Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:23
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:2

Sadržaj

članak: 3 od 101  
Back povratak na rezultate
2022, br. 56, str. 91-101
Tipovi upravnog govora u romanu "Koreni" Dobrice Ćosića
aUniverzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, Katedra opšte obrazovnih predmeta, Foča, Republika Srpska
bUniverzitet u Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet Pale, Katedra za engleski jezik i književnost, Pale, Republika Srpska

e-adresacecavuk119@gmail.com, minja.radonja@ff.ues.rs.ba
Sažetak
Predmet ovog rada jesu specifični načini oblikovanja upravnog govora u romanu Koreni Dobrice Ćosića. Da bismo opisali govornu raznolikost romana i izvršili sistematski pregled svih pronađenih modela upravnog govora, koristićemo lingvostilističke kriterijume. Iako se Koreni prvenstveno povezuju sa unutrašnjim monologom kao dominantnim oblikom pripovijedanja, rad će pokazati da je upravni diskurs značajno zastupljen u prozi Dobrice Ćosića i da ima svoje specifičnosti budući da je osnova svake komunikacije upravo dijalog, a istinska priroda svakog tuđeg govora je dijaloška.

Увод

Роман Корени бави се судбином човјека у мрачној атмосфери србијанског села с краја 19. вијека. Осликава трагичну усамљеност човјека у патријархалном друштву и породици, и то усамљеност која је изазвана неповјерењем, подозрењем и страхом од других. Као посљедица такве усамљености, јунаци Корена, виђени као симболи трагичне прошлости и историје једног народа, никада се у потпуности не развијају, скривају се у себе и откривају само пред собом (Велмар Јанковић 1970: 21−25). На који начин Ћосић постиже тако увјерљиву романсијерску интерпретацију личности?

Друштвени аспект ликова Ђосић чини психолошки увјерљивим захваљујући говорној разноликости Корена – првенствено развијеном и сложеном унутрашњем монологу једне личности. Овом техником, која је карактеристична за романе тока свијести, писац са истанчаном психолошком опсервацијом попут Ђосића саопштава збивања у јунацима, али и изван њих. Монолог је мултифункционалан јер осликава ток подсвијести, дакле, открива интимну природу лика, али одређује и самог писца: стављајући технику унутрашњег монолога у први план, писац себе скоро искључује из романа, а личности као да „живе саме за себе; говоре саме за себе и саме о себи и о другима“ (Велмар Јанковић 1970: 16). Упркос томе, предмет нашег истраживање је управни говор који се не може занемарити чак и када се ради о романима оваквог типа будући да је дијалог основа сваке комуникације, а истинска природа туђег говора је такође дијалошка јер је то „govor u govoru“ и „govor о govoru“ (Bahtin 1980: 128).

Типови управног говора у роману Корени

Туђи говор проучава већи број научних дисциплина, попут стилистике, поетике, наратологије и лингвистике, а свака од њих нуди своје виђење овог феномена. Упркос томе, туђи говор се уопштено дефинише као „сваки исказ некога лица који је укључен у ауторски текст“ (Ковачевић 2012б: 13), односно може се говорити о категорији која је супротна ауторском говору1. У 20. вијеку добија своје мјесто у оквиру грaматичко-стилистичке (под)дисциплине – репрезентологије, чије је основно интересовање управо однос сљедећих компоненти: „пренесеног“ (туђег) говора и „преносећег“ (ауторског) говора (Ковачевић 2015: 253).

