Буњевци су специфична национална заједница у Србији којој је од краја 19.века до Другог светског рата у научној литератури посвећивана значајна пажња, да би у послератном периоду из политичких разлога ова тема била потпуно занемарена, како би се избегла полемика о националном пореклу и опредељењу Буњеваца. Тек од пописа 1991.године, када су Буњевци први пут у пописно–статистичкој класификацији наведени као посебна националност (а не збирно са Хрватима), ово питање поново долази у жижу интересовања научне јавности.

Буњевци су јужнословенска етничка група католичке вере, штокавско–икавског говора, чији припадници данас претежно живи у Србији (Бачка и делом Барања), Хрватској (Кварнерско приморје, Далмација, Загора и Лика), у западној Босни и Херцеговини и јужној Мађарској, па је ускладу с тим прихваћена подела Буњеваца на подунавске, далматинске и приморско–личке. Буњевци се сврставају у мале етничке заједнице са оспораваним националним идентитетом који немају своју матичну државу и који су током историје често били под утицајем различитих политика заинтересованих да их асимилују.

Демографски развој и идентитет буњевачке националне мањине у Србији

Популациона динамика 1991-2011.

Популационо кретање припадника буњевачке националне мањине у Србији, као и основне одлике социо-демографских структура, могуће је пратити на основу званичних пописних података, али тек од 1991.године, јер су у ранијим пописима (1948–1981) по тадашњој пописној методологији, приказивани збирно са Хрватима.

У свим досадашњим пописима становништва у Србији било је инкорпорирано питање о националној припадности, а главни критеријум јесте ,,субјективна изјава, што значи да свако лице има уставом загарантовано право слободног (не)изјашњавања о својој националности” (Радушки 2013). ,,Субјективност ове пописне одреднице омогућује промену националног опредељења, и то привремену (услед политичких, социо-психолошких и других разлога) или сталну (услед асимилационих и сличних процеса), што може отежавати компарацију и разумевање етностатистичких података, а самим тим и демографску анализу појава и трендова” (Raduški 2007, 15 цитирано у: Радушки 2022, 56). Међутим, важно је истаћи да на бројност и удео припадника неке националности у етничкој структури, па и буњевачке, утичу поред демографских фактора (стопа природног прираштаја и миграционог салда) и промена националне припадности приликом декларисања, али и пописна методолошка решења и дефиниције, промењене класификације националности, појава нових модалитета, политичке одлуке и друштвене околности у којима се спроводи попис становништва, и друго1.

Код буњевачке националне мањине, по много чему особене, често су политички, а не демографски чиниоци имали пресудну улогу у популационом развитку. Хронолошки посматрано, од 1991. године када је регистровано 21,4 хиљаде (0,27%), припадници ове националне мањине, бележе континуирано апсолутно и релативно опадање у укупној популацији Србије. На следећем попису (2002) евидентирано је 20,0 хиљада (0,27%), а на попису из 2011. године 16,7 хиљада припадника буњевачке етничке заједнице са уделом од 0,23% (Табела 1)2.

Табела 1. Буњевци у Србији (без КиМ), 1991–2011.

Година пописа	Укупно становника	Буњевци
		Број	%
1991	7.822.795	21.434	0,27
2002	7.498.001	20.012	0,27
2011	7.186.862	16.706	0,23

Извор: Републички завод за статистику 2013.

У последњем посматраном међупописном раздобљу дошло је до значајнијег апсолутног смањења њиховог броја (–3.306), готово за петину, као и релативног удела, што је последица првенствено недовољног рађања, али и високог морталитета, односно негативног природног прираштаја (-1.874). Ниске стопе фертилитета проузроковале су поремећаје у старосној структури Буњеваца коју одликује висока просечна старост (48,7 година), знатно већа од просека за Србију (42,2 године), док је удео лица старих 65 и више година готово три пута већи од удела деце млађе од 15 година (10%), што ову етничку заједницу сврстава међу најстарије у Србији. На већ одмакао и интензиван процес демографског старења указује и индекс старења од 2,8 (републички просек је 1,2)3.

