Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:10
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:2

Sadržaj

članak: 1 od 18  
Back povratak na rezultate
2021, br. 54, str. 117-123
Marksov pristup međunarodnim odnosima
Institut za srpsku kulturu, Leposavić

e-adresadrsrdjans@gmail.com
Projekat:
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (institucija: Institut za srpsku kulturu, Leposavić) (MPNTR - 451-03-68/2020-14/200020)

Sažetak
Marks se nije eksplicitno bavio teorijom međunarodnih odnosa već su ovi odnosi bili deo proučavanja društva i države. U centar svoje analize Marks je stavljao ekonomsku delatnnost i sukobe među arodima video kao rezultat klasne borbe a ne same anarhične strukture međunarodnih odnosa. Sukobe je video i u imperijalističkoj strukturi međunarodnog sistema, koja je rezultat nedostatku tražnje u nacionalnim državama. Marks u drugi plan stavlja odnose moći i ravnoteže saga da bi u prvi plan stavio pojedinca. Sve ovo je bilo rezultat univerzalizma i humanizma. U tom cilju Marks će biti smatran pretečom kritičkih teorija društva i međunarodnih odnosa. Marks nije razmišljao o načinu uspostavljanja mirnih odnosa među državama putem kolektivne bezbedosti, jer taj sistem nije bio razvijen u njegovo vreme. To je u određenoj meri bilo putem ravnoteže snaga na međunarodnim kongresima i konferecijama. Za Marksa je to bilo putem revolucionare diktature proletarijata putem osvajanja ekonomske i političke vlasti.

Увод

Питањима рата и мира као вечитих категорија у међународним одосима, Маркс се конкретније није бавио. Разлог лежи у чињеници да је Европа у време Марксових почетака („млади Маркс“) била релативно стабилна. Наиме, после Бечког конгреса иаугурисан је систем мултиполарне равотеже, који је обезбеђивао мир у Европи. С друге стране, Марксово схватање рата и мира, што чини суштину међународних односа, произилази из његовог схватања човека, друштва и државе. Однос између друштвене базе и надградње је и овде био од примарног зачаја. Рат је категорија друштвене свести и у великој мери је зависио од економских чинилаца.

Рат и мир су код Маркса и касније Енгелса и Лењина, разматрани кроз призму историјског материјализма, класне борбе и комунизма. Мир ће преовладати светом онда када нестане државе са историјске позорнице. Ново друштво ће се заснивати на међусобној солидарности и у том случају ће бити могуће водити само одбрамбени рат. У то време, то су били ратови за национално осалобођење. У том циљу Маркс прави разлику између ратова у раној и каснијој фази капитализма. Ови први су имали стриктно економску основу, док ови други добијају политичку позадину. Основни циљ капиталиста више није рат зарад освајања већ мир, јер се тако избегавају поремећаји на тржишту капитала.

Марксов концепт човека, друштва и државе

Марксово схватање међународих односа неодвојиво је од његовог схватања човека, друштва и државе. Марксово схватање човека заснива се на Хегеловом схватању и његовој дихотомији између појаве и суштине. Чим човек дође до нивоа самосвести, он ће бити у стању да открије апсолутну истину о себи и свету. За Хегела та истина мора бити стављена у сврху практичне делатности. Човек реализује своју суштину само уколико је делата (Appelbaum 1988: 20-29).

Човек је биће праксе чиме Маркс одбацује традиционална схватања која човека схватају као "рационалну животињу". Човек се од других бића разликује ставом према себи и околини. Он се њој не прилагођава већ је мења. Свест је још један од чинилаца који разликује човека од других бића-у питању је свесна и сврсисходна делатност човека. Слобода човека је у произвођењу предметног света и "по мери сваке врсте" (Pejanović 1983: 70).

