Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:34
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:8

Sadržaj

članak: 1 od 16  
Back povratak na rezultate
2021, br. 55, str. 147-162
Masakr u Srebrenici 1995. godine je najveći trijumf propagande
aUniverzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet
bUniverzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet

e-adresaatlagicmarko@gmail.com, martinovic@pf.uns.ac.rs
Ključne reči: masakar; Srebrenica; propaganda; žrtve; muslimani; BiH; bombardovanje; Srbija
Sažetak
Tragajiući za istinom o srebreničkom zločinu, autori ovog rada pošli su od definicije genocida. Naveli su sastavne elemente pojma genocid, a posebno naglasili nameru da se zločin počini. Niti jedan od tri sastavna elementa genocida nisu našli u srebreničkom zločinu, niti genocidnu nameru. Nadalje, na temelju relevantnih dostupnih istorijskih izvora i literature, pokušali su da utvrde približan broj žrtava u Srebrenici. U obradi teme uglavnom su se oslanjali na inostrane izvore, kako bi izbegli pristranost. Posebno su posvetili pažnju igri oko broja žrtava. Na osnovu inostranih izvora došli su do zaključka da je cifra od 8.000 preuveličana i politički iskonstruisana. Tvorci projekta Srebrenica bili su Klinton, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman. Cilj je bio preuveličati broj muslimanskih žrtava u Srebrenici kako bi se govorilo o njima, a ne o zločinačkim akcijama hrvatske vojske koja je etnički počistila RS Krajinu i Hrvatsku, proteravši oko 500.000 Srba, a u samoj operaciji "Oluja" preko 250.000. To je bilo najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Isto tako, SAD želele su izazvati bombardovanje Republike Srpske, zato je Klinton tražio od Izetbegovića da se pobije 5000 muslimana da bi bombardovao Srbe. Uglavnom, autori konstatuju da se u Srebrenici desio zločin nad muslimanima, nakon što su muslimanske snage pobile preko 3.000 Srba u okolini Srebrenice. Konstatuju da su srpske snage prošle kroz 42 muslimanska sela i da nisu ubile niti jednom civila, ženu, dete, niti bolesnika. Isto tako, među ubijenim muslimanima nema žena, a one su ključ za genocid. Stvarni broj muslimanskih žrtava procenjuju između 800 i 1.200 u Srebrenici i okolini. Masakr u Srebrenici 1995. godine i broj od 7000 ubijenih muslimana bio je trijumf propagande SAD i Alije Izetbegovića.

Код Срба постоји одређени број честитих и храбрих српских историчара којима је научна истина изнад свега, и који засигурно неће поклекнути под ударом највећих земаља Запада, када је научна истина у питању, и који ће по сваку цену разобличавати ратне лажи и подметања наметнуте од стране САД и других западних сила.

Важност онога што се догодило у Сребреници 1995. године превазилази националне и религиозне границе и претвара се у цивилизацијско питање, јер се око Сребренице дигла кампања глобалних размера.1 Да није тако не би се Сребреницом бавио огроман број аналитичара, независних новинара, интелектуалаца разног калибра, професионалних дипломата и историчара. За науку је најважније да се спозна пуна истина о сребреничком злочину, али до истине се веома тешко долази а још теже допире до глобалних граница.

Најважније је о Сребреници знати да се на њеном подручју гинуло у времену од 1992. до 1995. године. Српска популација на подручју Сребренице била је измасакрирана од стране муслиманских снага. Српско становништво у Сребреници, њих око 1.500 који нису побегли, били су сви побијени, а куће спаљене. У том часу командант муслиманских снага био је Насер Орић, који није осуђен за ратне злочине нити за злочине против човечности.2 До сада, коначан списак српских злочина у Сребреници и околини износи 3.262, а од тога је 880 страдало из редова војске и полиције, док су 2.382 жртве биле цивили. Највише Срба је страдало у 1992. години, више од 71% од укупног броја жртава. Међутим, „међународна заједница“ била је и слепа и глуха за ове крваве српске невине жртве. Муслимани су спалили преко 200 околних српских села.3 Главну одговорност за тај део рата и те погибије сносе западни државници, који су признали независност Босне и Херцеговине пре договора њена три конститутивна народа (Срба, Бошњака и Хрвата), знајући да ће управо тај чин довести до рата и крвопролића. После тога западне силе предвођене САД „минирале“ су Лисабонски споразум 1992. године.4 Управо је то била иницијална каписла за отпочињење крвавог рата у Босни и Херцеговини. Кутиљеров план (Лисабонски споразум) заснивао се на три стуба: суверености БиХ, равноправности три конституивна народа и кантонизацији. То је била шанса за мир. После повлачења потписа са Кутиљеровог плана од стране Алије Изетбеговића, Споразум је пропао.5 Запад не би могао то остварити да није било Алије Изетбеговића. Алија је на питање да ли би жртвовао мир за независност одговорио да би жртвовао мир. Изетбеговић је још 1990. године на предизборним скуповима своје Странке демократаске акције тражио самосталну и суверену Босну у БиХ. Алија је тада говорио: „ ја би волио самосталну и суверену Босну, али не можто добити без рата“6. Тако је исто говорио и др Фрањо Туђман у Хрватској, који је 1992. године рекао:

„Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо и водили политичке преговоре, а иза тих преговора смо стално наоружавали своје оружане постројбе. Значи, ми Хрвати смо рат могли избећи, али не би остварили независност Хрватске“.7

Да ли се у Сребреници заиста десио геноцид, то зависи искључиво од тога шта се под тим појмом подразумева, а не од тога каква је била пресуда Хашког трибунала у било којем појединачним случају. Хашки трибунал је донео пресуду везано за Сребреницу на бази случаја Радослава Крстића, команданта Дринског корпуса војске Републике Српске, који је оптужен за геноцид због наводног учествовања у масовним убиствима, која су се догодила након пада Сребренице 15. јула 1995. године (Шешељ 2018: 211-253).