Са аспекта етнопросторног размештаја и дистрибуције, Буњевце у Србији одликује етничка компактност, процес изразите националне хомогенизације и високе територијалне концентрације, будући да су готово искључивo настањени у региону Војводине. Од њиховог укупног броја, чак 16,5 хиљада (98,8%) живи у овој изразито хетерогеној покрајини, коју одликује врло сложен и шаролик национални састав становништва, етнички мозаик различитих народа, вера, језика и култура, као последица интензивних миграциона кретања, убрзане индустријализације, аграрне колонизације и других фактора. Велика већина војвођанских Буњеваца живи на територији само две општине - Суботица (13,5 хиљада или 10%)4 и Сомбор (2,1 хиљада или 2,4%), у којима је настањено чак 93,4% укупног броја Буњеваца Републике Србије што најбоље илуструје и објашњава општеприхваћени назив „бачки Буњевци”.

Поред националне припадности, у садржај свих пописа (осим 1948.године) било је инкорпорирано питање о матерњем језику, као главној детерминанти националног идентитета, који ,,има кључну улогу у дефинисању нације и националног питања, а своје утемељење често налази у политичким приликама” (Радушки 2019, 264)5. Друштвени услови и геополитичке промене почетком 21.века утицали су на појаву нових језика, па су сходно томе у званичну пописну класификацију 2011.године уведени: буњевачки, црногорски, јерменски, горански, шокачки и шопски језик, аналогно све екстензивнијој класификацији националних заједница. Број лица декларисаних за буњевачки језик, према подацима тог пописа, значајно је мањи од укупног броја Буњеваца, тј. за буњевачки као матерњи језик декларисало се само 6835 лица, што указује на висок степен алтерофоније, односно непоклапања националности са матерњим језиком (око две трећине Буњеваца се изјаснило за неки други језик), као последица деловања асимилационих и интеграционих процеса, мешовитих бракова, миграција, друштвено–политичких околности, и слично. По мишљењу неких аутора опредељивање одређеног броја лица за новоуведени буњавачки језик одраз је ,,симболичког историјско–политичког одвајања од хрватства и доминације репрезентативне над комуникацијском функцијом језика, као и позиционирања појединих мањинских заједница у политизованој друштвеној стварности Србије” (Ђурић и др. 2014). Mатерњи језик је кључни атрибут етничког идентитета, а његово коришћење важан показатељ укључености у друштво. Степен националне интеграције буњевачке заједнице у Војводини прилично је низак, преовладава асимилација у већинско етнокултурно окружење, уз широко прихватање српског језика као матерњег (Раич 2013, 35)6.

Поред матерњег језика, за јаснију етничку слику од значаја су и пописни резултати о вероисповести, мада ,,постоји доста разлога за извесну резервисаност по овом питању зато што ово обележје може бити схваћено као формална припадност одређеним конфесијама или као религиозно веровање сваког појединца. Питање о вероисповести било је присутно само у четири послератна пописа (1953, 1991, 2002 и 2011), а одговор на то питање тражен је по строго субјективном критеријуму, тј. на основу личног убеђења сваког појединца којој религији припада, као и на уставом загарантованој слободи верског декларисања” (Радушки 2007, 699). Припадници буњевачке националности су се по попису 2011. године у највећем броју изјаснили као католици (91,6%), затим православци (1,9%), протестанти (0,3%), или атеисти (2,3%), док значајан број Буњеваца није желео да се верски декларише (3,2%).

Идентитет - порекло, језик и религија Буњеваца

Историјски посматрано, након досељавања у Војводину (Бачку) постепено започиње процес етнополитичког развоја Буњеваца и изградње буњевачког националног идентитета који је базиран на заједничком пореклу и историји, традицији, култури и обичајима, језику и религији.