Човек се према природи не односи парцијално већ и универзално, јер је целокупна природа предмет његове делатности, где човек не задовољава само физичке већ и духовне потребе. Из наведеног произилази и историчност човекове делатности, јер он не почиње испочетка већ се ослања на оно што су претходне генерације створиле.

Човек је као друштвено биће производ одређених околности, које они кроз практичну делатност мењају. Овим пракса постаје револуционарна (Pejanović 1983: 72). Однос између теорије и праксе Маркс објашњава на примеру филозофије и пролетаријата: филозофија у пролетаријату налази своје материјално оружје а пролетаријат у филозофији налази своје духовно оружје. До исправног односа између теорије и праксе се, према Марксу, долази критиком свега постојећег. За разлику од Хегелове филозофије, ум није био остварена категорија већ "отуђени израз изопачене и отуђене стварности" (Pejanović 1983: 73).

Марксово схватање човека може бити у потпуности схваћено уколико се разјасни његов концепт отуђења. До отуђења долази приликом рада и поделе рада. Маркс појам отуђерња употребљава када жели да укаже на битне особине класног друштва у коме се човек не остварује већ отуђује. Рад у оваквим условима експлоатације више није укључен у природу човека, а човек није у стању да се слободно развија. Носилац слободног развоја може бити само пролетаријат (From 1966, 44-58).

У свом делу "Економско-филозофски рукописи" Маркс анализира основе облике отуђења рада доводећи их у везу са приватном својином. Основне облике отуђења рада Маркс види у отуђењу од производа рада, отуђењу у процесу производње и отуђењу генеричке суштине човека (Marks, Engels 1976 а: 216-236).

Први облик отуђења производа рада од радника настаје због тога што основни мотив производње у капитализму није задовољење човекових потреба већ добит. Роба се производи за тржиште, а и сам радник постаје роба. Однос између радника и капиталисте је обележен двема крајностима: производи се рај за капиталисту а беда за радика. Друго отуђење рада састоји се у отуђењу радника у самом процесу производње, јер је радник најамни радник. У таквим околностима радник свој рад доживљава као споља наметнуту силу. Најзад, пошто рад није у овом случају стваралачки однос између човека и природе, човек губи своју генеричку суштину.

Маркс се експлицитно није бавио теоријом државе, али је она имплицитно присутна у његовим делима попут "Класне борбе у Француској", "Економско-филозофски рукописи" и "Критика Хегелове филозофије права". Посебно се интересовао за природу државе и њен однос према друштву.

У "Манифесту комнистичке партије" Маркс се бави теоријом државе од најранијих облика, па све до модерне буржоаске државе. Основни закључак до кога је дошао тицао се велике диференцијације друштва, а потражња за радном снагом услед развитка пољопривреде захтевала је постојање потчињене класе. Са развојем производње у капитализму долази до смањења класне диференцијације на две основе класе: буржоазију и пролетаријат (Marx 1953: 526).

Потенцијално најбољи облик државе је буржоаска представничка држава. Међутим, Маркс државу схвата другачије: То је велики организам у коме треба бити остварена правна, морална и политичка слобода. У таквој држави грађанин извршава њене законе (Miliband 1988: 272). У стварности, држава ово ије остварила-она је инструмент у рукама владајуће класе ради остваривања својих интереса и експлоатације радничке класе. У том циљу Маркс се супротставља младохегеловцу Бауеру, који не прави разлику између политичке и људске еманципације. Овде се никако не ради о синонимима: "јер држава може себе ослободити од разних стега, али то не чини са човеком" (Linklater 1996: 142). Предуслов остваривања људске еманципације јесте укидање приватне својине.

У „Критици готског програма“ класици марксизма су говорили о преласку из капитализма у комуизам у коме ће тај прелазни период бити обележен „диктатуром пролетаријата“. Таква држава је лишена утицаја цркве и класичне државе, у којој ће се извршити национализација средстава за производњу како би се успоставила владавина потчињене класе која ће владати у општем интересу за све.