Шта је то геноцид?8 То је један низ радњи, чији је циљ уништавање једне националне, етничке, расно или религиозно детермисане људске групе (Lemkin 1944: 79, Речник 1967: 967). Геноцид подразумева: постојање једне специјалне намере да се геноцид почини – dolus specialis, без гога би се радило само о хомоциду тј. о убијању људи, а то није геноцид; потребно је доказати припремне мере, у првој линији културни геноцид, а то значи спаљивање цркви, синагога, џамија и других културних места, уништавање језика и писма циљне групе, као и постојање једног плана за извођење. Пошто смо дефинисали геноцид, потребно је одредити и злочин. Злочи9 је повреда ратних закона и обичаја, злостављање цивилног становништва, стрељање талаца, а то су пратеће појаве рата, а геноцид није у обавезној каузалној вези са ратом. Међутим, злочин против човечности има доста додирних тачака са геноцидом, али није геноцид.

САД имају формулу за уништавање једног народа, а у овом случају Срба: најпре га демонизују, затим га подвргавају глади кроз увођење економских санкција, да би га коначно бомбардовали. Када је та фаза завршена онда шаљу своје тзв. менторе „хуманитарце“ (социологе, дефектологе, психологе, лекаре и др.) да испитају како су сви слојеви бомбардованог становништва поднели пошаст коју су им подарили.

Главни центар демонизације Срба био је Левијатан10 служба САД, чији је задатак био да свакодневно производи лажи о Србима и догађаје који би их компромитовали и дискредитовали. Срби су у западној, а посебно америчкој, штампи били означени и третирани, не само као геноцидни, него и у доброј мери блесав народ. Једна од многобројних лажи била је и та да су Срби у БиХ држали 47 „логора за силовање“, и да су наводно силовали од 20.000 до 120.000 Муслиманки. И то је била обична измишљотина у циљу сатанизације српског народа. Међутм, Комисија УН за ратне злочине изнела је цифру од 330 документованих случајева силовања почињених од све три стране у сукобу (Бошњака, Срба и Хрвата). Тако је једна Муслиманка која је сведочила да је била силована од Срба и притом остала у другом стању, породила црно дете у Женеви. O демонизацији Срба говори и податак да је на насловној страни „Times-a“ стајало написано да су Срби „хранили псе муслиманима“ (The Times, 1992). Затим је утицајна Британка Ann Warburton изјавила како су Срби „наређивали“ босанским муслиманима да „силују животиње“ (The Times, 1993). Напокон, речено је да је „бар једна босанска муслиманка умрла, након што су јој српски лечници у концентрационом логору имплантирали у матерницу животињски ембрио, како би родила пса“ (The Mirror, 1993). Поред међународне заједнице предвођеном САД, највећи непријатељ Срба били су сами поједини Срби. Скоро и да није познат случај у историји да је неки народ, преко изјава својих елита, сам себе толико демонизовао, као што су то поједини Срби радили. Заправо остварује се Хегелова пророчанска мисао о томе како, након завршетка борбе, побеђена страна поприма идеологију њених господара. Тадашње политичке елите у Србији говоре тачно оне лажи које им намећу њихови САД господари. Запад је увелике награђивао такве појединце. Тако је једног независног новинара, по имену Мирослава Филиповића из Краљева, дописника листа „Данас“, Запад за његову наводну објективност прогласио „интернетским новинаром године“, пошто је овај „часни“ Србин из Краљева, у страној штампи, управо писао о „злочиначком деловању“ српске војске на Косову током „хуманитарне“ агресије НАТО-а. Његове изјаве, које је добио наводно од сведока, своде се на следеће: Срби су пред родитељима Шиптара одкидали главе њихове малолетне деце; тела без глава продавали су њиховим родитељима за 5.000 марака; тако су убили барем 800 албанске деце испод 5 године; српске снаге никада нису наилазиле на терористе ОВК; српски тенкови служили су за убијање албанске деце и цивила. Филиповић је био осуђен због шпијунаже и ширења лажних вести од стране војног суда на седам година затвора, али су га петооктобарски револуционари ослободили (Dani 2000, Aтлагић 2021: 75-97). Већ 12. маја 2000. године пуштен је из затвора, због притиска САД, многих западних земаља и домаћих НАТО плаћеника, као и многих невладиних организација. Председник СРЈ, др Војислав Коштуница је поводом тога рекао:

„осуђујем пресуду Мирославу Филиповићу и сматрам да му није место у затвору. Истовремено нисам спреман да се сложим са ставом да је Филиповић осуђен због тога што је навиодно, износио истину“ (Смајловић, Јанковић 2001, Aтлагић 2021: 89).