Порекло

Етнолози и историчари са ових простора до данас нису дошли до усаглашеног научног става о пореклу војвођанских Буњеваца, а по питању своје етногенезе подељени су и сами представници буњевачке заједнице. Једни сматрају да воде порекло од српског народа, други да су они заправо хрватског порекла, а трећи су мишљења да је то посебна аутохтона заједница на простору Бачке. Али, већина истраживача, заступници било које од ових теорија, се слаже да бачки Буњевци воде порекло из Херцеговине. И међу самим Буњевцима влада уверење да су дошли из Херцеговине, са реке Буне, а да су се одатле иселили бежећи од Турака, најпре из северне Далмације у залеђе Хрватског приморја, а затим је од те групе један део отишао у Лику, а други у Бачку (Georgijević 1978, 177).

Поглед на рано порекло Буњеваца, води до етногенезе Јужних Словена (Бугари, Срби, Босанци и Хрвати) који су у већим, изолованим групама стигли на Балкан средином 6. века, када су их германска племена потиснула према југу. Словени су на Балкану затекли сродне, раније досељене народе који су говорили словенским језицима, па тако и Дачане, претке Буњевца, и Трачане–Панонце, претке Шокаца (Bernardin 2001, 6). Другим речима, прапретке Буњеваца чинила су словенска племена из првог таласа насељавања на Балкан која су се мешала са затеченим староседелачким народима, прво романизованим па словенизованим7.

Мада су се Буњевци у Бачку почели досељавати већ у 15. веку, односно када је Херцеговина потпала под турску власт, већина Буњеваца стигла је два века касније, преко Далмације, односно из Лике, Босне и Далматинске Загоре (Georgijević 1978; Иванић 1899; Ердељановић 1930). Бежећи пред разбијеним турским трупама које су пљачкале и палиле све пред собом, Буњевци су избегли ка Сплиту и Сењу, а затим даље уз Велебит до Книна и населили се у области планинског ланца према мору и у околини реке Зрмање, или су продужили у Славонију и подунавске делове Бачке (Bernardin 2001, 12). Узроци миграција Буњеваца су бројни, а кључни су сталне борбе са Турцима, оскудна земља и жеља за бољим животом, па су се претежно настанили у Бајском троуглу, односно на подручју између Сомбора, Суботице и Баје (место у Мађарској) где је и колевка њихове културе, обичаја и језика.

Историјски извори указују да је исељавање Буњеваца у Подунавље у 17. веку остварено у најмање три велика миграцијска таласа. Први се догодио пре 1622. године, о чему сведочи документ у коме се помиње „жупа Буњевци” у Калочкој надбискупији, други талас датира из времена Кандијског рата (1645–1669), када се по неким сведочењима из Босанског Краљевства одселило у Подунавље око две хиљаде породица, што се одразило и на повећање броја католика у бачким местима, а трећи талас је изазван Великим бечким ратом (1683–1699). Поред нестабилности уз млетачко–турску границу и сталних ратова као основног узрока, ова пресељења спроводиле су и саме Османлијске власти, због мањка становништва на подунавском простору (Skenderović 2010)8.

Од тог периода, Буњевци су (поред Срба) представљали окосницу Војне границе Аустријске империје ка Отоманском царству, па су према војним заслугама и чиновима добијали статус земљовласника и нижег племства (Антуновић 1882, 120). Као народ, прошли су трансформацију од горштака и пастира до модерних равничарских земљорадника, да би током 19. и 20. века претрпели асимилационе притиске новонасталих држава (Мађарске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), док су у периоду од 1945. до 1990. године у бившој СФРЈ административно сврстани у хрватску нацију (Раич 2013, 11). Последње две–три деценије Буњевци се налазе између процеса националне еманципације, односно културно–политичког развоја као малог народа без матичне државе и јасно дефинисаног идентитета с једне и процеса асимилације у друге националности с друге стране.

Језик

Феномен језика Буњеваца постао је врло актуелна тема у хуманистичким наукама након великих политичких промена деведесетих година 20.века. У истраживањима буњевачког говора и културе констатовано је да не постоји савремена граматика, правопис, нити стандардна варијанта буњевачког језика, па и сами Буњевци ломе копља да ли је то језик или дијалекат, док га истовремено многи филолози званично не познају и не признају. У школама се буњевачки језик није учио (још од 1867. године када је званично укинут), већ искључиво у оквиру породице и тако се преносио, при чему га деца углавном знају, али не користе. Буњевци су тек 2007. године успели да обнове основно школовање на свом изворном језику (икавици) са елементима националне културе (Кујунџић–Остојић 2007, 615).

