Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:6
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:5

Sadržaj

članak: 1 od 15  
Back povratak na rezultate
2021, br. 55, str. 191-201
Pojam Logosa od staroegipćana, završno sa Filonom Aleksandrijskim
n/a

e-adresamagdalenic@gmail.com
Ključne reči: logos; čovek; biće; mislilac; žrtva
Sažetak
Tema rada predstavlja pojam logosa kod određenih mislilaca i pojedinih filosofskih pravaca. Logosu su pripisivana mnogobrojna značenja u onoj meri, u kojoj je mogao biti prihvaćen u različitim epohama. Čovek je biće zajednice, napretka i uzrastanja. Svoje postajanje doživljava u odnosu sa drugim. Obuzet razmišljanjem o postojanju nečeg uzvišenijeg od sebe osećao je neprestanu glad u traženju načina komunikacije sa višim silama, prinoseći žrtvu kao čin poštovanja i poniznosti.

Увод

Од тренутка стварања људског рода, човек је имао потребу сазнања на који начин постоји као биће и потребу за спознајом света, доступном његовим чулима. Његов развој мисли о себи у ствари је развој мисли о логосу. Ову тврдњу исчитавамо у Светом писму, где логосност или Божански смисао постоји као интелигибилни (натчулни-невидљиви) свет. „У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.“ (Св. Јеванђеље од Јована гл. 1, стих 1).

Бог је свог Логоса откривао постепено дан за даном, не остављајући себе не посведоченим (Дела апостолска, гл. 14, стих 16, 17). Његово непрекидно присуство у творевини кроз своје енергије даје осећај бићима да размишљају о нечему узвишеном од себе, а о нечему што је било присутно у њима (Књига пророка Јеремија гл. 20, стих 9).

Сваки мислилац у епохи свог времена, логосу су приписивали многобројна значења у оној мери у којој је могао бити прихватљив. Где је год ум људски покушавао да објасни тајну Логоса без Божије помоћи, увек је застрањивао и упадао у јереси и заблуде. Хришћански Оци препознавали су разна јеретичка учења, која су у Христову Цркву уносила поделе и раздор. Погрешна учења су, канонима помесних и Васељенских сабора, изобличавана и анатемисана (Поповић 2007: 1-230).

Староегипћански појам логоса

За већину научника који се баве развојем учења о логосу перманентна тачка је била стара грчка филозофија. Један велики период од скоро 2000. год. био је непокривен истраживачким радом а наука сиромашнија, занемаривањем тог периода.

Почетак развоја мисли о логосу назире се у трећој династији, а потпуни развој и последњу формулацију добива у четртој, о чему нам сведочи: „Споменик Мемфијске Теологије“. Појам је у доступном извору митолошке природе али врло корисан и битан податак у праћењу појма логоса кроз историју човечанства (Глумац 1967: 1-63). Писани извор нам открива како је египатско учење о боговима. Бог се открива: “језиком и мисли свог срца”. Логос се представља као стваралачка сила света и на основу чега се стварају богови, људи и све оно што има свој почетак. Само божанство Птах, сам себе је произвео и узрок постојања има у себи (Томасовић 2000: 1-7). Он је изнад свега, а његов логос доводи све из не бића у биће и даје вечни ред свему што постоји. божанство Птах помоћу „срца и језика” ствара све богове и људе, а стварање се остварује његовим речима (логосима), у којима је његова стваралачка сила. На основу своје стваралачке моћи Птах се назива „врло Великим и Господар вечности” (Томасовић 2000: 8-11). Учење о логосу у староегипатској митологији наводи нас на закључак да су стари Египћани разматлали проблем од животне важности: како свет постоје, човек и његов однос према том свету. Постојање везе учењу о логосима староегипћанске митологије и каснијег учења грчке филозофије остаје отворено питање, не треба га искључити или занемарити. Мишљена смо поводом питања контактне културе да не треба занемарити утицај једне на другу.

Старогрчки појам логоса

У старогрчком језику логос има многобројна значења. Реч logos потиче од глаголског корена lеg - реч, говор, који проистиче од глагола legein, који је у префилозофској употреби имао два значења: „сабирати или скупити” и „казати или именовати”. У Хомеровим еповима употребљиван је у следећим значењима: реч, говор, ред, истина, воља, исказ, својство, ум, разум, учење, законитост, Божији ум, основ постојања (Херш 1998: 9-21). Протоком времена и развоја грчке филозофске мисли реч логос изражава разумевање суштине језика као мишљење и откривање истину о бићу. Стари Грци су веровали „све што је било, све што јесте и све што ће постати има свој сакривени (невидљиви) логос (говор)”. Та логосна невидљивост нису могли сви разумети и осећати. Песници су били у могућности да разумеју и познају логоса у стању свог песничког надахнућа. Дар изражавања логоса припадао је и пророчицама у аполонским пророчиштима, објављујући будуће догађаје битне за човека и свет који га окружава (Павловић 1997: 15-34).