Филиповића је помиловао председник Коштуница по службеној дужности. Када је Филиповић пуштен из затвора, у Нишу испред зграде затвора дочекао га је бивши председник Владе Републике Србије Зоран Живковић. Касније је Филиповић постављен за секретара за информисање у Ђинђићевој влади као кадар. Филиповић је био дугогодишњи члан Демократске странке.

Ево још једног Србина које пласирао лажи, а ради се о директору Центра за стратешке студије у Београду, који је у чланку написаном у „Copenhagen Peace Research Institute“, маја 2000. Изговорио ове лажи:

„Милошевић је желео НАТО – интервенцију и уништење земље како би сачувао власт; НАТО је био присиљен да хумано интервенише, како би сачувао шиптарску популацију на Косову од српског геноцида; требало би да се српски народ извини Албанцима због почињених злочина и НАТО-у што је био присиљен да интервенише“ (Vlajki 2001: 345).

Који је смисао фалсификовања података о Сребреници? Чин фалсификовања података о Сребреници подгрејава мржњу према српском народу. У случају Сребренице Срби су окривљени за оно што заправо нису учинили. Пре проблема Сребренице Срби су били систематски демонизовани као народ. САД су имале завидну мрежу масовних комуникације преко којих су вршили демонизацију Срба. Тада су имале 1.700 дневних новина, 11.000 ревија, 9.000 радио и ТВ станица, 2.500 издавача и 7 филмских студија. У САД тада није било 2.500 различитих власника него отприлике око 50 корпорација које поседују највећи део медија.

Исто тако никаквих логора за силовање није постојало у Републици Српској. Уосталом, то је најбоље посведочио један од највећих мрзитеља Срба, Бернард Кушнер. Он је почетком рата измишљао, поред осталог, да су Срби поседовали логоре за силовање. Међутим, сустигла га је грижња савести па је ипак 2004. године изјавио:

„Није било никаквих логора смрти, колико да су та места била ужасна. Мислио сам, да ће моји наводи изазвати бомбардовање против Србије“ (Kauchner 2004: 372).

У Сребреници није било никаквог геноцида. Пројекат Сребреница осмислили су Бил Клинтон, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман. Пре освајања Републике Српске Крајине од стране Хрватске уз помоћ НАТО алијансе било је потребно да се пажња светског јавног мнијења преусмери са предвидљиве трагедије у Крајини, па је то био један од разлога да се осмисли пројекат „масакр у Сребреници“. Зато је Клинтон затражио од Изетбеговића да напусти Сребреницу. Поједини муслимански браниоци Сребренице изјавили су да је Изетбеговић наредио Орићу и муслиманским трупама да напусте Сребреницу. Сребреница је проглашена заштићеном зоном. Срби нису могли никако у Сребреницу, јер би рескирали директан напад НАТО-а. Како онда предати Сребреницу Србима, а не бомбардовати их? Клинтон је смислио план. Око 400 холандских војника, припадника УН остављено је у Сребреници. Тако се није могло бомбардовати Србе, јер би довело у опасност холандске војнике.

Клинтон се залагао за то да српске снаге уђу у Сребреницу и изврше покољ муслимана, те да ће онда бомбардовати Р. Српску. О томе сведочи и председник СДП Сребренице Хакија Мехољић, који је изјавио да му је Изетбеговић рекао:

„Знате, мени је Клинтон нудио у априлу 1993. године да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ 5.000 муслимана и да ће бити војна интервенција“ (Meholjić 1998).

Да је Алија Изетбеговић припремао случај Сребреница сведочи и Ибран Мустафић, који је у интервју сарајевској „ Слободној Босни“ казао:

„Сценариј за издају Сребренице свесно је припреман. Нажалост, у тај посао умјешани су босанско Предсједништво и командант Армије... Које су биле посљедице напада на демилитизоване зоне за житеље Сребренице? То је било свјесно давање повода српским снагама да нападну демилитизовану зону. Ко су у Сребреници прихватили извршење свих ових наредби? Исте личности које су у лето 1995. године напустиле Сребреницу без огреботина... Добро је познато да је та екипа успела да се извуче и са собом поведе, осим стараца, децу и коње“ 11

И један од највећих мрзитеља српског народа, бивши француски министар иностраних послова, Бернард Кушнер признао је да уствари није било никаквих масовних гробница, а његове раније изречене оцене о томе имале су за циљ да се бомбардију Срби. Кушнер каже:

„Није било никаквих логора смрти, колико год да су та места била ужасна. Мислио сам да ће моји наводи изазвати бомбардовање против Срба“ (Kauchner 2004: 372).