Расправа о томе да ли буњевачки говор може бити коришћен као језик у службеној употреби или је буњевачки заправо само дијалект који припада хрватском језику и даље не престаје. Лингвиста Ранко Бугарски каже: „Разлика између језика и дијалекта није строго лингвистичка, више је политичка. Сваки дијалект је лингвистички гледано језик, јер има све димензије језика, али политички и друштвено гледано, само неки од дијалеката су у рангу језика. Онај дијалект који је стекао друштвени престиж, има писмо, институционалну подршку, предаје се у школама, пише се на њему, ствара се књижевност, то је онда – језик. Зато је констатација да је буњевачки говор, а хрватски језик, потпуно лишена лингвистичког смисла.” Насупрот томе, хрватски лингвиста Жељко Јозић каже да језици углавном не настају тако што група политичара из неких интереса то одлучи. „Сваки дијалект може постати језик, али мора задовољити одређене критеријуме: да је надрегионалан, структуиран, да служи за комуникацију, да је стандардизован и нормиран. Не може буњевачки постати језик само зарад неких политичких интереса”9. С друге стране, председница Националног савета буњевачке националне мањине, лингвиста и етнолог Сузана Кујунџић–Остојић, каже да буњевачки има писане записе на икавици 350 година уназад и да је први Статут Суботице средином 18. века писан на икавици, као и прве буњевачке новине и књиге које је писао Иван Антуновић и његови следбеници. По њеним речима, „стандардизација буњевачког језика започела је након што су добили изборни предмет у школи... Ако пишете уџбенике, имате новине, радио емисије, књиге, ви морате нормирати језик. И други страни лингвисти су наводили да је буњевачки микро језик и да припада јужнословенским језицима” (Radio Slobodna Evropa, n.d.).

Временом, Буњевци су љубоморно чували и изграђивали сопствени етнојезички идентитет, чак и под сталним процесом мађаризације и хрватизације. Свој језик Буњевци су вековима називали рацки (српски) (Суботић 2011, 170), а Иван Иванић, први буњевачки патриота европског образовања, каже да је језик којим говоре Буњевци „најчистији српски језик, што је уосталом и природно, јер су пореклом из српске земље Херцеговине, у којој се најлепше српски говори” (Иванић 1894, 54). На став филолога Петра Милосављевића да „језик којим говоре Буњевци је икавски дијалекат српског језика, али да се ипак не може говорити о буњевачком језику који би био посебан национални језик”, Снежана Вукманов–Шимоков каже: „Римокатоличка црква увелико ради свој посао асимилације Буњеваца у Хрвате, док Срби поново не примећују да воде погрешну политику. Зашто нису млађи икавски дијалекат прогласили за један од изговора српскога језика, а хрватски лингвисти су га прогласили за свој! Хрвати ће с правом рећи: Шта се ви Срби буните, па сами сте се бавили буњевачким засебно од српског” (Вукманов Шимоков 2010, 33)10. С друге стране, хрватски аутори разматрајући савремену националну свест буњевачке популације, терминолошки изједначавају буњевачки и хрватски језик, и истичу да је ,,опцију усвајања хрватског књижевног језика заступао највећи број буњевачких интелектуалаца” и да се ,,интеграција у хрватску нацију показала као природан процес, у склопу ког су Хрвати решили и своје лингвистичко питање” (Skenderović 2009; Parnica 2000; R.Skenderović 2005 цитирано у: Хорват 2015, 24).