Предмет овог рада јесу специфични начини обликовања управног говора у Ћосићевом роману Корени. У подлози наше анализе наћи ће се лингвостилистички, односно граматичко-стилистички, критеријуми: да бисмо описали говорну разноликост Корена, не можемо се искључиво ограничити на лингвистичке критеријуме, јер бисмо анализу свели на два основна типа преношења туђег говора – управни и неуправни говор2. Увођењем стилистичких критеријума, бићемо у могућности да сагледамо варијације ова два основна граматичка модела, настала комбинацијом карактеристика управног и неуправног говора. Најзначајнији граматички критеријум представљаће морфосинтаксички аспекти. Будући да анализирамо писане реализације модела управног говора, ортографске карактеристике неће бити занемарене. Семантичке, наратолошке и поетолошке класификације овдје неће бити предмет интересовања: рад се не дотиче приповједачких ефеката који се употребом одређених модела могу постићи, осим у случајевима доминантних категорија.

Наш примарни циљ јесте систематски преглед свих пронађених модела управног говора у роману Корени. Анализа се ослања на рад М. Ковачевића О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора (2012б), у којем нуди попис и опис свих језичко-стилских модела преношења туђег говора у српском језику. У те сврхе извршићемо анализу грађе која припада књижевноумјетничком стилу, и то анализу романа Корени, другог по реду остварења Добрице Ћосића из 1954. године, за које добија Нинову награду годину дана касније. Користили смо издање Матице српске и Српске књижевне задруге из 1970. године. Одабрали смо писани дискурс пошто су писане реализације туђег говора разноврсније, али и занимљивије у односу на усмене. Ћосићев језик био је предмет малобројних лингвистичких анализа, од којих се издвајају М. Ковачевић (2018), Ј. Јовановић (2012) и Д. Јовић (1975). Управни дискурс, с друге стране, истражује се у два рада: Б. Герун (2016) и Т. Русимовић (2010).

Управни (директни) говор јесте „дословно репродуковани говор некога лица изражен самосталном – простом независносложеном или зависносложеном –комуникативном реченицом или исказом и уведен у текст ауторским ријечима“ (Ковачевић 2012б: 14). Ради се о бинарној синтаксичкој јединици састављеној од: а) говора лика и б) говора аутора. Говор лика је праћен ортографским маркерима у писаном дискурсу помоћу којих се одваја од ауторске компоненте. С друге стране, ауторска компонента назива се ауторском дидаскалијом (Ковачевић 2000: 246) или конферансом (енгл. tag clause) (Prins 2011: 89), а њена комуникативна улога лежи у откривању говорника пренесеног туђег говора. Стога се обично уводи глаголима говорења, мишљења или осјећања, а може бити у препозицији, постпозицији или интерпозицији. Управни говор спада у паратактичке конструкције3, па се замјенички и лични временски облици управног говора усклађују према говорнику, односно може се рећи да се управни говор подудара са оригиналним исказом када су у питању облици времена и деиктичке ријечи (Ковачевић 2012б; Станојчић−Поповић 2008; Кatičić 2002). Управни говор се реализује у низу синтаксичко-стилистичких поткатегорија добијених на основу сљедећих критеријума: „а) критеријум компонентне некомплетности, б) критеријум ортографске немаркираности, в) критеријум недословности, и г) критеријум неизречености“ (Ковачевић 2012б: 17). Водећи се овим критеријумима, М. Ковачевић (2012б) прави систематски преглед типова туђег говора, при чему нуди седам различитих модела управног говора: а) реплика дијалога или неуведени управни говор; б) слободни управни говор; в) уведени слободни управни говор; г) фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор; д) недословни управни говор; ђ) неуправно-управни говор и е) изречени и неизречени управни говор. Директни говор значајно обогаћује структуру Ћосићеве тетралогије. У говору ликова преовлађују једноставни искази, састављени од малог броја ријечи и са простом синтаксичком структуром. Дијалог је спонтан, слободан, лак, жив, течан и понекад максимално сажет. Говор ликова је социјално неиздиференциран јер није битно ко говори, већ шта говори. Погледајмо које моделе управног говора Ћосић користи у роману Корени.

