Pravila o sticanju od neovlašćenog imaju ulogu da pruže pravnu sigurnost. Bez njih bi učesnici u pravnom prometu morali da ulože mnogo vremena i novca kako bi bili sigurni da će steći svojinu na pokretnim stvarima koje žele da pribave. Međutim, u kontekstu jedinstvenog tržišta EU ta pravila više ne pružaju pravnu sigurnost kako to čine unutar nacionalnih država. Naime, različite države članice na različit način uređuju sticanje od neovlašćenog. U prekograničnom prometu se postavlja pitanje čija pravila o sticanju od neovlašćenog će se primenjivati. To će zavisiti od kolizionih normi, što stvara pravnu nesigurnost jer se može dogoditi da isti ili slični slučajevi budu rešeni različito u zavisnosti od nacionalnog prava koje će se primenjivati. Na primeru prava Francuske, Nemačke i Holandije demonstrirao sam da u slučaju da lice A kupi od lica B ukradenu pokretnu stvar, pri čemu je lice A savesno u pogledu te činjenice, a lice B je osoba čija je delatnost da tu vrstu stvari stavlja u promet, lice A neće steći svojinu na toj stvari ako se na slučaj primenjuje nemačko pravo. Nasuprot tome, lice A će steći svojinu na stvari ako je merodavno holandsko pravo, dok bi prema francuskom pravu vlasnik mogao da otkupi tu stvar od savesnog sticaoca u roku od tri godine. Ako uzmemo u obzir i druge razlike: na primer stroži standard savesnosti u Holandiji nego u Nemačkoj ili činjenicu da je u Holandiji uslov za sticanje od neovlašćenog punovažnost osnova sticanja, dok u Nemačkoj i Francuskoj nije, kao i to da se ova tri sistema nalaze na sredini skale između italijanskog i portugalskog pravnog sistema kao krajnosti, jasno je da na jedinstvenom tržištu EU postoji pravna nesigurnost kada je reč o sticanju od neovlašćenog. To se do sada nije pokazalo kao prepreka funkcionisanju jedinstvenog tržišta jer će prosečan čovek retko razmišljati o tome šta će biti ako se ispostavi da prodavac nije ovlašćen da mu proda stvar. Ipak, to ne znači da stanje ne treba učiniti boljim nego što jeste. Kao rešenje ovog problema predložio sam harmonizaciju pravila o sticanju od neovlašćenog. Dakle, kako bi sticanje od neovlašćenog i na jedinstvenom tržištu EU pružilo pravnu sigurnost kakvu pruža i na unutrašnjim tržištima država članica, neophodno je uspostaviti jedno pravilo o sticanju od neovlašćenog koje bi važilo samo za prekogranične slučajeve. Osim toga trebalo bi se opredeliti da li će se na te slučajeve primenjivati apstraktan ili kauzalan sistem prenosa prava svojine. Izbor prvog sistema bi značio da punovažnost osnova sticanja neće biti uslov sticanja od neovlašćenog, a izbor drugog bi značio da je punovažnost osnova sticanja conditio sine qua non za sticanje od neovlašćenog. Ako je cilj harmonizacije ovog instituta otklanjanje pravne nesigurnosti na jedinstvenom tržištu EU, onda bi izbor drugog sistema prenosa zahtevao i jedinstvena značenja onih instituta koji utiču na punovažnost pravnih osnova kakvi su mane volje, poslovna sposobnost, moral i sl. To se može pokazati kao težak zadatak. Alternativa je opredeljenje za apstraktan sistem prenosa, jer takav izbor ne rađa pomenute probleme, mada sticaoca izlaže riziku od tužbe zbog neosnovanog obogaćenja. Bilo kako bilo, izbor valja načiniti, a kriterijum je koje od dva rešenja pruža veću pravnu sigurnost u kontekstu jedinstvenog tržišta EU. To je izbor koji mora biti plod pažljive analize. Konačno, ova harmonizacija treba da bude izvedena uredbom EU kao pravnim aktom koji je u svojoj celosti obavezujući. Ovo imajući u vidu da je reč o stvarnim pravima i da je cilj uspostavljanje pravila koje će biti isto za sve kad god je u pitanju prekogranični promet. Na taj način bi se postigao veći kvalitet funkcionisanja jedinstvenog tržišta, ali bez zadiranja u pravni poredak država članica jer bi se pomenuto pravilo primenjivalo samo na transakcije na jedinstvenom tržištu.