U upravljanju trgovinskom markom prva odluka koju treba da donese trgovina jeste odluka o njenom uvođenju. Svaka trgovina treba da pođe od toga da je danas skoro svaki proizvod označen markom i da je pitanje razvoja privatne marke sasvim realno u razvijenim tržišnim uslovima. Ali, trgovina ne treba bezuslovno da uvodi privatnu marku. Ukoliko nije sposobna da stvori diferencijaciju marke i izgradi preferenciju za nju, utoliko nije preporučljivo ni da je uvodi. Dakle, ona zahteva izvesne uslove. Prvi uslov je da je trgovina moćna organizacija, koja je sposobna da finansijski i marketinški podnese rizik investiranja u trgovinsku marku. Drugo, uvođenje trgovinske marke treba da se desi za onaj artikal ili asortiman, koji potrošač već duže vreme preferira. Prvenstveno mora da postoji jaka primarna tražnja za robom. Ukoliko je ista mala i kratkotrajna, utoliko se teško izgrađuje nivo selektivne tražnje za markom. S obzirom da je konstantno velika tražnja za artiklima široke potrošnje, oni predstavljaju povoljno tlo za označavanje marke u trgovini.