Место међународних односа у Марксовом учењу

Иако се Маркс није експлицитно бавио међународним односима, имплицитно се могу наћи многобројни примери који указују на заначај ове проблематике. Основни узрок сукоба у међународној заједници не налази се у анархичности њене структуре већ у класној борби. Класна борба добија на зачају и након окончања буржоаске револуције. Буржоаска револуција је некомплетна, јер је по својој природи само политичка. Недостаје јој економски карактер у виду развлашћивања буржоазије. У таквим условима још више се заоштрава класна борба између две антагонистичке класе. Дакле, и даље постоји сукоб између производних сага и производних односа што претходи социјалној револуцији (Marks, Engels 1976 б: 39).

Марксово поимање међународних односа може се подвести под неореалистичку теорију имиџа Ленета Волца. Опште је познато да је Волц конструисао своју тродимензионалну теорију имиџа: први имиџ се тиче нивоа појединца, други нивоа државе и трећи нивоа међународног система (Словић 2009: 171-182). Најприближнији Марксовој теорији међународних односа је други имиџ. Маркс није међународне односе објашњавао психолошким чиниоцима, јер није желео да им да примат у односу на социолошке. Такође се није бавио ни нормативним устројством међународне заједнице, јер у његово време још није било међународних организација универзалног карактера. У том циљу остала је његова теорија државе као кључ за разумевање спољне политике.

У историји је било много случајева где је лоша унутрашње-политичка структура доводила до ратова на спољњем плану. Спољна интервенција је код многих деспотских режима била изговор за лоше стање у држави. Дакле, дефекти у држави су се испољавали у међународним односима. У том циљу држава треба бити развијенија и лишена дефеката како би у међународним односима преовладавао мир. За Маркса је добра држава она која гарантује поседништво над средствима за производњу, дакле у економском смислу. За Канта је добра она држава која поштује апстрактне принципе права. Услов успостављања мира међу народима је реформисана републиканска држава. Државе се, према Канту, руководе кодексом права које су саме изабрале (Словић 2009: 171-182). Уколико код човека преовлада разумски део, онда је он ближи категоричком императиву. Међутим, пошто је део човека и његов чулни део, онда се државе у међусобним одосима понашају као појединац у природном стању. У том случају, рат остаје крајње ср4едство за прибасвљање правде. За Маркса је то класна борба. Класна борба се преноси са унутрашњег на међународи терен. Маркс искључује анархичност међународног система као узрок сукоба међу државама. Код њега преовлађује класно у односу на национало тако да је превидео могућност да национализам, који је бујао у Европи XIX века, буде узрок сукоба међу народима. Сукоби ће нестати из међународних односа чим нестану класе, а држава одумре преносећи своју власт на радничку класу.

Критика Маркса долази од припадника Франкфуртске школе Јиргена Хабермаса. Критикује Маркса због пренаглашене улоге економске делатности на друштвену структуру и историјску промену, а занемаривање улоге интеракције – облика комуникације, који омогућава заједничко живљење људи (Linklater 1996: 130). Парадигма производње, која се усредсређује на то како човек контролише природу, може бити замењена парадигмом комуникације, која се састоји у учешћу свих у процесу доношења одлука. Комуникација захтева не само смањење класних разлика већ и демократизацију друштва на економском и политичком пољу.

Хабермас није никако желео да одбаци марксизам, већ да га прилагоди новим условима. Међутим, сходно Лиотаровом тумачењу, борећи се против Марксовог метанаратива, „Хабермас је створио нови: еманципаторски метанаратив који се постиже комуникационим деловањем“ (Rorty 1984: 32). Посебно је желео да трансформише историјски материјализам стављањем акцента више на културу и комуникацију а мање на економију. Култура је детерминисана више друштвеним условима, а мање економијом. Посебну улогу у том процесу игра начин комуникације. Неопходно је у томе поставити одређена правила и норме. Правила треба да руководе комуникативним деловањем. Овим Хабермас бежи од економског детерминизма. Оно у чему одаје велику захвалност просветитељској концепцији разума јесте прелаз из приватне у јавну сферу.