Реплика дијалога (неуведени управни говор)

Основне синтаксичко-правописне компоненте управног говора, као што смо видјели у претходном одјељку, представљају: а) ауторска дидаскалија; б) говор лика и в) маркираност наводницима или цртом пренесеног говора лика. Код неуведеног управног говора ауторска дидаскалија изостављена је, за разлику од преостале двије компоненте (Ковачевић 2012б: 17). Говорну реплику као „крњи“, неуведени управни говор илуструју сљедећи примјери:

(1а) − … Милош Обилић ишчупа сабљу и јурну на Мурата.
− Није тако. Прво му се до земљице поклонио.
− Где би се Милош Турчину поклонио?
− Па да му подвали... (182)

(1б) „Памтим све. Никад ме ниси узео на крило... Никад се ниси поиграо са мном.
Ни пожелео срећан пут.“
„Шта ти то говориш?“
„Гонио си ме да радим више но слуге. И Тола Дачић лепшу је младост имао од мене. Ни по оделу се нисам разликовао од слугу. Деди Луки лакше је било. Живео сам као воденичарево псето. Главу и срце си ми згњечио са Вукашином.“ (116−117)

Наведени примјери илуструју два начина маркирања директног дискурса: црта се користи код референцијалног управног говора или класичног екплицираног управног говора (Русимовић 2010: 470), и то у исказима који се дешавају у тренутку одвијања приповиједања. Нереференцијални говор или евоцирани екплицирани управни говор (Русимовић 2010: 471), с друге стране, представља саставни дио аналептичног приповиједања, у улози управног говора евокативног карактера, или у „’евоцираном’ управном говору чије се изговарање у тексту не приписује ’творцу’ него неком преносиоцу“ (Ковачевић 2011: 123). У роману долази до смјењивања ова два облика управног говора јер Ћосић комбинује садашњи и прошли аспект како би повећао стилогени ефекат романа.

Пронађени су и случајеви инкорпорације управног говора, у којем ауторска дидаскалија може бити уведена (1в), односно изостављена (1г), унутар неуведеног управног говора. Курзивно маркирамо облик управног говора који је уметнут у реплику дијалога:

(1в) − Добро. Сећаш ли се оне ноћи, на почетку лета је то било, кад сам те ја разбудио из сна и питао: „Јеси ли чула шта сам ти говорио?“ То је одавно било, али сам те тачно то питао. Сигурно знам. (219)

(1г) – Аћим би имао право да ми пљуне у образ: „Дошао си пред моје вратнице а ниси свратио ни ракију да попијеш. Још на Бадњи дан“− кочијаш иде за њим, он неспретно, као кроз сан, са испуштеним дахом отвара вратнице и гледа узњихану здепасту баџу на старој очевој кући, Василијевој кући. (64)

Изречени и неизречени (помишљени) управни говор

Подмодел управног говора под називом изречени или неизречени управни говор најсличнији је уведеном управном говору по томе што садржи све три синтаксичко-правописне компоненте модела управног говора, али се он издваја као засебна врста због особености глагола у ауторској дидаскалији, који „садржи семантичку компоненту изговорености или неизговорености (помишљености) исказа говорника“ (Ковачевић 2012б: 21). Ћосић користи обје врсте управног говора, при чему анализа корпуса показује доминацију изреченог управног говора. Запажања везана за референцијални и нереференцијални говор могу се примијенити и унутар овог облика управног говора. Курзивним фонтом истичемо глагол ауторске дидаскалије.