Када је логос прихваћен као сагледавање целокупне и једино могуће спознаје и истине, реда и поретка, био је прихваћен у општу и заједничку примену али увек се преводио у новом значењу1.

Хераклитово учење о логосу

Систематско проучавање појма логоса почиње са Хераклитом, који указује на поредак и умност у свету, постаје битан филозофски појам. За Хераклита супротности су услов свих ставри које изражава митским терминима. Борба је отац свих ствари, тј. из напетости између супротности проистиче стварност. Супротности се требају ујединити и комбинација тих супротности омогућавају, да би нешто могло да постоји. Хераклит наглашава искуство промене, све тече „panta rei”. Нико се не окупа два пута у истој реци. Све непрекидно протиче и пролази. Ипак борба, кретање нису потпуно препуштени себи. Ту преовладава један елеменат ватра, али то није чиста физичка, материјална, него то је ватра која је за њега истовремено и логос. Логос чини да влада нека врста равнотеже, да ни једна супротност не победи, јер тада би све престало да постоји. Борбом управља закон равнотеже који чини да се све ствари периодично враћају у првобитну ватру, логос. Хераклит ставља нагласак на многостурку промену, борбу, протицање, супротности. Једна супстанција је сама промена, али постоји један регулаторски принцип, а то је логос. Ток промене који се у свету види на нивоу природних феномена делују у складу са принципима који ограничава и задржава јављање хаоса. Овај принцип реда Хераклит назива логосом2. Поред овог појма, логос означава говор природе и општу закономерност догађаја у свемиру. Он је еминентан свему постојећем, све присутан, општи и заједнички. Та све присутност логоса и све што се дешава у свету као целина чини једност: „Ако послушате не мене него истински логос, мудро је сложити се да је све једно” (Коплстон 1988: 1-19).

Анаксагорино учење о логосу

Први филозоф који је увео појам nous као и термин arhi као самостални космички принцип, као прапочетак постојећег. Из постојећег владајућег хаоса, ум (више интелигенција) обличава васељену. Тај ум није творац материје и читавог света у којем се све догађа по нужности. Та хармонија која се осликава у свету је поистовећена са логосом. Сва бића су непроменљива нити настају нити нестају, а ум се налази изнад њих у васељени и не меша се ни са чим. По Анаксагорин оно што је nous - ум у васељени, то је логос у души бића и даје им способност да регулишу мишљења. Заправо то је „мерило истине” или критеријум истине по коме се све дешава. Материја је вечна, а nous као једна представа Бога покреће кружење које се одвија у измешаној маси, тј. аосу (Ковачевић 1996: 14-38).

Улога логоса у Платоновом одређену знања

Од свих античких филозофа, Платон (427-347) се најмање бавио појмом логоса. Он је био филозоф идеја, које су по њему трајне. Идеје су права стварност из којих проистиче бивствовање ствари у свету и извор добара. Платон је истицао стваралачки карактер примарног логоса. По његовом мишљењу. из њега проистичу посебни логоси као стваралачке моћи на разним нивоима света (Коплстон 1988: 20-48): Једино у делу О дијалогу Теетет, Платон је испитивао улогу логоса у одређењу знања.

 По њему постоје три дефиниције знања:
 а) знање није ништа друго него опажање;
 б) истинито веровање;
 в) истинито веровање спојено са објашњењем.

По Платону рационални део наше душе је логосни део којим промишљамо или расуђујемо о ономе што опажамо, а захваљујући различитим чулним утисцима повезујемо у јединствену и уређену целину. Код Платона учење о опажању и појам логоса као медијума игра важну улогу. Опажање предмета као целина па и оних заједничких својстава, различитих објеката није директно, већ се остварује посредством логоса душе. Опажење је сложен процес у којем учествују сва чула истовремено, а тим процесом управља мисаона делатност душе. То опажање је посредовано мишљењем и језиком. У трећој најбитнијој дефиницији овог дијалога Платон наглашава да оно што везује веровање у нашој свести је „aitiaslogismo” – објашњење разлога. Реч logismo је фонетски блиска logosu и преводи се као промишљање и објашњење, и адекватно може објаснити повезаност неких наших веровања. У овом делу Платон даје три дефиниције логоса као тобожњег Сократовог сна и три начина побијања тог мишљења:

 1. логос изражава веровање, односно манифестацију мишљења кроз глас помоћу глагола и именица. Платонов Сократ врло брзо побија ову тврдњу на основу да свако ко поседује говорну способност моћи ће да вербално изрази било које истинско мишљење. Сва истинска мишљења су вербална и исказива, а мишљење је разговор душе саме са собом. Такав протумачен логос не може послужити за разликовање случајева и истинитог мишљења сазнања;

 2. логос је набрајање елемента неке ствари. По овој дефиницији знање неке ствари је истинито веровање о њој спојено са набрајањем свих њених елемената. У побијању таквог разумевања логоса, Платонов Сократ користи пример слова и слогова (пример погрешног написаног имена);

 3. бити способан, навести неки знак (semeion) по којем се упитно од свега разликује. Навести дистиктивна својства једног предмета у оквиру неке класе којој припада. Пример небеских тела, сунце најсјајније од других звезда. Знање подразумева способност утврђивања тако утврђеног објашњења који важи само за ту ствар, а ни за једну другу. Платон побија и трећу дефиницију (Сократовог сна) показујући да је дефиниција недовољна уколико се тежи утврђивању разлике између истинитог веровања и знања. Знање се не може одредити као истинито веровање, потркепљено знањем о дистиктивном облежју неког предмета јер је таква дефиниција циркуларна. По Платону знање о идејама једино непогрешиво, док је свако друго знање само истинито веровање или мишљење које мора бити потркрепљено објашњњем logismos. Платонов филозофски пут обележио је трагање за различитим врстама логоса којим се долази до знања и допринео његовом даљем развоју (Деретић 2008: 1-7).

Логос код Аристотела

Код Аристотела нема систематског истраживања појма логоса. Дванаеста књига метафизике даје нам неке црте логологије у његовој филозофији. Бог је категорично одвојен од света и човека, није његов творац и нема додирни карактер (Шијаковић 2012: 38-53). Постоји први покретач који је вечан, нема почетак у неком тренутку и неком одређеном времену. Вечан је и свако кретање покреће. Први покретач је у времену али он није време. Он је један, недељив, немерљив, без димензије. Немогуће га је замислити одређујући му границе. Да је ограничен, не би могао да изазове безконачно кретање, такође ако би био безграничан, не би могао бити у дејству3. Бића теже ка чистом деловању путем жеље. Цео универзум везан је жељом за чистим деловањем. Чисто деловање је највише добро – Бог (actus - purus), мисао која саму себе мисли. Планете изражава слику савршенства јер круже и хоће да имитирају Бог (циркуларни облик)4, савршен је јер се завршава у себи.

Аристотел је уверен у постојање Бога. Аргумент се састоји из две етапе: прво установљује постојање првог или „непокретног покретача”. Друга етапа води на доказивање да он заслужује да се назове Бог. По Аристотелу кретање је по нужности вечно, јер без кретања не би постојало ни време (што би било апсурдно), јер да нема времена не би било пре односно после. Све супстанце су подложне уништењу, то нужно захтева постојање неке вечне супстанце која гарантује наставак кретања. Он је извор свеколиког кретања а сам по себи не може бити покренут. Све материјалне ствари подложне су уништењу, сходно томе тај „вечни покретач” мора бити нематеријалан. Он производи кретање тиме што је објекат жеље и мисли свих небеских тела која га имитирају (крећу се у круг који представља савршен облик) (Купер 2004: 39-67).

За Аристотела, логика је ствар логоса. Назив логика, поред етимолошке везе садржи исту двосмисленост као и појам логос. Старогрчки назив за логику је logike episteme што у преводи значи знање о логосу. Логика као наука обухвата мишљење и говор којим се то мишљење исказује, објављује. За Аристотела логос је ствар мишљења, мишљење које мисли само себе. Суштина онога што је логици дато, може се схватити и као казивање истине бића, као логос биствујећег које се може схватити. Логос као карика повезује све ствари и омогућава им повезаност и јединство, и спречава њихово распадање. Његово присуство чини хармонију и ред између ствари и бића, даје им смисао живота и одржава однос међусобних веза (Поповић 1951: 5-29).