Гледано кроз призму националне и етничке идентификације, бројни аутори констатују дубоку подељеност самих Буњеваца, у смислу да део њих сматра да говоре хрватским дијалектом, а део да чине посебну етничку заједницу са властитим језиком. Од седамдесетих година 19.века питање језика и правописа посебно је проузроковало поделе и међу буњевачким интелектуалцима. Док је већина користила буњевачки „икавски правопис”, поједини интелектуалци се залажу за увођење хрватског правописа, док неки предлажу усвајање хрватског књижевног стандарда, али уз задржавање старог назива „буњевачко–шокачки језик”11. Ипак, усвајање хрватске етимологије представљало је, с једне стране, фактор хрватске националне интеграције међу Буњевцима, а с друге стране, формирање посебног буњевачког правописа и језика са његовом доминантном употребом на овим просторима чини главну претпоставку очувања буњевачког националног идентитета (Хорват 2015, 89–93). Чедомир Попов, члан САНУ, каже да је „прихватањем буњевачког језика као стандардног језика дошло до успостављања етноисторијског и језичког идентитета Буњеваца и њиховог односа према српском и хрватском суседству” (Попов 2008, 17).

Религија

Као о пореклу и језику, потпуна сагласност не постоји ни по питању конфесионалне припадности Буњеваца. Наиме, историјски извори указују да је припадност Католичкој цркви одувек била њихова темељна одредница, што се не односи само на бачке, него и на далматинске и личко–приморске Буњевце. Ипак, поједини српски историчари са краја 19. века (а неки и данас) настојали су доказати да се радило о православном становништву које је било покатоличено (Иванић 1899; Ердељановић 1930)12. Насупрот томе, хрватски аутори сматрају да „преласци шизматика на католичку вјеру не могу се једноставно тумачити као покатоличавање Срба... У ствари, много је вјеројатније да због недостатка свећенства католици у славонско–подунавском простору нису имали адекватну пасторалну скрб, па су западали у различите облике шизме... Православно свећенство је настојало католике подвргнути својој власти, што им је у многим случајевима дјеломично или у потпуности и успијевало” (R.Skenderović 2010).

Буњевцима је као католицима Бачка била погодно тло за насељавање, јер је у овим крајевима више од једног века деловао црквени ред одувек близак Буњевцима - босански фрањевци, који су се у условима турске окупације истакли у очувању јужнословенских католика у Бачкој13. Присуство фрањеваца било је од пресудног значаја за очување духовне и етничке припадности бачких Буњеваца у 17. и 18. веку, која није била утемељена само у истородности и матерњем језику, већ и у сталном заједништву кроз историјска искушења, у великој посвећености фрањеваца и њиховом старању за опстанак и просвећивање народа у туђини (Stepanović 2017, 94).

Верска припадност постаје идентитетски маркер и добија свој значај у обликовању националног идентитета тек када је повезана са конструисањем етничке границе или када је политички употребљена14. Али код Буњеваца, пошто су њихови интелектуалци у великом броју били свештеници (Иван Антуновић, Блаж Модрошић, Лајчо Будановић, Блашко Рајић и други), верски идентитет је добијао додатно на значају. Религија је била важан фактор у формирању међуетничке дистанце, верско понашање коришћено је за успостављање разлике у односу на „друге”, полазећи од тезе да су Буњевци и Шокци побожнији и ревноснији верници, што је имало кључну улогу у односу према Србима, уз објашњење да они нису постали једна народност управо због различите вере. При томе, постојала је битна разлика између буњевачких интелектуалаца и обичног народа у разумевању значаја религијске припадности и њене повезаности са националним идентитетом (Хорват 2015, 93–97; 2017, 313).

Етнополитички развој Буњеваца у Србији

У периоду од 14. до краја 17. века развој Буњеваца у Далмацији и Босни карактерише културно–духовни мисионарски утицај фрањеваца, који су допринели прихватању католичанства од стране знатног дела њихових предака (Mandić 2009). Масовне миграције (посебно 1686–1687. године) у Славонију и Бачку (и на север до Будима), довеле су до издвајања бачких Буњеваца као посебног етницитета. Наиме, све до половине 19. века траје етничка интеграција и развој посебних етно–културних карактеристика овог народа, додатно формираних под утицајем тадашње немачке културе (током војне службе, усвајањем високе културе од стране буњевачке аристократије и грађанске класе, прихватањем пољопривредног система, панонске архитектуре, начина одевања). Ове културне промене довеле су до раздвајања којим се од огранка некадашњег прото–буњевачког етничког корпуса развио посебан народ – бачки Буњевци (Raič 2010).