а) Изречени управни говор илуструјемо сљедећим примјером:

(2а) − Ноћу се разговара само о вампирима и злочинству. На Бадњи дан ја са вама никад нисам разговарао − промумла за себе Ђорђе гледајући у загризак хлеба. (69)

Специфичан облик управног облика јесу и ријетки случајеви када Ћосић не уводи реплику саговорника, већ се она узима као подразумијевана јер о њеном садржају дознајемо на основу реплике саговорника. Овакве реплике обиљежавамо курзивом:

(2б) „Слушај... Слободно ти живи са Толом. Мораш, чујеш ли? Ја тако хоћу. Наређујем ти! – шапутао је. – Од меса нема нико користи. Поједу га црви. Хоћу да ми родиш сина... Наследника да ми родиш. Што ти је незгодно?... Нећу да ти је незгодно. Не дам ништа Вукашину. А Тола је јак и све га жене хоће. Богу за инат, њему за инат, о, што ми сад није под руком. Досад је све мушку децу имао. И ти ћеш родити мушко. Он ће да ћути, мора, не сме ником да зине, платићу му, убићу га! Кад ја наређујем, ти мораш. Послушај ме... Што нећеш? Истераћу те из куће ако нећеш. Учини ми то. Кад те ја молим, еј, учини ми. Ја хоћу, ти, ти си поштена...“ (209)

У наведеном примјеру Ћосић приказује замишљени дијалог између Ђорђа и његове супруге, који се одвија у Симкином сну, при чему њене реплике нису дате експлицитно. Ђорђе покушава да натјера своју супругу да зачне насљедника са слугом Толом: она то очигледно одбија јер јој је цијела ситуација незгодна, што закључујемо на основу одговора Ђорђа Катића: Мораш, чујеш ли? Што ти је незгодно? Што нећеш? Недовршене и елиптичне реченице, као и паузе, успјешно осликавају напетост тренутка у којем се рађају бурне емоције ликова.

б) Неизречени или помишљени управни говор уведен je глаголима са семантичком компонентом неизговорености:

(2г) – „Правничке науке“, одговарао је а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају...“ (55)

Фрагментарни управни говор

Фрагментарни цитат изузетно је чест начин представљања туђег говора у научном стилу, али не и у књижевноумјетничком. Под фрагментарним цитатом подразумијева се „дословно наведени дио говора лика укључен у структуру ауторског или неуправног говора“ (Ковачевић: 2012б: 19). Од три елемента модела управног говора фрагментарни цитат не садржи ауторску дидаскалију, већ задржава само говор лика и знаке навода, при чему говор лика није пренесен у потпуности, него само један његов дио. Курзивом истичемо дио говора лика:

(3а) Вукашин се жалосно осмехну: гледа своју фотографију из Париза, окачену више кревета. Гуњ и опанке! Прво што је учинио било је да престане да буде смешан и скине то глупо, турско одело. А „шта је Србин“ и „сељачки син“ то нити је имао коме да покаже нити је знао шта да покаже. (83)

Слободни управни говор

Слободни управни говор се дефинише као модификација управног говора код којег изостају ортографски знаци (знаци навода или црта). У зависности од тога да ли је присутна ауторска дидаскалија или не, може бити уведени или неуведени, при чему је уведени облик ове врсте туђег говора мање заступљен у корпусу:

а) уведени слободни управни говор. Ковачевић (2012б: 18) илуструје богатство графостилемских могућности уведеног слободног управног говора. Као и у моделу правог управног говора, у односу на говор лика ауторска дидаскалија може бити у антепозицији, постпозицији или интерпозицији. Ћосић најчешће користи постпозицију. Курзивно истичемо ауторску дидаскалију, као и њен додатак:

(4а) Аћим је бездушник и зверка, а ја сам ни у што утраћио живот, шапнуо је и уривао песнице у пшеницу, гласно удисао њен мирис и мирис лука, напипао је кесу, прстима је гњечио дукате, а они су бежали и певушаво цичали. (102)
(4б) Један другом изубадаше очи шиљатим, густим погледима. Колико ми је закинуо? пита се Вукашин, несебично, радознало. (95)

Преостале двије позиције конферансе нису учестале у Коренима: када је ауторска дидаскалија у препозицији, ортографски немаркиран говор лика одвојен је двотачком од ауторске дидаскалије и почиње великим словом, док је медијална позиција одвојена запетама:

(4в) – Ика разноси ракију, збуњено и усиљено се осмехује, и у ходу наставља да виче: Јечам жњела Гружанка девојка... (110)
(4г) Све су жене гадне, а ова Зора, мислио је једнога дана, кад је био најтужнији, можда је још и сироче. (203)

б) Неуведени слободни управни говор (управни монолошки говор). Роман Корени обилује солилоквијумима као драмским монолозима. Ради се о неизреченим дијалозима у којима се сукобљавају непомирљиви аспекти личности лика или низ „несагласних гласова“ о неком питању (Ковачевић 2012a: 316). Управни говор написан је у облику реплика са наводницима „као експлицитним знаком директне дијалогичности“ (Ковачевић 2012a: 317), док је Ђосићев унутрашњи монолог лишен било каквих графостилемских карактеристика, тако да се не разликује од ауторског говора.

Сам у својој соби, сломљен кривицом и сјећањима из дјетињства, Вукашин Катић изговара наведени солилоквијум, изазван дијалогом унутар једне личности, односно сукобом њених унутрашњих гласова: Остати! Отићи! Издати! Повиновати се!

(4д) Не, све је ово сељачка идила и прошлост. Наш живот је нешто сасвим друго. Мој живот је друго. Треба одавде некуда отићи. Нешто оставити. Изневерити. Да, издати. Или се јако плашим неуспеха?... Чему сва та рачунања? Ја ти више нисам отац... Ти си од вечерас мртав за мене. Један за другог више ми не постојимо. (84−85)

Унутрашњи монолог претежно је драмског, „конфликтног“ типа, али су у корпусу пронађени и случајеви евокативног приповједачког монолога (в. Ковачевић 2012а: 317). У повријеђеној жени, на којој је те туробне празничне ноћи извршен први чин физичког насиља, развија се интензиван драмски монолог који се утишава њеним присјећањем:

(4ђ) ...А ја те чекам... По десетак вечери забадава сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. За тебе се спремала, а ти дођеш, па заудараш на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, уштинеш, уједеш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш... (81)

Двострука интерференција

У Коренима се уочава преплитање два или више типова туђег говора без уочљивијих графолошких разлика, што доводи до стварања хибридних конструкција (в. Bahtin 1989: 63). У овом раду под двоструком интерференцијом туђег говора подразумијевамо смјењивање два типа говора, од којих један припада неком од подмодела управног говора. Анализом корпуса јасно се издвајају двије категорије двоструке интерференције: а) интерференција два подмодела управног говора, б) интерференција подмодела управног говора са ауторским говором.

Преплитање два подмодела управног говора најчешће укључује смјењивање управног дијалошког и управног монолошког говора, који обиљежавамо курзивом:

(5а) – Добро вече, Симка... снајка! Добро вече, снајо! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео). Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта ја могу? морам је разочарати). Па јесте и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... Да, да, седам година. Париз, па одмах служба, и државни чиновник... (Он! жао ми, шта могу?) Добро вече, Ђорђе. Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. Док се средим. Касније. Морам тише да говорим). Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се са њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим). Добро сам, Мијате. Нисам остарео. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову). Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала ... (Шта ћу са њом оволико обрадованом?). (65)

У датом примјеру преплићу се дијалози између Вукашина, с једне стране, и Симке, Ђорђа и Мијата са друге, удружени са Вукашиновим унутрашњим монологом. Дијалошке форме дате су у виду реплике дијалога, и то само Вукашинове реплике, на основу којих читалац може извући допринос комуникацији Вукашинових саговорника. Унутрашњи монолог дат је у заградама, тако да је наглашен и формално одвојен од дијалошких форми. Дијалошки и монолошки говор прожимају се и међусобно надопуњују, откривајући Вукашиново психолошко стање. На овакав начин учинковито се приказују Вукашинова осјећања при сусрету са ближњима – Ћосић даје само Вукашинове реплике чиме се осликава напетост ситуације, усљед невољног сусрета са оцем, тако да до Вукашина долазе само сегменти реплика његових саговорника.