И Медлин Олбрајт је 10. августа 1995. године показала неке фотографије на седници Савета безбедности УН, у прилог сатанизације босанских Срба, показујући једну фотографију која приказује људе – наводно босанске муслимане близу Сребренице окупљене на фудбалском стадиону. На снимку се види, наводно, „узнемирено земљиште“ на пољани недалеко од стадиона. Ове фотографије никада нису биле објављене.12 Међутим, професор Филип Хемонд са Лондонског универзитета је јула 2005. године за потребе Сребреничке истраживачке групе написао кратку студију под насловом „Британска штампа о Сребреници“, која поред осталог говори о махању сателитским снимцима који су, осим што су требали придонети општој пропагандној буци око Сребренице, имали и један практичан, краткорочан циљ. Хемонд цитира британског новинара Џона Свинија, који у чланку за „Гардијан Манчестер“ (The Guardian Manchester) од 20.8.1995. године пише да су сателитски снимци били темпирани тако да неутралишу:

„...’добру пропаганду у корист Срба’ слике патње крајишких Срба које је истерала хрватска војска: једна људска лавина која се повлачила из домова у којима је генерацијама живела; спаљене куће; Срби су каменовани док хрватска полиција непомично посматра (Hammond 1995).“

Фотографије су, пошто су обавиле задатак, склоњене од очију јавности, а то потврђује извештај Њујорк тајмса од 11. августа 1995. године у коме се каже:

„Америчка влада одбила је да дозволи новинарима да виде сателитске фотографије... за које се тврдило да показују људе на фудбалском терену. Амерички званичници су рекли да су сателитски снимци „строго поверљиви“, мада их је госпођа Олбрајт показала на Савету безбедности (ако су то уопште били ти снимци) (Crosette 1995).

Прошло је више месеци а фотографије није могуће било видети. Вашингтон пост је известио у вези скривања фотографија у писму Главног тужиоца Хашког трибунала Ричарда Голдстона упућеног америчкој амбасади у Хагу, новембра 1995. године:

„Судија Голдстон је окарактерисао „квалитет и правовременост“ обавештајних података које су му доставиле САД „разочаравајућим“. Он се жалио на то да му нису предати сателитски снимци који би помогли трибуналу под патронатом УН да идентификује масовне гробнице које су се појавиле после пада Сребренице (Dobbs 1995).

Прошло је више од осам месеци од скривања ових, наводно сателитских снимака, док није у свом издању за март 1996. године британски часопис „LM“ (који је разоткрио и превару везану за наводни снимак једног муслиманског ратног заробљеника иза бодљикаве жице од стране британског АЈ-Ти-Ен-а) пренео колико су те исте снимке новинари на терену схватили озбиљно:

„Многе стране међународне ТВ екипе нису се чак ни потрудиле да претраже локацију приказану на сателитској фотографији ЦИА, пошто је владала општа сагласност у медијским круговима да то није била масовна гробница“ (LM Magazine 1996).

На Савету безбедности УН нису показани оргинални снимци. Зашто? Фотографија која је објављена носи назив „Могуће масовне гробнице“, а она је придодата накнадно, а то значи да су подаци, о времену и месту које је снимљено, а које извиђачке камере аутоматски уносе, избрисани са фотографије. Та фотографија нема никакве везе са ратом око Сребренице. То је чиста подвала Мадлен Олбрајт. Док су се медији бавили сателитским измишљеним снимцима, дотле су протерани Срби из Крајине били заборављени. Сателитски снимци нису пронађени ни у налазима новинара на терену.

Да се у Сребреници није десио геноцид, потврдио је и први командант мировних снага УН у Сарајеву, генерал Луис Мекензи, који је рекао:

„Неукусно је рећи, али мора да се каже: ако се чини геноцид онда се не пуштају жене. Јер жене су кључ за одржавање групе коју желе да униште (Недић, Јеремић 2005: 43).

Луис Мекензи је у чланку „Стварна прича о позадини Сребренице“, објављеном у листу „Gloub end meil“ написао:

„Докази који су изнети пред Хашким трибуналом за ратне злочине изазивају озбиљну сумњу у бројке до 8.000 масакрираних босанских муслимана. Ова бројка укључује до 5.000 оних који су били класификовани као нестали. Више од 2.000 тела откривено је у Сребреници и њеној околини, а у ту бројку су укључене жртве трогодишњих интезивних борби у тој области (Србија пред Међународним судом правде 2007: 658-659).

Са овом изјавом није се сложила Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права. Она је рекла да Мекензи није уопште кредибилан и да је неприхватљива његова изјава. У Хагу је већ доказан геноцид и то у пресуди генералу Крстићу, рекла је једна од највећих србомрзаца Наташа Кандић. Исто тако, Црвени крст је прикупио списак „Сребреничких жртава“, а са тог списка Црвеног крста пријављена је огромна већина за гласање на изборима у Босни и Херцеговини 1996. године. Рупер је везано за то рекао:

„Указао сам ОЕБСУ да се, или десила масовна изборна превара или да је скоро половина људи са списка несталих Међународног црвеног крста, још увек жива. ОЕБС ми је на крају одговорио да су бирачки спискови закључани у магацинима и да нису у могућности да ствар истраже." (Rooper)

Тврдња да су српске снаге убиле око 8.000 муслимана никада није, нити ће бити, доказана. То је обична конструкција која је била наручена од стране САД, односно Била Клинтона, како би могао извршити бомбардовање Срба. Јосиф Бодански из Међународног удружења за стратешке студије у Вашингтону, саветник америчког Сената за тероризам, назвао је цифру од 7000 убијених у Сребреници обичном дезинформацијом. Он каже:

„Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано инзистирањена високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава цивила у том граду од стране муслимана (Badensky 2003).