Етнички успон бачких Буњеваца прекинут је стварањем нација-држава, посебно Мађарске, услед њене политике мађаризације свих националних мањина у тој земљи, што је у синергији са индустријализацијом и урбанизацијом, изазвало асимилацију грађанских слојева буњевачког народа и стварање мађаризованих Буњеваца. Након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), око 180 хиљада Буњеваца који су живели у Баји и околним местима припало је Мађарској, од којих је велика већина накнадно помађарена или се изјаснила као Хрвати (Кујунџић–Остојић 2007, 610). Уједно, у Бачкој су Хрвати промовисали свој национални програм, по коме су тврдили да полажу историјско право на територије које су некада формално имале хрватски државно–правни статус”15. Тако је у Бачкој изграђена кадровска инфраструктура за каснију промоцију хрватских интереса и дугорочно стварање хрватског језгра од потомака мађаризованих Буњеваца (који су се после 1920. године национално изјаснили као Хрвати) и Буњеваца који су похрваћени после Другог светског рата (декретом комунистичке власти 1945. године).

Буњевци с правом истичу своју значајну улогу у присаједињењу Војводине Србији 1918. године, a jедан од највећих пропагатора уједињења, Блашко Рајић у име свог „потлаченог, притиснутог, на уништење осуђеног народа”, тада се јавно пред скупштином захвалио Србији што је „Буњевце ослободила јарма и смрти” (Костић 2000, 670). Буњевци су тако постали значајан политички фактор у држави која је почивала на тези о једном „троплеменом” српско–хрватско-словеначком народу, али преостало им је само да се определе у оквиру понуђене парадигме (Суботић 2011, 176). Између два светска рата, расправа у Краљевини СХС о буњевачком идентитету достиже врхунац, а посебно се истиче истраживање Јована Ердељановића који закључује да су они Срби католичке вере. Међу Буњевцима српског националног опредељења нарочито се уважава књижевница Мара Ђорђевић Малагурска, која каже: „Ми не мрзимо Хрвате, али нећемо да будемо Хрвати. Хоћемо да останемо што смо увик били: Буњевци... Ако би се нама Буњевцима из наше националне прошлости ишчупало оно што смо ми у заједници са Србима створили, онда бисмо скоро остали без историје” (Đorđević Malagurski 1941, 114). Поједини аутори, позивајући се на Цвијића и Ердељановића, заступају мишљење да су сви штокавци Срби, па тако и Буњевци, који за време Аустроугарске власти нису имали са Хрватима никакве, ни духовне, ни културне везе. Хрватска пропаганда „свом снагом настојава да Буњевце похрвати, како би помоћу Буњеваца присвојила Бачку и Барању и укључила у склоп бановине Хрватске” (Мартиновић 1940, 85). „Када смо ми Буњевци пре три века као аутохтон народ дошли на ове просторе, није постојала ни Хрватска држава ни хрватска нација. Цео прошли век протекао је у покушајима да нас учине Хрватима, а тако је и данас, али ми се не одричемо ни себе, ни своје државе Србије. Да чинимо другачије, погазили бисмо светлу улогу наших предака који су 25. новембра 1918. заједно са Србима одиграли кључну улогу у историјском присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији, а ми то, упркос притисцима, никада нећемо учинити”, каже Сузана Кујунџић–Остојић, председница Националног савета Буњеваца (Grad Subotica 2013).

Буњевци су 1920. године основали Буњевачко-шокачку странку, која се одликовала клерикализмом, са ставом да су Буњевци по пореклу и по наречју ближи Србима, а по религији Хрватима. После само неколико година дошло је до поделе странке на три струје: прва је била просрпски оријентисана, земљорадничка и наслоњена на Радикалну странку, друга је била југословенски опредељена и чинила је тзв. центар, а трећa је представљала експозитуру, касније и саставни део Хрватске сељачке странке16. Странка је свој програм дефинисала на наслеђеном проблему мађаризације буњевачке популације, као и на идеји југословенства, али су се међу њима појавила размимоилажења. Опција аутохтоног и југословенског буњевачког идентитета инспирисана је идејама Ивана Антуновића, родоначелника националне идентификације Буњеваца, док је противничку струју имплементирала хрватска политичка елита, ради „одбране хрватског националног бића код Буњеваца” (Марковић 2010).