Други вид интерференције јесте преплитање слободног управног говора са ауторским дискурсом, при чему управни монолошки говор истичемо курзив:

(5б) На кревету поред Адама, који спава, седи Ђорђе, главу наслонио на даску и дрема. Аћим приђе. У сенци види се дечаково лице, омршавело и измучено. Дуго стоји, па прислони лице уз Адамов врат. Чује како куца мало срце. Мирише младу детињу кожу. На њој Аћимова дрхтавица гњечи сузе. Нису хтели да ме убију. Нико се више мене не плаши. Али ти ћеш да порастеш. Још једино тебе имам, иако ниси мој. Ниси моја крв, али презиме имаш моје. То је мало. То је много. Научићу те да их мрзиш. (312)

Опис тренутне ситуације у којој се налази лик производи буру унутрашњим мисли, при чему долази до смјене перспектива: тачку гледишта наратора замјењује тачка гледишта лика. Ауторски говор је у симбиози са унутрашњим говором ликова и његов је најјачи покретач.

Вишеструка интерференција

Текст се често гради смјењивањем ауторског говора и говора јунака, стварајући једну интерјунктурну цјелину, односно једну вишеструкосложену реченицу. У таквом микротексту прожимају се и надограђују садржаји различитих говора, а ауторова и јунакова тачка гледишта стапају се (Ковачевић 2012а: 319−320). Роман обилује најразличитијим облицима хибридних конструкција, које су у одређеној мјери дијалогизиране, али не у облику драмског, већ романескног дијалога који се остварује у привидно монолошким конструкцијама (Bahtin 1989: 80). У примјеру који слиједи курзивом је истакнут унутрашњи монолошки говор, дискурси правог управног говора су подвучени, док су дијелови ауторског говора остали немаркирани:

(6а) Kад је излазио из дућана, замишљено загледан у црвене ђинђуве нанизане на жутом концу, − „зашто сам баш ово купио?“ − сусрео га Тола Дачић и подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?“ Ниску ђинђува хитро је гурнуо у џеп и косо, навише, загледао се у шарене очи; снег је промицао кроз блиску даљину а видео је сваку жућкасту искрицу под натуштеним обрвама. Одувек су му те шарене очи изазивале нелагодност. Сада се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су куповали понешто. „Продајемо шећер, тамјан и свеће“, „Ми за грош јевтиније“, као да кукуричу, пред дућанима викали су шегрти и кришом се грудвали. А између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ „А ја купих шећера да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.“ Улица се стесни, кривудава линија ћерамида под снегом примаче се до трепавица, и он, по калдрми и балези, мучно пронесе себе до колоне воловских кола. Рекао је то да ме уједе, мислио је Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката, а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина ка Дунаву. „Да подмладиш Симку“ и очи су му се смејале. Сигурно сам поцрвенео. (35)