Логос у стоичкој филозофији

Хераклитово значење логоса разрадили су стоички филозофи Зенон, Епиктет, Хрисипа, Марко Аурелије и др. За стоике логос осим нужности и закономерности добија значење универзалног ума (endithetos). Логос влада и управља светом и на основу њега постоје сва бића и он је носилац постојања покрета и хармоније у свету. По стоицима логос се поистовећује са Богом, уједно је божанство и животни принцип. Поседује многобројна значења као што су: ум, дух, душа, Бог (Зевс), промисао, ватра и природа. Логос је Бог бесмртан творац, који управља свим створеним. Сав свет и живот у њему налази узрок у постојању логоса. Људски разум учествује у универзалном логосу и одржава га речју или делом (prophorikos), а сама људска природа представља терен и мерило за етничко разумевање и деловање5.

За стоичара Хрисипа логос је: она сила која чини људски говор разумним, ум логичним и целокупну природу смисленом (Коплстон 1988). По Зенону постоје два начела у свету, страдајућа материја и логос који прожима ту материју и у њој делује. Пасивно начело својествено је материји која је склона пропадању. Бог или ум поседује активно начело. Бог је свест свету који све уређује за добро човека. Он се налази унутар тог света и ако делује на сваку твар материјалну и он је сам материјалан. Логос је тај који сваком организму даје живот и закон постојања. Он је еминентан свету, јер иако ствара свет, он се образује из самог себе и сам се развија у том светском поретку. Бог (логос) и свет сачињавају једну целину, а то је свемир. Између Бога и света нема никакве разлике и они се не разликују по суштини, него по форми. У овом стоичком учењу увиђа се пантеистички поглед на свет (Коплстон 1988: 49-58). По стоицима човек је храм Божији, јер поседује ум који се налази у свемиру6. Сви људи су сродници због поседовања логоса у себи, а тај логос је природни закон.

Код стоика логос добија и значење принципа целокупног морала. Њихово морално начело је било: живети по природи, што је значило живети по логосу. Стоичка филозофија по први пут доводи у блиску везу logos и nomos (закон којим се регулишу односи унутар државе). Из овог гледишта рађа се стоички космополитизам, тако да се мудри људи осећају као грађани космоса јер знају да су људски закони наставак космичког логоса (Коплстон 1988: 59-67).

Хераклитово изједначење живота и логоса нашло је места у стоичкој терминологији као logos spermatikos (семени логос). То је активни животни принцип који делује на пасивну материју да би се уредио свет. Створени свет је уобличена нека суштина, материја помоћу божанског логоса и постаје жив, одуховљен и логичан као што се спаја људско тело са душом. По стоицима тај свет је само кружно кретање без његовог краја, а са њим управља ум и промисао. Све то устројава логос као светски (универзални) духлогос света (logos toupantos). Стоичка филозофија је филозофија рационализма чије учење поистовећује логоса са човеком и природом. Логос није натприродно или ипостасно биће са којим би човек могао остварити заједницу, него је матријалан, та сама материја јесте логос.

Филоново учење о логосу

Филоново учење није систематско него је расуто по списима, а потешкоћа у разумевању појма логоса отежава његово алегоријско тумачење Св. Писма. У његовом тумачењу често се сусреће пантеистичко (стоичко) и рабинско деистичко схватање логоса због чега се тешко може схватити и разумети. Три групе значења логоса су присутна:
 1. значења која му приписије античка филозофија;
 2. значења изведена из Св. Писма;
 3. значење потекло од самог Филона.
 Улога у свету логоса по Филоновом учењу, можемо поделити у четири групе:
 1. логос као иманентна - безлична форма, израз Божијег ума и његов однос према свету;
 2. логос као средина између Бога и човека;
 3. логос као самостална личност - логос Старог завета као израз Јахвеовог односа према свету и свом Израиљу;
 4. логос као универзални искупитељ света.

Бог је по Филону прост, трансцедентан, нема контакта са било чим и сам је себи довољан. У свету је присутан са својим дејствима и енергијама и користи посреднике при стварању света, и његовом одржавању и промишљању. Ти посредници се називају божанске силе и логоси (Oeioibunameis, teioilogoi). Најближа сила Богу је идеја (Томасовић 2000: 35-42), логос и он је посредник Бога и творевине којом истовременом и управља. Филон када говори о творцу света мисли да је то дело логоса али не као самосталног творца, него у том стварању он предствља неко оруђе или орган7. Под утицајем Платона и античке филозофије Филон заснива мишљење да логос не ствара свет из “ни из чега”већ уобличава вечно постојећу материју. Материја од које се ствара свет је вечна, изван овог времена. Логос је нека врста управљача, чувар читавог универзума (Пољак 2009: 1-14). Логос је носилац свих дејствујућих сила које проистичу из Бога, он је светски ум, гарант јединства супротности и различитости светског постојања, одржава хармонију света. Уједно предствља вечни закон који је у сагласности са природним, душа света, носилац моралног поретка. По Филону Бог је само један, а логос је само по допуштењу Бог, што доказује употреба члана испред именице. Његово обитавање припада месту анђела са највећом силом и улогом коју врши у име Божије (Пољак 2009: 15-21).

