Tekst razmatra različite poglede na društvene koncepte Hobsa i Kanta, kao i na njihove percepcije međunarodne politike i međunarodne bezbednosti. Isto tako, razmatraju se stavovi najpoznatijih mislilaca koji su svoje teorijske pozicije o međunarodnim odnosima i bezbednosti gradili na Hobsovim i Kantovim teorijskim postulatima. Hobsov, u osnovi antropološki pesimizam predstavlja ugaoni kamen njegovog koncepta društvenog ugovora kojim se utemeljuje realistički pogled na međunarodne odnose. Čvrsto verujući da prirodno stanje rata svih protiv svih može da bude prevaziđeno pomoću moćne države. Hobs je bio snažnog uverenja da je anarhija neotklonjivi okvir međunarodne politike, pa prema tome i neprijateljstva između država. Takav stav poslužio je kao čvrsto polazište u promišljanju i praktikovanju bezbednosti modernih država, pri čemu nimalo nije izgubio na svojoj aktuelnosti do današnjih dana. Takva koncepcija ne ostavlja prostora za zajedničku percepciju bezbednosti sveta, niti ohrabruje definisanje institucionalnih aranžmana koji treba efikasno da brinu o bezbednosti. Za razliku od Hobsa, Kant, koji nije verovao u apsolutnu dobrotu ljudi, svojim političkim učenjem otvorio je prostore za znatno optimističniju koncepciju međunarodnih odnosa, nastojeći da afirmiše značaj saradnje među ljudima, kao i značaj međunarodnih pravila, standarda, aranžmana i institucija na očuvanju međunarodne bezbednosti. Takav njegov pristup predstavlja osnov liberalističke teorije bezbednosti, koja je dobila snažnu afirmaciju nakon kraja hladnog rata, pri čemu porast broja transnacionalnih pretnji bezbednosti, kao i porast broja ljudskih aktivnosti koje traže međunarodnu regulaciju, takođe otvaraju mogućnosti za njen snažniji uticaj.