Srpski ustavni razvitak u prvoj polovini devetnaestoga veka bio je kompleksan i odvijao se naglo. Početak procesa seže u vreme sredinom tridesetih, kad je Srbima u beogradskom pašaluku sultanovim aktom bila zajemčena autonomija. Srbi su pojam "nezavisimog vnutrenjeg pravlenija", koje im je bilo podareno, protumačili tako da su ovlašćeni da sebi donesu ustav. Miloševa okolina je počela da se bavi tim pitanjem u okolnostima kad u vazalnom knjaževstvu nije bilo obrazovanih pravnika. Počelo se ugledanjem na strane uzore, ali su nam ti uzori, kao i način na koji su prilagođavani srpskim prilikama do danas ostali nepoznati. Pored sačuvanih srpskih dokumenata ostalo je i svedočanstvo jednog francuskog diplomate, koji je opravdano primetio kako oni koji su zaduženi za rad na ustavnim nacrtima u stvari nedovoljno razumeju materiju kojom se bave. Takav početak razvitka, koji pada u tridesete godine devetnaestoga veka, stoji u snažnom i upečatljivom kontrastu sa situacijom u četrdesetim godinama, kao i onom s početka pedesetih istoga stoleća, kad se u Srbiji ustalila pravna nastava. Profesori prava, koji su bili korifeji srpske pravne nauke, prenosili su svojim slušaocima, makar i za kratko vreme koliko su se bavili profesurom, saznanja i zaključke do kojih je tad dolazila evropska nauka. Njihovo podučavanje nije se povodilo za pozitivnim srpskim pravom, niti je bilo zasnovano na tekstovima ustava koji su važili u Srbiji. Pravna misao je htela napred i bila je ispred pozitivnog prava. Između ova dva ekstrema stoji komplikovana pripovest o donošenju dva ustava u Kneževini Srbiji i sačinjavanju jednog ustavnog nacrta za Srpsku Vojvodinu. Ideje koje su među srpski narod, a posebno u njegove obrazovane slojeve, dolazile sa Zapada ostavljale su trag koji se može pratiti ako se kao putokaz uzmu najvažniji ustavni koncepti kao što su osnovna prava, podela vlasti i vladavina prava. Za svaki od ovih se može ustanoviti posebna linija razvitka, ma koliko da su se one među sobom preplitale. Osnovna ili ljudska prava su najpre posmatrana kao kolektivna, da bi se docnije razvilo shvatanje o individualnim pravima. Do kraja proučavanog razdoblja u srpske ustavne tekstove nisu prodrla politička prava. Podela vlasti je najviše zaokupljala duhove zbog značaja toga koncepta za organizaciju vlasti. Vidljiv trag ideje o podeli vlasti nalazi se već u prvom ustavu za Kneževinu Srbiju od 1835. godine da bi 1848, u nacrtu ustava za Srpsku Vojvodovinu, ta zamisao došla do zaokruženog izraza. Najzad, vladavina prava je najkomplikovaniji koncept, koji predstavlja srž konstitucionalizma. Iako izrekom predviđena u ustavnim tekstovima, vladavina prava je najteže krčila put i u prvoj polovini devetnaestoga veka nije uspevala da se ustali i postavi na sigurne temelje. Članak ima zadatak da pruži sintetički pogled na razvitak srpske ustavne misli i prakse u prvoj polovini devetnaestoga veka i zbog toga je smešten u postojeće stanje razvitka naših istraživanja ustavne prošlosti srpskoga naroda. U tom okviru se javlja sučeljavanje dvaju osnovnih stavova, od kojih bi se jedan uslovno rečeno mogao zvati romantičnim, a drugi kritičkim. Autor članka je sticajem okolnosti bio u prilici da u razmaku od osamnaest godina, jednom u Srbiji, a drugi put u Francuskoj, bude član komisija za odbranu doktorskih teza koje su u kritičkoj misli o srpskom ustavnom razvitku označile prekretnicu.