Филип Корвин, био је у време рата око Сребренице очевидац, али и највиши званичник УН у БиХ. На њега је један босански муслиман – снајпериста покушао да изврши атентат. Он је у свом чланку за Сребреничку истраживачку групу од јула 2005. године дао овакву процену:

„....Чињенице изнете у овом извештају представљају јасан аргумент да је цифра од 7.000 убијених, са којом се често барата у међународној заједници, једно неодрживо претеривање. Права цифра је вероватно ближа од 700“ (Corwin)

Корвин је, све до своје смрти 2012. године, стално тврдио да су Срби убили око 700 босанских муслимана и да је разлика између тог броја и 8.000, која се стално пропагира, политичка (Шешељ 2019: 3-1184).

Велика цифра убијених у Сребреници била је потребна Билу Клинтону из најмање три разлога: први да шокира јавно мнијење да би се војно интервенисало (бомбардовало), други да оправда дизање оптужнице за „геноцид“, и треће, да скрене пажњу са злодела и највећег етничког чишћења, после Другог светског рата, Срба из Републике Српске Крајине од стране Хрвата. И сам Француз Франц Жан Рене Руз, вишегодишњи главни истраживач Хашког трибунала у Сребреници је закључио:

„Води се рат бројкама од првога дана.“ 13

У анализама муслиманских војних аналитичара и политичара о узроцима и последицама пада Сребренице, све до половине 1996. године није се спомињао геноцид, нити се баратало са цифром од 8.000 стрељаних „мушкараца и дечака“ (Karganovic 2012). Исто тако на мировној конференцији у Дејтону, новембра 1995. године, није било речи о геноциду и масовном убијању цивила. Први пут, систематска обрада Сребренице била је на међународном скупу одржаном у Сарајеву 1997. године (Čekić 1998). Тада се, две године од догађаја, појављује цифра од 8000 стрељаних „мушкараца и дечака“ уз обавезно понављање речи геноцид, када се говори о овој теми.

И амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт каже да је коришћење Сребренице у друге сврхе отпочело одмах после заузимања енклаве: „Олује“ не би било да јој Сребреница није припремила терен, морално и психолошки... Сребреница је утицала на хуманитарни интервенционизам“ (Vesti 2012). То је, поред осталих, упозоравао и бриселски коментатор британског дневника The daily Telegraph, Бруно Вотерфилд (BrunoWaterfield): „Скоро 8.000 мушкараца и дечака Муслимана била је побијено. Неуспех међународне заједнице да спречи геноцид трауматизирао је европске и западне силе и подстакао је свет да прибегне новој доктрини „либералног интервенционизма“ (Karganovic 2012). Ипак је та доктрина уродила плодом, што је доказала агресија на СРЈ, поводом лажног геноцида на Косову непосредно изазваног монтираним масакром у селу Рачак и попраћен сребреничким рефренима: оружани напади који су оставили на хиљаде мртвих у Ираку и Афганистану, уништење Либије и примена истог сценарија у Сирији. Тако је Хилари Клинтон изјавила: „Ми смо спречили нову Сребреницу у Либији“ (Херман 2011: 13). Нема никакве сумње да је злочин у Сребреници имао, поред осталог, циљ да на општем плану утисне метафору за геноцид.

Једини непосредни извршилац масакра у Сребреници у јулу 1995. године, којег је осудио Међународни трибунал за ратне злочине за бившу Југославију је Дражен Ердемовић (Шешељ 2018: 5-14). Он је Хрват из Босне, из околине Тузле, за којег је и сам Трибунал утврдио да није психички стабилан да би се могао подвргнути унакрсном испитивању. Склопио је споразум са Тужилаштвом на основу којег је добио пресељење у неидентификовану западну земљу и промену идентитета. Осуђен је на малу казну од 5 година затвора. Кључна тачка договора са Тужилаштвом била је да мора сведочити против српских оптуженика кад год буде позван. Ердемовић је тврдио да су „он и његова јединица, 10 диверзантски одред, на стратишту Пилице успели да за 5 сати погубе 1.200 заробљеника“. Ердемовић је лагао, пошто је ексхумацију масовних гробница у Пилицама, коју је обавио форензички тим Тужилаштва, открио остатке само 127 потенциланих заробљеника, од којих 70 су са повезима, што је указало да су заробљеници (Kрагановић 2013: 13-14).

На Меморијалу у Поточарима код Сребренице записана је цифра „8.372...“ која представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне које се још воде као „нестали“. То значи да о њиховој судбини ништа није утврђено, а три тачкице после овога броја значе да број није коначан. За нестале се не може тврдити да су жртве геноцида, јер на њима није извршена обдукција и не зна се да ли су нестали заправо мртви. Ову бројку од 8.372 довели су у питање и бoсанско муслимански званичници. Мирсад Токалић, директор Информационог документационог центра из Сарајева, изнео је тврдњу да се на списковима “жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 на тим списковима страдало у другим местима и у друго време (Херман 2011: 1104).

Директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић, изнели су тврдње да је у Поточарима сахрањено око 50 особа који су страдале још 1992. године а које су у блиском сродству са онима који се воде као жртве стрељања. Надаље, Хакија Мехољић, шеф сребреничке полиције је изјавио да је љут на све оне који су сахранили 75 особа у Меморијалном центру, а који нису погинули у јулу 1995. године. Насер Орић набраја 1.333 шехида од пре 11.7.1995. године по именима, месту и датуму смрти у својој књизи „Сребреница сведочи и оптужује“ (Orić 1998: 211-214).

Највиши представник УН на терену, у јулу 1995. године, Филип Корвин, стално је тврдио, све до своје смрти 2010. године, да је у Сребреници убијено“око 700 босанских муслимана и да је разлика између тог броја и броја 8000 која се стално пропагира, плолитичка. Сребреница је исполитизована да би се српски народ неосновано оптужио и трајно завадио са својим суседима (Херман 2011: 12).

До пресуде Хашког трибунала Здравку Толимиру баратало се са цифром побијених заробљеника од 7.000 до 8.000. Хашки трибунал у пресуди Здравку Толимиру је смањио број жртава на 4.970. Ова игра са бројем жртава у Трибуналу указује на непоузданост података и сумњу. У првостепеној пресуди Францу Косу и другима, пред судом у Сарајеву БиХ (10.7.2012) за масакр у Пилици, где је „крунски сведок“, Дражен Ердемовић тврдио да је побијено 1200 заробљеника. Веће Трибунала утврђује нову цифру од 800 жртава.

Исто тако није постојао никакав план о масакру у Сребреници. Српске снаге су хтеле само смањити енклаву на сам град Сребреницу. Да није било никаквог плана за извођење масакра потврђује и главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу Жан – Рене Руез. Он је у интервују за сарајевски недељник „Dani“, на питање новинара: „Да ли имате елемената који би потврдили претходне планове о овом масакру?“ одговорио: „Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопште није било у плану.“ Новинар га пита: „Та изјава се темељи на документима које поседујете?“ Руез одговара: „Да у потпуности“ (Dani 2001: 20). Да Срби нису имали претходни план потврђује и познати француски адвокат Жак Вержес, који је цитирао генерала Филипа Мориона, који је изјавио:„Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно и у Паризу (Verzes 2003).“

Да Срби нису имали нити намеру нити план да изврше геноцид над муслиманским становништвом, поред осталог говоре и ови подаци: 1.) нити један муслимански цивил, дете, жена, старац или болесник није због личне освете, или пак зато што је муслиман, убијен од стране неког припадника Војске Републике Српске; 2.) српска војска се није светила муслиманским цивилима за злочине који си претходне три године починили њихови синови, браћа, мужеви припадници Армије БиХ; 3.) то што муслимани, приликом уласка Српске војске у Сребреницу, нису имали цивилних жртава, било је највеће изненађење рата на простору бивше Југославије. У шоку су се нашли НАТО планери, који су изгубили разлог за своју акцију против генерала Ратка Младића. Никада пре рата или у току рата није нити један Србин – политичар или командант Војске Републике Српске рекао да муслимане или Хрвате треба уништити, нити да је циљ рата уништење муслимана или Хрвата, дакле, није било геноцидне намере.

Високи комесар за људска права Хенри Виланд је 27.7.1995. године изјавио новинару лондонског „Дејли Телеграф“-а: „Нисмо пронашли никог ко је својим очима видео злочине“ (Иванишевић 2019: 26). Пошто у Сребреници није било цивилних жртава, морало се прибећи неком другом решењу, јер је потребно било приказати што већи број настрадалих муслимана. Тако је настао процес у коме су ратни заробљеници претворени у цивиле, а од топовских граната изгинули муслимански борци, преименовани у стрељане ратне заробљенике. Морао је бити исцениран огроман српски злочин који би послужио као мотив за оно што је против српског народа планирано, а затим и уследило. Дакле, у Сребреници 1995. године није било геноцида, сматрамо да је био велики злочин у којем је побијено 800 do 1.200 муслиманских становника.