Прва глава романа Корени почиње сликом замишљеног Ђорђа Катића који и сада, као и много пута раније, купује накит својој супрузи, враћајући се кући након успјешно обављене трговине стоком. Одмах се сусрећемо са реченичном конструкцијом у којој се преплићу ауторски говор и изречени управни говор Толе Дачића. Уводи се и нереференцијални управни говор Ђорђа Катића, уметнут између зависне и управне клаузе, али није баш најјасније да ли припада изреченом или помишљеном управном говору − усљед изостављања ауторске дидаскалије. Пошто је увео двије централне личности романа, Ђосић нас враћа опису дућана у зимско предвечерје у којем одјекују продорни, слаткорјечиви гласови шегрта. Ауторски говор ствара позадинску слику претпразничке атмосфере, а пренесене ријечи Толе, Ђорђа и шегрта пратилачки су елемент који ствара подлогу за развијање неуведеног управног дискурса већ на наредној страници романа. Ауторски говор се сада прекида изреченим управним говором Ђорђа Катића, као одговор на Толино питање „Да подмладиш жену?“. У тексту се јасно прожимају наративни и декларативни дискурс. Елементи ових дискурса сукцесивно се надопуњују, али постоји јасна разлика између њих јер је управни говор правописно обиљежен (Ковачевић 2012а: 321). Смјестивши се на воловска кола, Ђорђе започиње свој унутрашњи монолог, окарактерисан као помишљени говор, на чији статус указује ауторска дидаскалија − мислио је Ђорђе − која слиједи иза ауторског говора, а не у облику уводничке ауторске дидаскалије (уп. Ковачевић 2012а: 318). Оваква интерјунктурна цјелина завршава се ауторским описом стоке крај Дунава, да би на самом крају поново одјекнуле Толине ријечи без ауторске дидаскалије, као наставак дијалога са Катићем. Посљедња реченица поново нас враћа на унутрашњи монолог Ђорђа Катића, препознат по глаголској и замјеничкој Ја-форми у облику неуведеног слободног управног говора.

Закључна разматрања

Иако се Корени повезују са унутрашњим монологом као доминантним обликом приповиједања, овим радом смо желели да покажемо како је и управни говор заступљен у прози Добрице Ћосића, те да његова употреба има своје специфичности. Роман обилује различитим подмоделима управног говора: 1) реплика дијалога (неуведени управни говор); 2) изречени и неизречени (помишљени) управни говор; 3) фрагментарни управни говор; 4) слободни управни говор; 5) двострука интерференција и 6) вишеструка интерференција.

Анализом корпуса може се закључити да управни дискурс има важну улогу при стварању стилогеног ефекта Корена. Смјењивањем референцијалног и нереференцијалног уведеног/неуведеног управног говора, Ћосић комбинује садашњи и прошли аспект нарације. Када укључује ауторску дидаскалију, доминирају облици изреченог управног говора. Ћосић често користи и облике слободног управног говора како би читаоца увео у свијет унутрашњих мисли ликова. Такви искази су у функцији исказивања унутрашњег конфликта ликова или евокативног приповједачког монолога. У рјеђим случајевима, унутрашње мисли ће прекидати ауторским дидаскалијама: корпус је показао доминацију облика уведеног слободног управног говора у којем конферанса заузима финалну позицију. Поткатегорије двоструке и вишеструке интерференције укључују широк спектар сложенијег уланчавања различитих облика управног и ауторског дискурса, која нису и не могу бити детаљно описана у овом раду, већ представљају тему неких будућих истраживања.

Dodatak

Извор

Ћосић 1970: Добрица Ћосић. Корени. Нови Сад: Матица српска и Српска књижевна задруга.

Endnotes

1Разлике између ауторског и туђег говора помињу се још у Аристотеловом дјелу О песничкој уметности. Говорећи о разликама по начину подражавања у оквиру своје теорије о мимесису, Аристотел издваја ситуације када пјесник „s jedne strane, pripoveda, i to ili, kao što Homer čini, na usta neke druge ličnosti ili sam bez pretvaranja, a s druge strane kad sva lica koja podražavaju prikazuje tako da vrše neku radnju“ (2008: 60). Исту дистинкцију проналазимо у Платоновој Републици гдје се говори о диегесису, када наратор говори сопственим гласом као пјесник или приповједач, и мимесису, односно када наратор користи индиректни говор да би говорио кроз своје ликове (2002: 74−80).
2Још крајем 19. вијека запажено је да се преношење туђег говора не своди само на ова два модела, те им се прикључује и трећи тип, терминолошки хетероген синтаксичко-стилистички поступак, који се најчешће назива слободним неуправним говором. Као посљедица тога, анализа типова туђег говора прелази у сферу литерарних текстова (Ковачевић 2012б: 330−332).
3„[К]onstrukcije koje su povezane samo naporednim položajem i interpunkcijom odnosno INTONACIJOM, a ne upotrebom VEZNIKA“ (Kristal 1985: 181).

