Sa ove velike (skoro 100 godina) vremenske distance i poučeni mnogim sledujućim primerima iz burnih događaja u kojima su naši prethodnici ili i mi sami učestvovali, ne možemo da se uzdržimo od zaključka da je sanitet najčešće bio samo pasivni učesnik događaja na čije medicinsko oblikovanje nije mogao da utiče i da su iz toga proizašle mnoge nepotrebne žrtve, kako među onima koji su bili briga saniteta, tako i u samome sanitetu. Što je najtragičnije, u svođenju istorijskih događanja, o radu vojnog saniteta teško da bi se našla i po koja reč, iako je on po svojoj prirodi ne samo najplemenitiji deo vojne mašinerije, već i onaj od čijeg je rada njegovim mnogostrukim učinkom zavisila borbena gotovost vojne sile, počev od preventive (očuvanja zdravlja), preko blagovremeno i stručno ukazane pomoći i rehabilitacije ranjenih i obolelih, do njihovog uspešnog povratka u borbene redove.