 1995: 119), у експлицитним изјавама, критичким судовима и аргументацијама он употребљава ускостручну терминологију теоретичара читања и позива се на многе теоријске концепте читаоца – од античких, преко формалистичких, рецепционистичких, па све до постструктуралистичких. И не само да поједине њихове аспекте и начела тематизује у својој белетристичкој прози него промишља и оне које ће теорија тек уобличити3.

Тако већ у раним текстовима Киш говори о неопходном књижевном образовању читаоца како би одређено дело уврстио у књижевни низ/ традицију (став Хорација у Посланици Пизонцима), о уважавању од стране аутора као предуслову да реципијент постане састваралац4, о ингарденовски многозначном сазнавању, асоцијативним низовима, уметности селекције асоцијација5 и детаља6 (као смернице правом читаоцу), местима неодређености и активном читању (в. Ингарден 1971: 4–5, 35–52), те посебним законитостима које одређују истину и лаж у књижевноуметничким текстовима (в. ŽL: 129–131; ČA: 301–303)7. Још од романа Мансарда и приповетке „Ципеле“ имплицитно, а у књижевним разговорима почетком осме деценије и експлицитно, Киш инсистира на кључним терминима руског формализма – очуђењу и продуженој перцепцији, док у критичком делу Часа анатомије примењује новокритичарски концепт помног читања. У његовој стручној терминологији присутни су и Јаусов хоризонт очекивања (в. Jaus 1978), и Бартова апологија читаоцу8, и Еково отворено дело. Mетафорична самотумачења Пешчаника као „савршене пукотине“ сведоче о прижељкиваном читању овог романа не само у формалистичком и структуралистичком кључу, како налазимо у неколико ауторских изјава, него и у светлу деридијанске пукотине и фукоовске пукотине у дискурсу; тим пре што је Киш на изворном језику пратио промишљања ових теоретичара и о томе остављао поетичке коментаре.

Премда, колико је нама познато, аутора тог концепта нигде експлицитно не спомиње, кључни термини теорије читања Карлхајнца Штирлеа наивни и упућени читалац (Štirle 1989: 61–74) и њихове синонимне варијанте које се јављају код других теоретичара (романтичарски, прави, идеални, информисани, узорни читалац) прилично су фреквентни у Кишовим есејима и интервјуима и отелотворени су у његовој наративној прози (BP: 88)9. Осим поменутих, у ауторским коментарима срећемо и квалификативе: добар, пажљиви, одани, осетљиви, проницљиви читалац итд., при чему није увек јасно да ли се мисли на имплицитног или реалног читаоца. Дакле, када је реч о читаоцу – тој „полисемичној лексеми и комплексном методолошком концепту који се често може изједначити са појмом стратегија читања и стогадодатно усложнити јер, с једне стране, дата стратегија подразумева и формални ниво текста, и емпиријског читаоца који чита у ’уцртаним’ стазама текста, али условљен когнитивним, културолошким и жанровским оквирима и компетенцијама које поседује“ (Бојанић Ћирковић 2020: 16) – у Кишовој наративној прози и поетици присутни су бројни типови читалаца. Њихова дистинкција мора се ишчитавати из сваког појединачног контекста.

Следећи типологију у савременој науци о књижевности, најпре ваља разликовати стварног или емпиријског читаоца „који дeкодира или тумачи (писану приповест)“ од фиктивног или имплицитног (узорног) читаоца и наратера тог наратива, који су иманентни приповедном тексту (Prins 2011: 31; уп. Izer 1974; Izer 1978; Eko 2001: 17–22; Volas 2016: 141–142; Schmid 2021). Фиктивни читалац се као „конститутивни елемент дела, односно у тексту претпостављени адресат сагледава као смерница (или скуп смерница у тексту) на основу којих реални читалац обликује стратегију читања (рецепције) текста“ (Бојанић Ћирковић 2020: 17). У интервјуу „Нормална особа не пише књиге“ (1984) Киш говори о разлици између имплицитног и емпиријског читаоца:

„Многи писци су толико наивни да лако помишљају како је све што они напишу веома, веома јасно, и ја такође патим од те врсте наивности. Ипак сам приметио да многи читаоци, осетљиви читаоци, не могу да повежу оно што је поменуто у писму са догађајима у остатку романа. Било је много начина да се писмо развије у Пешчаник“ (GTI: 126).

"Осетљивог" читаоца он призива и у следећој ауторској изјави:

„Чак и када унапред одлучите да пишете само ’објективно’, никада не можете потпуно сакрити своју осећајност. Надам се да ће читаоци у Пешчанику ипак открити пишчева осећања, упркос мојим напорима да их прикријем“ (GTI: 128).

Осим типологије према критеријуму онтолошког статуса, која се даље уситњава, терминолошки и појмовно проширује и разликује од оријентације до оријентације, од аутора до аутора, подела се врши и према позицији читаоца у односу на текст: на текстуалног (енкодираног, уписаног) читаоца и извантекстовног адресата (Бојанић Ћирковић 2020: 18; в. Милосављевић Милић 2008: 184-207). У фокусу овога рада налазе се, дакле, и реални и имплицитни, и текстуални и извантекстовни читалац у поетици Данила Киша.