Endnotes

1Сребреница је град и седиште општине Сребреница у источном делу Републике Српске – Босна и Херцеговина. Саставни је део живописног географског мозаика Подриња. Сребреница се први пут помиње у 14. веку као важно рударско насеље. Добила је име по рудницима сребра. Угарски краљ Жигмунд Луксенбуршки, после рата против Босне, издвојио је из њеног састава Сребреницу и поклонио је српском деспоту Стефану Лазаревићу 1411. године. У средњем веку Сребреница је променила више господара, а у 16. веку потпала је под Турке. Војска Краљевине Србије ослободила је Сребреницу од Аустроугарске 18.9.1914. године. У току Дриугог светског рата у њој је масовно страдало српско становништво. Од Срба који су живели у Сребреници остала је само једна девојчица.
2Bill Schiler, извештач Toronto Star-a, писао је 16. јула 1995. године о једном интервју са Орићем и видео-траци коју је Орић показао, на којој он лично држи у руци одсечену главу његових српских жртава. Орић је тада изјавио да је он са саборцима убио 114 Срба. Види: (Dorich 2000).
3 http://www.dorsai.org/-vip2/serb.txt
4Кутиљерв план илити Лисабонски споразум је међународни споразум којег су предложили Питер Карингтон и Жосе Кутиљеро као резултат мировне конференције одржане фебруара 1992. године у покушају да се спречи рат у БиХ. План је предвидео да ће све три националне јединице бити засноване на националном принципу узиумајући у обзир економске, географске и друге принципе. Све три стране су потписале споразум: Алија Изетбеговић за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате, 18.3.1992. Међутим, 28.3.1992. године након сусрета Алије Изетбеговића са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом 18.3.1992. године, Изетбеговић је повукао свој потипс и план је пропао. Види: (Glaurić 2011: 294).
5Мирко Бјелановић, о грађанском рату у СФРЈ – Хрватској 1991 – 1995, у: Грађански рат у Хрватској 1991 – 1995, Зборник, бр. 9, Београд 2013, стр. 47.
6Бранко Костић, Истина о разбијању Југославије, Подгорица, 2010, стр. 103.
7Hrvatski vjesnik, 25. мај, Zagreb, (1992).
8Реч геноцид је у науку увео његов креатор пољски правни теоретичар Raphael Lemkin, а извео га је из грчког genos и латинског occidere – cide. Види: (Lemkin 1944):. Геноцид је по дефиницији Резолуције 96/1 са прве седнице Генералне скупштине Уједињених нација, од 11. децембра1946. године – порицање права на живот људских група, чија се хомогеност и интегритет засниовају на заједничким наципоналним или етничким, расним и верским параметрима. Генерална скупштина УН доноси 9. децембра 1948. године Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, која тиме постаје део међународног кривичног права.
9Злочин је најтеже кривично дело (убиство, разбојништво, издаја). Види: (Речник 1967: 320).
10Левијатан је митолошка водена неман, односно сотона. Спомиње се у Старом завету (Псалм 74:13-14). Види: (Duda, Kaštelan 1964: 644, 673); (Клајн, Шипка 2005: 693).
11Slobodna Bosna, Sarajevo, 14. 7. 1996.
12Concuslion of Srebrenica Research Group. http://www.Srebrenica-report.com/conclusion.htm.
13Јулија Богоев, Интервју са истраживачем Жан-Рене Рузом, Монитор, бр. 548-549. од 19. и 27. априла 2001.