У неким списима логос се назива и Сином Божијим који произилази од Бога, али не на основу међусобног односа љубави, како су кападокијски оци развили, него што као први проистиче из Њега. Логос се описује као невидљив, нерођен, трансцедентан и вечан. Његова нерођеност није иста као Божија, него предстваља карику која повезује Бога и постојаћа створења. Филон у својој логологији говори о две функције логоса:
 1. логос неизречени (logos - enoiadetos);
 2. логос изречиви (logos - proforiкos8).

Неизрециви логос је идеални логос или субјективни (noitos Оeos). Други изрециви логос који делује ка свету као светска душа или сила равна анђелима. Изрециви логос открива Бога људима и чини њихово заступништво пред Богом узносећи њихове молитве (Томасовић 2000: 43-47).

Код Филона се може наћи поистовећење логоса са књигом у коју је уписано постојање свих бића. Он није статична, већ промељива појава, изгледа као личност, самостално биће, посредник Бога и света, али дубљом анализом долази се до закључка да је ипак само реч Божија, једна савршена идеја (Томасовић 2000: 48-52).

Мора се нагласити да за Филона не постоји могућност оваплоћења ипостасног логоса. Логос је биће које не може на себе да прими човечије тело. Бог по Филону не може се ипостасно сјединити са људском природом, већ безлично преко семена логоса који се налази у сваком човеку (Бунић 1976: 19-28).

Као закључак о логологији Филоновој, логос има много имена, али увек као потчињено биће у односу на Бога. Његове су функције да посредује између створеног света и Бога, одржава склад, поредак у свету, једном речју разликост доводи до јединства. У покушају да направи синтезу између грчке филозофије и старозаветне мисли Филонов логос је магловит, безличан, замршен (Бунић 1976: 29-41).

Закључак

Логос као појам је непрестано био присутан, како у древним културама и цивилизацијама, тако и у каснијим појединим философским правцима. Египћанска култура се смтара једном од најстаријих цивилизација, која датира од око 3 000 године п. н. е. Суштина њиховог учења се огледа у констатацији да се Логос представља као стваралачка сила света и на основу чега се стварају богови, људи и све оно што има свој почетак. Треба нагласити да је у тадашњој епохи времена постојао значајан јаз између цивилизација у погледу значења Логоса. Недовољно познавање религије и философије утицало је да се код народа формира различита свест о појму Логоса. Када говоримо о старогрчкој култури, прво у Хомеровим (8-7. век п. н. е.) еповима, можемо наићи на овај појам. Најважније карактерестике у значењу појма Логоса код Грка су: рационалност људског мишљена, рационални поредак света, ум као извор рационалне структуре света, принцип који делује на пасивну материју при стварању света и принцип целокупног морала.

Endnotes

1У старо-грчком језику разумевање логоса је било привилегија за само мали одређени број људи. Пророци и песници тог доба поседовали су способност препознавања логоса и његово објављивање свету.
2Научници данашњег времена верују да је Хераклит, који је живео у 6. Веку пре Христа у Ефесу, имао велики утицај на писца Јв.по Јовану, jедног од дванесторице апостола, писац четвртог Јеванђеља и љубљени ученик Господа Исуса Христа. По њему је Логос, схваћен као Син Божији, друга личност Свете Троице, и односи се на Исуса Христа, а који представља Оваплоћење Божијег Логоса. Ову констатацију ишчитавамо из новозаветног списа (Јн.1.1-17)
3Представа безкрајног за Грке подразумева неко несавршенство, одсуство форме бића.
4Аристотелово (384-322) дело обухвата све области: логику, природне науке, физику, астрономију, биологију, психологију, метафизику, етику, политику, реторику и поетику. Био је свестрани мислилац чији је систем уређен и заокружен. Његово дело веома чувено у антици, у време Сеоба народа, готово нестаје, да би се преко арапских научника вратило у Европу у 12. Веку нове ере.
5Стоицизам је филозофска школа настала у трећем веку пре нове ере и трајала је пунох 500 година. Назив је потекао по месту где је први философ ове школе Зенон проучавао. Међу познатим стоицима се истичу: Хрисипа, Антипатер, Посидоније, Атинадора, Сенека, Марко Аурелије.
6Ово стоичко учење утицало је на Аполинарија Лаодикијског, који је у својој христологији заступао мишљење да је Христос узео људско тело и душу, али не и ум. Уместо ума настанио се Логос. По њему не могу постојати два ума у једној личности јер је сваки ум самовластан тако да би у Христу постојале супротности.
7Ово Филоново учење утицало је на Аполинарија Лаодикијског.
8По учењу Маркела Анкирског постоји унутрашњи неизрециви и спољашњи изрециви логос. Logosdiname је реч која је схватљива у свом аспекту усмерена према Богу, а logosenergeia према свету.