Да је читање кључна реч за разумевање његове поетике, сведоче и чињенице да је Киш један од малобројних писаца који у својој прози приказују сâм чин читања, мајсторски дочаравајући читалачко урањање и наративну емпатију (нпр. Ma: 40-43; BP: 66, 79-90, 173; в. Keen 2006: 207-236; Keen 2007), да своје јунаке портретише помоћу лектире коју читају и библиотеке коју поседују, док у метанаративним коментарима, аутопоетичким исказима и есејима непосредније говори о сопственом читалачком искуству, полемише са теоријским концептима и карактерише читаоца за којег пише10. Тиме иманентно дефинише и своје схватање појма читалац. Међутим, како је већ наглашено, његов портрет читаоца много је теже скицирати него што се на први поглед чини: он једном има на уму имплицитног, други пут реалног читаоца, а трећом приликом говори са позиције на међи текстуално уписаноги екстерног читаоца. Ствар није једноставнија ни са приказивањем карактера његових јунака-читалаца, jeр они припадају различитим типовима, од којих сваки има свој привилеговани аспект, односно аспекте рецепције; тим пре што се хијерархија тих аспеката не мора поклапати са оном у пишчевом промишљању и експлицитним ауторским изјавама, и што се онтолошки статус, па чак и позиција јунака-читалаца може динамично мењати у једном истом делу.

Генерално узев, најистакнутији аспект рецепције код Киша јесте сазнање – „радозналост која се граничи са грехом“ (BP: 85) – што је став који избија из Мансарде, Раних јада, Баште, пепела, Пешчаника, Гробнице за Бориса Давидовича, Енциклопедије мртвих. На пример, Анди се задржава у нужнику не због лењости црева, него зато што тамо чита илустроване журнале који су служили уместо тоалет папира (BP: 65–66). Читање је и бег од суморне стварности, па исти јунак чита да би превазишао страх од смрти и заварао глад, што чини и главни лик Мансарде (Ma: 13). Јунаци Кишове наративне прозе читају и ради уживања, подстицања осећајности, креативности, маште. Сагледавање различитих (романескних) „истина“ пружа увид у релативност једне тачке гледишта, односно релативност људских гледишта уопште и омогућава изградњу објективнијег суда о појавама, људима и догађајима, те усвајање исправних етичких начела11. Чита се и да би се призвали и реконструисали нестали светови, у Кишовом случају свет средњоевропске јеврејске интелигенције и отац ког одавно нема. Није ли креативно читање очевог писма изнедрило „антрополошки“ роман Пешчаник?

Читајући лектиру и емпатички се уживљавајући у њу, Андреас Сам сазрева и као читалац и као особа (интелектуално, емотивно, морално), те од наивног прераста у упућеног читаоца: "Пропратио сам у свом детињству судбине свих старозаветних личности, грехове грешних и праведност праведних, био сам Каин и био сам Авељ, наизменично, седео сам у Нојевој барци и давио се у мору са грешницима" (BP: 81). У Башти, пепелу догађаје приповеда дечак, са повременим назнакама да се у његову перспективу меша и фокализација одрасле особе, сада већ писца (за Малу школску Библију наратор ће рећи: "Књига мог живота"- BP: 79). Фокализација писца постаје доминантна при крају романа, нарочито у металептичким прекорачењима, у којима аутор скицира портрет читаоца којем је роман намењен:

„Откако је генијална фигура мог оца нестала из ове приче, из овог романа – све се расточило, разуздало. Његова моћна појава, његов ауторитет, па чак и његово име, његови славни реквизити, били су довољни да држе потку приче у чврстим оквирима, ту причу која ври као грожђе у бачвама, ту причу у којој воће полако гњије, изгажено ногама, смрвљено пресом успомена, оптерећено својим соковима и сунцем. Сада су пак напрсли обручи, источило се вино приче, душа воћа, и нема тог бога који ће га вратити у мешину, који ће га сабити у причу, салити у кристалну чашу. [...] Сакупићу дакле на гомилу све те разгледнице, ту епоху пуну старинског сјаја и романтичности, помешаћу своје карте, затим ћу их развити у пасијансу за читаоце који воле пасијанс и опој, који воле жарке боје и вртоглавицу“ (BP: 170).