Покушај да се Буњевцима оспори хрватски етнички идентитет, односно припадност субетничкој групи у оквиру хрватског корпуса, поједини хрватски аутори означавају као политичку манипулацију која се у српској научној литератури спроводи на три начина: истицањем њихове посебности (да нису ни Хрвати ни Срби), давањем Буњевцима права на индивидуални избор (да се изјасне ли су Срби или Хрвати) и одрицањем њихове хрватске националне припадности тврдњом да су Буњевци заправо Срби католичке вере (Černelić 1994, 88).

Буњевачки идентитет, који је највише по основу религије „дуго угрожаван и својатан од Хрвата, у реалној је опасности да нестане и постане део хрватског идентитета, као што се десило католичким Србима Дубровника, Далмације и Босне и Херцеговине” (Суботић 2011, 166)17. Најјачи удар представљала је наредба врховних власти из 1945. године којом су се Буњевци и Шокци морали третирати као Хрвати, а све то у циљу повећања броја Хрвата у Војводини, како би се за Хрватску у односу на Србију избориле што повољније границе18. Наиме, такозвана Ђиласова комисија је користила број Хрвата (којима су претходно насилно приписани Буњевци и Шокци) у пограничним подручјима као аргумент код одређивања српско–хрватске границе. Србија је драстичне последице осетила тек при распаду СФР Југославије, када су привремене републичке границе постале државне на основу арбитраже Бадинтерове комисије19.

„Решавање” хрватског питања у Војводини наредбом да се сви Буњевци и Шокци евидентирају искључиво као Хрвати, Буњевцима је онемогућено да се национално конституишу и развију као модерни национални субјективитет (Петровић 2021, 353). Деловањем на кључне елементе њиховог етничког идентитета – на порекло, на икавски говор и на целокупну народну културу, они су подвргнути асимилацији у хрватски народ. Тако је све до пописа 1991.године негирана њихова национална посебност, а број више него преполовљен20. С друге стране, о србизацији Буњеваца први пут се може говорити између 1919. и 1941. године, у оквиру Краљевине СХС/Југославије, када се овај процес одвијао кроз образовање младих генерција Буњеваца по програмима за ученике српске националности, али и релативизацијом и негирањем њихових националних особености у периоду југословенства. Историјску основу асимилације Буњеваца у хрватску и српску нацију чиниле су Римокатоличка и Српска православна црква, што је уједно и корен српског и хрватског етно–национализма. Али, управо је отпор асимилацији постао део буњевачког националног идентитета, који је ову етничку заједницу у Бачкој очувао до данашњих дана.

Кључ за разумевање буњевачког питања, односно права на еманципацију националног идентитета, je познавање фактора који утичу на њихову угроженост и фактора који позитивно делују на њихов развој као модерне националне заједнице. Тако је у Мађарској асимилација довела до нестанка две трећине Буњеваца од 1918. године до пријема у ЕУ, када се у последњи час отвара могућност ревитализације овог народа, али и даље уз отпор мађарских институција да им призна статус националне мањине (Feher 1993)21. У Хрватској, уз настојање да се не призна буњевачки етнокултурни идентитет, степен хомогенизације хрватске нације досегао је висок ниво, што илуструје и податак да у Хрватској на попису становништва нема национално декларисаних Буњеваца. Истовремено, из те државе стижу протести због третмана Буњеваца у Србији као посебног народа јер је, како сматрају, то удар на хрватски национални корпус у Војводини, односно вештачка подела на Хрвате и Буњевце, а све у циљу њихове асимилације. Буњевачко питање је, с обзиром да ни међу самим Буњевцима не постоји консензус, подигнуто на ниво међународног (ЕУ) решавања, што је (уз захтевану неутралност Србије), био добро смишљен политички потез са хрватске стране (Ковачев 2010). Тако се у отвореном писму против одлуке Владе Србије из 1990. године (којом је анулиран декрет КПЈ из 1945. године о пописивању Буњеваца као Хрвата), потписници позивају на међудржавни Споразум о заштити хрватске мањине у Републици Србији и српске мањине у Републици Хрватској22. У другом отвореном писму упућеном председници Скупштине Града Суботице, челници хрватске националне заједнице потписали су се као „припадници хрватскога народа, а буњевачког рода”, заборављајући да је буњевачки народ настао етногенезом словенског народа, а не као род хрватског народа, односно да су Буњевци и Хрвати два различита етницитета. Другим речима, нису се Буњевци издвојили из хрватског народа као његова субетнија, него је део Буњеваца интегрисан у Хрватској и тако постао један од ослонаца хрватског националног процеса, за разлику од бачких Буњеваца као „рубног” етницитета (Raič 2013а, 168–174).