References

Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta, prevod Sv. Arjiherejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve. (2007).
Logos Enciklopedija živih religija. (2004). Beograd: Nolit.
Atanasije, V.S. (2008). Protiv idola i očovečenje Boga Logosa. Novi Sad: Beseda.
Deretić, I. (2008). Uloga logosa u Platonovom određenju znanja. Arhe, 5.
Glumac, D. (1967). Staroegipatsko učenje o logosu. Zbornik filozofskog fakulteta, Beograd, knj. 1.
Herš, Ž. (1998). Istorija filozofije - filozofsko čuđenje. Novi Sad: Svetovi.
Koplston, F. (1988). Istorija filozofije Grka i Rima, tom 1. Beograd: Izdavački grafički zavod.
Kuper, D. (2004). Svetska filozofija i istorijski uvod predod.
Losev, A., & Taho-Godi, A.A. (1996). Platon, prev. Nebojša Kovačević. Beograd.
Pavlović, B. (1997). Filozofski rečnik (odrednica logos). Beograd: Plato.
Poljak, M. (2009). Filon Aleksandrijski kao spona između Antike i srednjeg veka. Zagreb: Filozofska istraživanja.
Popović, V. (1951). Pojam Boga kod Aristotela. Zbornik Pravoslovno-bogoslovskog fakulteta.
Popović, R. (2007). Vaseljenski sabori odabrana dokumenta. Beograd: Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju.
Šagi-Bunić, T. (1976). Povjest krišćanske literature. Zagreb.
Šijaković, B. (2012). Mit i filosofija. Beograd: Institut za teološka istraživanja P.B.F.
Tomasović, M. (2000). Bog Logos. Beograd.
Velimirović, N. (2009). Nove besede pod gorom. Beograd: Evro & Neven.
Reference
*** (2007) Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta 2007 - prevod Sv. Arjiherejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve
*** (2004) Logos Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit
Atanasije, V.Sv. (2008) Protiv idola i očovečenje Boga Logosa. Novi Sad: Beseda
Deretić, I. (2008) Uloga logosa u Platonovom određenju znanja. Arhe, 5(9): 87-108
Glumac, D. (1967) Staroegipatsko učenje o logosu. Zbornik filozofskog fakulteta, Beograd, knj. 1
Herš, Ž. (1998) Istorija filozofije - filozofsko čuđenje. Novi Sad: Svetovi
Koplston, F. (1988) Istorija filozofije Grka i Rima. Beograd: Izdavački grafički zavod, tom 1
Kuper, D. (2004) Svetska filozofija i istorijski uvod predod
Losev, A., Taho-Godi, A.A. (1996) Platon. Beograd, prev. Nebojša Kovačević
Pavlović, B. (1997) Filozofski rečnik (odrednica logos). Beograd: Plato
Poljak, M. (2009) Filon Aleksandrijski kao spona između Antike i srednjeg veka. Zagreb: Filozofska istraživanja
Popović, R. (2007) Vaseljenski sabori odabrana dokumenta. Beograd: Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju
Popović, V. (1951) Pojam Boga kod Aristotela. Zbornik Pravoslovno-bogoslovskog fakulteta, 2
Šagi-Bunić, T. (1976) Povjest krišćanske literature. Zagreb
Šijaković, B. (2012) Mit i filosofija. Beograd: Institut za teološka istraživanja P.B.F
Tomasović, M. (2000) Bog Logos. Beograd
Velimirović, N. (2009) Nove besede pod gorom. Beograd: Evro
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: pregledni članak
DOI: 10.5937/bastina31-34121
primljen: 24.09.2021.
objavljen u SCIndeksu: 02.04.2022.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0