У Раним јадима равноправно се смењују два наратора: дечак који приповеда у првом лицу и одрастао човек који са нове временске дистанце (и са метадијегетичког нивоа) сагледава догађаје из сопственог детињства (приказане у аутодијегези)12, при чему је њихова позиција час екстерна час интерна у односу на његову нарацију (смењивање првог и трећег лица), а фокализације дечака и одраслог писца, тј. аутора, преплићу се и прожимају: "Да останемо при трећем лицу. После толико година, Андреас можда и нисам ја" (RJ: 32). Металепсом, којом се завршава и "Еолска харфа", последња прича у збирци Рани јади (RJ: 32), наратор/ аутор сугерише читаоцу да, с једне стране, није могуће потпуно се емотивно дистанцирати од сопственог живота транспонованог у фикцију, док је, с друге, упркос блискости приповедних јунака и њихових прототипова из стварности, недопустиво и бесмислено једначити егзистенцијални и фиктивни свет13. Промишљајући технике преношења (ауто)биографског и документарног у наративну прозу и начине металептичког прекорачења, Киш је о том парадоксу оставио читав низ коментара: „... јер ја оног који пише о себи и ја што га описује нису и јесу исто лице“ (???); „Едуард Сам и – мој отац? Па то је једно те исто лице. Само што је мој отац био много већи и много изгубљенији“ (Va: 493). У разговору с Б. Кривокапићем 1982. године писац ће пак изјавити: „Наравно, рећи да је мој отац исто што и Едуард Сам је нетачно, то је једна транспозиција, као отприлике, сликарски говорећи – пошто сам ја већ у атељеу [Радомира Рељића] – кад ставите на један портрет зелену боју на лице које при комбинацијама даје некакву сенку зелене, а тамо је нема на том лицу“ (Kiš 2007: 16).

Захваљујући позицији аутора и узорног читаоца – читаоца „с лампом на раскршћу“ – Киш већ тада озбиљно промишља, тематизује и прилично експлицитно говори о проблемима које ће актуализовати класична, а продубити посткласична наратологија: како уверити читаоца у истинитост приповеданог, проблем граница између стварности и фикције14, поступак металепсе, проблематични идентитет и амбиваленција ауторског ја у аутобиографскојпрози (в. Debra 2002; Pier 2011) и сл. Ма како се чиниле контроверзним његове изјаве везане за читаоца – једном приликом говорио би о њему с изузетним поштовањем (ту је најчешће, али не увек реч о имплицитном читаоцу), други пут с ниподаштавањем (углавном везано за појам „шире читалачке публике“ и конкретне злонамерне читаоце-критичаре његових дела, с којима је полемисао на страницама дневне штампе током 1976–1977. године и у Часу анатомије) – бројна „места неодређености“ у белетристичкоj прози, металептичкa поигравањa „од фигуре до фикције“ (Genette 2006), упорно тематизовање чина читања, те велики број интервјуа и ауторских коментара везаних за рецепцију, сакупљених у књигама По-етика, По-етика, књига друга, Homo poeticus, Час анатомије, (у) којима је додавао смернице и удовољавао знатижељи својих читалаца, сведоче о томе колико је овај писац чезнуо за правим читаоцем15, за читаоцем духовним сродником и саствараоцем, теза тим да не буде „писац слављен“ већ „оспораван“ и „проблематичан“ – једном речју, писац критички (про)читан: „Више бих волео [...] десет правих читалаца од стотину или хиљаду оних који нису дошли до књиге по изборној сродности него је то случајно“ (HP: 273). A како налазимо у ауторским пролозима, набројаним по-етичким књигама желео је да омогући „читаоцу да свој суд о ауторовим интересовањима, страстима и заблудама одмерава у времену; и да у тим текстовима види у првом реду дневник једног радозналог читаоца, лектиру једног писца“ (HP: 9). Могло би се рећи да је Киш, чезнући за „поетски писменим читаоцем“, као и његов духовни и по-етички сродник Мандељштам, пре писао за „читаоца у потомству“ него за свога савременика. Јер на питање да ли писац познаје своје читаоце, он сасвим искрено одговара: „Мало их је и налик су на мене“ (HP: 225).

Dodatak

Извори

Kiš Danilo. Sabrana dela Danila Kiša: u redakciji Mirjane Miočinović. Beograd: Prosveta 2006–2007:
 Ma – Mansarda,
 BP – Bašta, pepeo,
 RJ – Rani jadi,
 Pe – Peščanik,
 Gb – Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti,
 EM – Encikopedija mrtvih,
 ČA – Čas anatomije,
 HP – Homo poeticus,
 Va – Varia,
 ŽL – Život, literaturа,
 Sk – Skladište,
 GTI – Gorki talog iskustva.

Danilo Kiš. [Razgovor s Borom Krivokapićem] 12. marta 1982. u TV emisiji „Teleskopija“ (fragmenti). U zborniku: Danilo Kiš (1935–2005): između poetike i politike. Priredila Mirjana Miočinović u saradnji s Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović. Centar za kulturnu dekontaminaciju: Beograd 2011, 9–31. Ceo razgovor dostupan je na adresi https://www.youtube.com/watch?v=qxx1-urhyHU, pristupljeno 11. 11. 2020.

ПБ 30/ ОПУСИ: Barthes, Roland. Легат Данила Киша, Библиотека САНУ, Београд

http://www.danilokis.org

Пројекат

Рад је настао у оквиру научноистраживачког рада НИО по Уговору склопљеним са Министарством просвете, науке и технолошког развоја број: 451-03-9/2021-14/200020од 5. фебруара 2021. године.