Закључак

Маркс је обогатио теорију међународних односа својом концепцијом историјског материјализма, који ставља акценат на производњу, својину и класну борбу чиме је права претеча реалистичких теорија међународних односа. Према љима, светска политика се утврђује борбом за моћ и безбедност. Капитализам је проучаван као изданак глобализма у коме примарно место добијају слобода и универзализам. Ставио је у други план чиниоце који делују на међународне одосе: дипломатија, равнотежа снага, национализам и рат. Маркс је дао немерљив допринос развоју критичке теорије међународних односа осамдесетих година прошлог века.

Поред економског, марксизам даје значај и политичком. Политичко се заснива на историјско-социолошком проучавању; овим марксизам добија свој концептуални оквир како би разлучио базичне трендове од случајних појава. Овим се утире пут ка политичкој теорији како би се дошло до кључних теорија међународних односа – суверенитет и правни поредак.

Пројекат

Рад је настао у оквиру научноистраживачког рада НИО по Уговору склопљеним са Министарством просвете, науке и технолошког развоја број: 451-03-9/2021-14/200020 од 5. фебруара 2021. године.

References

Appelbaum, R. (1988). Karl Marx: Masters of social Theory. Sage Publications, Vol. 7, pp.20-29.
From, E. (1966). Marx's Concept of Man. New York: Frederick Ungar.
Linklater, A. (1996). Marxism. In: S. Burchill, (Ed.). Theories of International Relations. New York: St. Martin's Press.
Marks, K. (1953). Communist Manifesto. In: S. Landshut, (Ed.). Die Frueschriften. Stuttgart: Kroener.
Marks, K., & Engels, F. (1976). Dela (rom 3). Beograd: Institut za međunarodni radnički pokret & Prosveta.
Marks, K., & Engels, F. (1976). Dela (rom 5). Beograd: Institut za međunarodni radički pokret & Prosveta.
Milband, R. (1988). Marx and the State. In: T. Bottomore, (Ed.). Interpretations of Marx. New York: Blackwell.
Pejanović, O. (1983). Marksistička filozofija. Beograd: Privredni pregled.
Rorty, R. (1984). Habermas and Lyotard on Postmodernity. Praxis International. pp.32-44.
Slović, S. (2009). Aronova teorija međunarodnih odnosa i aktuelno kosovsko pitanje. Priština-Leposavić: Institut za srpsku kulturu.
Reference
Appelhaum, R. (1988) Karl Marx: Masters of social Theory. Sage Publications, Vol. 7, pp. 20-29
From, E. (1966) Marx's Concept of Man. New York: Frederick Ungar
Linklater, A. (1996) Marxism. u: Burchill Scott [ur.] Theories of International Relations, New York: St. Martin's Press
Marks, K., Engels, F. (1976) Dela. Beograd: Institut za međunarodni radički pokret, rom 5
Marks, K., Engels, F. (1979) Dela. Beograd: Institut za međunarodni radnički pokret, rom 3
Marks, K. (1953) Communist Manifesto. u: Landshut Siegried [ur.] Die Frueschriften, Stuttgart: Kroener
Milband, R. (1988) Marx and the State. u: Bottomore Tom [ur.] Interpretations of Marx, New York: Blackwell
Pejanović, O. (1983) Marksistička filozofija. Beograd: Privredni pregled
Rorty, R. (1984) Habermas and Lyotard on Postmodernity. Praxis International, 4, pp. 32-44
Slović, S. (2009) Aronova teorija međunarodnih odnosa i aktuelno kosovsko pitanje. Priština-Leposavić: Institut za srpsku kulturu
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina31-32566
primljen: 18.05.2021.
objavljen u SCIndeksu: 08.10.2021.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0