Када су 1991. године у званичној пописно–статистичкој класификацији националних заједница Буњевци наведени као посебна националност, дошло је до полемика и расправа чак и међу самим Буњевцима по питању њиховог идентитета. Једна страна је то тумачила као политички интерес Србије да одвоји Буњевце од хрватског корпуса и тиме га ослаби, а друга је сматрала да коначно после вишедеценијског негирања имају право да се изјасне онако како су се одувек осећали. Буњевцима, као званично признатој националној мањини у Србији, враћено је право на сопствени идентитет, тако да данас имају десетак институција чији је задатак да брину о очувању своје културе и идентитета. Прво је основан Буњевачки културни центар (1992), затим Буњевачка матица (1995), па Буњевачки информативни центар (2005), док је најзначајнији корак учињен основањем Националног савета буњевачке националне мањине (2003), што је изазвало незадовољство Демократског савеза Хрвата Војводине, који Буњевце настоји превести у хрватски национални корпус. Буњевци су 2006. године добили свој грб и заставу, коју истичу на својим институцијама на дан одржавања Велике скупштине (25. новембра), а који славе као један од најзначајнијих датума у својој историји (Кујунџић–Остојић 2007, 613).

Србија као држава и њене научне и образовне институције (САНУ, Матица српска и друге) подржавају настојања Буњеваца да сачувају своју посебност и да стандардизују свој језик и писмо, док Хрватска негира аутохтоност Буњеваца23. Буњевци су великим залагањем обновили све атрибуте који по међународном и домаћем праву одређују националну мањину као што су језик, култура, историјска баштина, традиција и народни обичаји, при чему треба имати у виду и одавно прихваћено правило да је субјективно осећање припадности најважнији фактор националног идентитета (Попов 2008, 13).

Закључак

Предвиђања су многих домаћих и међународних стручњака да буњевачка национална мањина, без формирања савремене социоекономске структуре и културно–политичких институција, као и све друге мале лингвистичке заједнице, је у опасности од нестајања до краја 21.века. За опстанак, демографски и социокултурни развој Буњеваца у Србији као модерне националне заједнице неопходне су активности које доприносе пуној интеграцији буњевачког народа и успостављању равноправних односа са свим другим етничким заједницама, као и са ширим друштвено–политичким окружењем. За Буњевце, као дуго обесправљену и „избрисану” националну заједницу, афирмација сопственог етничког, језичког и културног идентитета важна је претпоставка за остваривање једнакости и друштвену интеграцију као посебне мањинске заједнице. То се првенствено односи на оспоравање и присвајање свега што је буњевачко од хрватске националне заједнице у Војводини, као и настојања да се асимилују у границе српске културе и историје. Али, прихваћени принципи мултикултурализма у Србији чине темељ и гаранцију за афирмацију Буњеваца као малог народа и шансу за њихов свеукупни бржи развој, за очување и унапређење свих компоненти њиховог етничког идентитета, као и пуне равноправности, како са већинским народом, тако и са припадницима свих других националних заједница у Србији.

Dodatak

Пројекат

Рад је реализован у оквиру научног пројекта који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.