References

Aristotel. (2008). O pesničkoj umetnosti. Prev. Miloš N. Đurić. Beograd: Dereta.
Bahtin, M. (1980). Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit.
Bahtin, M. (1989). O romanu. Prev. Aleksandar Badnjarević. Beograd: Nolit.
Katičić, R. (2002). Sintaksa hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti & Nakladni zavod Globus.
Kovačević, M. (2000). Stilistika i gramatika stilskih figura. Kragujevac: Kantakuzin.
Kovačević, M. (2011). Međuodnos tipova govora u pričama Milisava Savića. In: M. Milićević, (Ed.). Književno delo Milisava Savića. Zbornik radova. (pp. 113-148). Raška & Novi Pazar: Centar za kulturu 'Gradac' & Narodna biblioteka 'Dositej Obradović'.
Kovačević, M. (2012). Lingvostilistika književnog teksta. Beograd: Srpska književna zadruga.
Kovačević, M. (2012). O gramatičko-stilističkom terminosistemu tuđeg govora. Srpski jezik, 17, 13-38.
Kovačević, M. (2015). Stilistika i gramatika stilskih figura. Beograd: Jasen.
Kristal, K. (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Prev. Ivan Klajn i Boris Hlebec. Beograd: Nolit.
Platon. (2002). Država. Prev. Albin Vilhar i Branko Pavlović. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Prins, D. (2011). Naratološki rečnik. Prev. Brana Miladinov. Beograd: Službeni glasnik.
Rusimović, T. (2010). Eksplicirani upravni govor u romanu Koreni Dobrice Ćosića. Radovi Filozofskog fakulteta, 12(1), 469-478.
Stanojčić, Ž., & Popović, L. (2008). Gramatika srpskog jezika za gimnazije i srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Velmar-Janković, S. (1970). Predgovor. In: Koreni. (pp. 7-25). Novi Sad: Matica srpska & Srpska književna zadruga.
Reference
Aristotel (2008) O pesničkoj umetnosti. Beograd: Dereta, Prev. Miloš N. Đurić
Bahtin, M. (1980) Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit
Bahtin, M. (1989) O romanu. Beograd: Nolit, Prev. Aleksandar Badnjarević
Dejvid, K. (1988) Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: Nolit, Prev. Ivan Klajn i Boris Hlebec
Katičić, R. (2002) Sintaksa hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti
Kovačević, M. (2000) Stilistika i gramatika stilskih figura. Kragujevac: Kantakuzin
Kovačević, M. (2011) Međuodnos tipova govora u pričama Milisava Savića. u: Milićević Milojko [ur.] Književno delo Milisava Savića, Raška: Centar za kulturu 'Gradac', 113-148
Kovačević, M. (2012) Lingvostilistika književnog teksta. Beograd: Srpska književna zadruga
Kovačević, M. (2012) O gramatičko-stilističkom terminosistemu tuđeg govora. Srpski jezik, 17: 13-38
Kovačević, M. (2015) Stilistika i gramatika stilskih figura. Beograd: Jasen
Platon (2002) Država. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Prev. Albin Vilhar i Branko Pavlović
Prins, D. (2011) Naratološki rečnik. Beograd: Službeni glasnik, Prev. Brana Miladinov
Rusimović, T. (2010) Eksplicirani upravni govor u romanu Koreni Dobrice Ćosića. Radovi Filozofskog fakulteta, 12(1): 469-478
Stanojčić, Ž., Popović, L. (2008) Gramatika srpskog jezika za gimnazije i srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Velmar-Janković, S. (1970) Predgovor. u: Koreni, Novi Sad: Matica srpska, 7-25
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: pregledni članak
DOI: 10.5937/bastina32-36011
primljen: 22.01.2022.
objavljen u SCIndeksu: 03.06.2022.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0