References

Srbija pred Međunarodnim sudom pravde. (2007). Beograd: Filip Višnjić.
Vesti. (2012). Retrieved from http//www.vesti.rs/ratkomlad%C4%87/oluja-smo-im-dali-zbog-srebrenica.html. on 2012 11 21.
Špijun se pušta sa slobode. (2000 december 15). Dani. Sarajevo, br. 185.
Dani. Sarajevo. (2001 maj 4).
LM Magazine. (1996 March).
The Times, London. (1992 august 7).
The Times, London. (1993 januar 1).
The Mirror, London. (1993 januar 4).
Hrvatski vjesnik, Zagreb. (1992 maj 25).
Atlagić, M. (2021). Satanizacija Srba kao osnovni preduslov bombardocanja SRJ/Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. In: Tematski zbornik NATO agresija na SRJ (Republiku Srbiju) - Da se večno pamti. Beograd.
Badensky, Y. (2003). Srebrenica Contraversy Vecomes increasingly Policized and Ethnically Divisive: Increasing Pressure an Peacekeepers. Intenational Strategic Studies Association.
Bonaventura, D., & Kaštelan, J. (1964). Biblija - Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta. Zagreb: Hrvatsko biblijsko društvo.
Čekić, S. (1998). Zločin nad Bošnjacima u Srebrenici za vrijeme agresije na Republiku BiH. Sarajevo.
Conclusion of Srebrenica Research Group. Retrieved from http://www.Srebrenica-report.com/conclusion.htm.
Corwin, P. Forenword. Retrieved from http://www.srebrenica-report.com/foreword.htm.
Crosette, B. (1995 August 11). U.S. Seeks to Prove Mass Kilings. N Y Times Web.
Dobbs, M. (1995 Nov. 7). War Crimes Procescutor Says U.S. Information Insufficient. Washington Post..
Dorich, B. (2000 January 18). The American Srbobran. New York.
Glaurić, J. (2011). The Haur of Europe-Western Powes the Breakup of Yugoslavia. London: Yale University.
Hammond, P. (1995). The UK Press on Srebrenica. Citiran po: Johnn Sweeney, The Guardian Manchester, August, 20.
Herman, E. (2011). Masakr u Srebrenici - dokazi, kvalitet, politika. Beograd.
Honig, V., & Bot, N. (1997). Srebrenica - svedočanstvo o jednom ratnom zločinu. Beograd: Radio B92.
Ivanišević, M. (2019). Saga o Srebrenici. Beograd.
Kauchner, B. (2004). Les Guerriers de la Paix. Paris.
Klajn, I., & Šipka, M. (2005). Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prosveta.
Kraganović, S. (2013). Srebrenica - službena laž jedne epohe. Beograd: Novi pečat.
Kraganovic, S. (2012). A very Odd and unexpected Silence. Global Research. Retrieved from http//www.globalresearch.ca/a-very-odd-and-unexpected-silence-regarding-the-srebrenica-genocide/32491 on 28. avgust.
Lemkin, R. (1944). Axis Rule in Occupied Europe. Washington.
Meholjić, H. (1998 januar 22). Pet hiljada muslimanskih glava za vojnu intervenciju. Dani.
Nedić, A., & Jeremić, M. (2005). Da li je bilo sve tako u Srebrenici?. Beograd: Srpska liberalna stranka.
Orić, N. (1998). Srebrenica svjedoči i optužuje. Ljubljana.
Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika. (1967). Novi Sad - Zagreb.
Rooper, J.The Numbers Game. Retrieved from http://www.srebrenica-report.com/numbers.htm.
Šešelj, V. (2019). U Srebrenici nije bilo genocida. Beograd: Komitet za odbranu Vojislava Šešelja.
Šešelj, V. (2018). U Srebrenici nije bilo genocida. Beograd: Komitet za odbranu Vojislava Šešelja.
Smajlović, L., & Janković, I. (2001 april 19). Enigma Filipović. Nin, br. 2626.
Verzes, Z. (2003). Pravda za srpski narod. Lozana.
Vlajki, E. (2001). Demonizacija Srba. Beograd: IKP 'Nikola Pašić'.
Reference
*** (1967) Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika. Novi Sad - Zagreb, knj. 1
*** (2007) Srbija pred Međunarodnim sudom pravde. Beograd: Filip Višnjić, knj. 1
Atlagić, M. (2021) Satanizacija Srba kao osnovni preduslov bombardocanja SRJ/Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. u: Tematski zbornik NATO agresija na SRJ (Republiku Srbiju) - Da se večno pamti, Beograd
Badensky, Y. (2003) Srebrenica Contraversy Vecomes increasingly Policized and Ethnically Divisive: Increasing Pressure an Peacekeepers. Intenational Strategic Studies Association
Bonaventura, D., Kaštelan, J. (1964) Biblija - Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta. Zagreb: Hrvatsko biblijsko društvo
Conclusion of Srebrenica Research Group http:77www.Srebrenica-report.com/conclusion.htm
Corwin, P. Forenword. http://www.srebrenica-report.com/foreword.htm
Crosette, B. (1995) U.S. Seeks to Prove Mass Kilings. The New York Times, 11. August
Čekić, S. (1998) Zločin nad Bošnjacima u Srebrenici za vrijeme agresije na Republiku BiH. Sarajevo
Dobbs, M. (1995) War Crimes Procescutor Says U.S. Information Insufficient. Washington Post., 7 Nov
Dorich, B. (2000) The American Srbobran. New York, 18. January
Glaurić, J. (2011) The Haur of Europe-Western Powes the Breakup of Yugoslavia. London: Yale University
Hammond, P. (1995) The UK Press on Srebrenica. Citiran po: Johnn Sweeney, The Guardian Manchester, August, 20
Herman, E. (2011) Masakr u Srebrenici - dokazi, kvalitet, politika. Beograd
Honig, V., Bot, N. (1997) Srebrenica - svedočanstvo o jednom ratnom zločinu. Beograd: Radio B92
Ivanišević, M. (2019) Saga o Srebrenici. Beograd
Kauchner, B. (2004) Les Guerriers de la Paix. Paris
Klajn, I., Šipka, M. (2005) Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prosveta
Kraganovic, S. (2012) A very Odd and unexpected Silence. Global Research, 28. avgust. http//www.globalresearch.ca/a-very-odd-and-unexpected-silence-regarding-the-srebrenica-genocide/32491
Kraganović, S. (2013) Srebrenica - službena laž jedne epohe. Beograd: Novi pečat
Lemkin, R. (1944) Axis Rule in Occupied Europe. Washington
Meholjić, H. (1998) Pet hiljada muslimanskih glava za vojnu intervenciju. Dani, 22. januar
Nedić, A., Jeremić, M. (2005) Da li je bilo sve tako u Srebrenici?. Beograd: Srpska liberalna stranka
Orić, N. (1998) Srebrenica svjedoči i optužuje. Ljubljana
Rooper, J. The Numbers Game. httzp://www.srebrenica-report.com/numbers.htm
Smajlović, L., Janković, I. (2001) Enigma Filipović. Nin, br. 2626, od 19 aprila
Šešelj, V. (2018) U Srebrenici nije bilo genocida. Beograd: Komitet za odbranu Vojislava Šešelja, knj. 3
Šešelj, V. (2019) U Srebrenici nije bilo genocida. Beograd: Komitet za odbranu Vojislava Šešelja, knj. 2
Verzes, Z. (2003) Pravda za srpski narod. Lozana
Vlajki, E. (2001) Demonizacija Srba. Beograd: IKP 'Nikola Pašić'
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina31-34114
primljen: 15.09.2021.
objavljen u SCIndeksu: 02.04.2022.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Anali Pravnog fak Beograd (2022)
Ročišta na daljinu u parničnom postupku
Babović-Vuksanović Branka

Gl Adv komore Vojvodine (2017)
Lišenje života iz samilosti
Rešetar Dejan

Vojno delo (2010)
Aspekti menadžmenta primenjivi na upravljanje procesom služenja vojnog roka u civilnoj službi
Mačak Zoran M.

prikaži sve [29]