Пећка каза се налазила на северозападној граници истоименог санџака, на истоку се граничила са Приштинским санџаком, јужно са Ђаковичком казом, западно са Скадарким вилајетом и Гусињем, северозападно са Беранском казом и северно са Новопазарским санџаком (Ѓорѓиев, Шериф 2012: 419). У оквиру казе су се налазила следећа села1: Стропче са (засеоком) Шибовиком, Отобан, Озрим, Орнобрдо, Студеница, Врело, Исток, Отоманци, Охце, Збеце, Стари Дрен, Праска, Злокућани, Ештол, Штарица, Ујмир (Добра Вода), Млећане, Скарсеник, Сврке Гаш, Горњи Враговци, Стрелац, Стеникћ, Злопек, Сврка Доган, Ступ, Истинић, Врановац, Брестовик, Бело Поље, Бело Поље Подгор, Бакија, Белбеце, Полова, Пољане, Бањица, Прекале, Пригода, Берково, Бањица и (заселак) Шиковина, Бограке, Балинце, Бобојевци, Белоцеце, Перчова, Подисалха, Паскалица, Паберакхан, Бабић, Беролић, Јокан, Горње Баране, Доње Баране, Јуџеска, Пиштане, Горњи Петрич, Доњи Петрич, Јошеник, Бело Поље Хас, Павлан, Тучеп, Велики Трбуховац, Мали Трбоховац, Трстеник, Требовић, Црнољак, Црколез, Црница, Чабић, Чопово, Челопек, Црновирлешине и (заселак) Бовоше, Драгонци, Дрење, Дреновчић, Дрсник, Долац, Добри До Шакир, Добовић, Долово, Догнова, Добри Дол, Гарчар, Дреновче и (заселак) Поток, Дубово, Дреново, Дреновче и (заселак) Кабаш, Ракош, Рудник, Радоловци, Рохот, Ресник, Риково, Раошић, Раушић, Радојче, Дамон, Симогарле, Шановци, Шошојце и (заселак) Подгор, Сига, Захаћ, Турјак, Галобовци, Игларево, Грпшдефџе, Главичица, Галокан, Грабовинче, Грабовац, Грабица, Габриник, Горње и Доње Каминће, Кош, Кашиче, Феличан, Кушерец, Карниче, Крушево, Чаково, Клина и (заселак) Јаша, Клинавац, Кабово, Крушево Паша, Крушевац, Котрадик, Косорић, Кпуз, Клинчина, Велики Ђурђевик, Мали Ђурђевик, Ческово, Курефовци, Локафци, Леочина, Лесковчић, Лозбаџе, Локе, Лојане, Љешане, Љевоша, Љутоглава, Лопоље, Лабљане, Липа, Лепбан, Мојовина, Мојстир, Морга, Млечовић, Ново Село Дејч, Некрофче, Накло, Бајрак, Наглавци, Сенболе, Ново Село Заимово, Ново Село, Воћњак, Вирминце, Видање, Волујак, Верић, Горње Бошанице, Јабланица Паша, Јагода, Јалова, Велика Јабланица, Мала Јабланица, Ново Село, Мала и (заселак) Лотва, Велики Штовиљ, Доње Рогово, Ракалага, Стара Ругова, Велики Штевиљ, Бепик, Ругово, Кошутане, Јошаница Руговска, Кућиште, Чечај, Боге, Шкреље (Ѓорѓиев, Шериф 2012: 413–414).
Седиште казе је била варош Пећ2, чији су зачеци још у средњем веку. Путописци из XIX века обавезно бележе ову варош због њеног трговачког карактера. Средином XIX века пећка чаршија је имала преко 960 дућана. По подацима Ами Буеа у Пећи је било 2.000 кућа са 7–8.000 становника, међу којима су знатан део чинили православни. Нешто касније, др Јозеф Милер пише да је у Пећи било 2.400 кућа са око 12.000 становника. Православних домова је имало 130, а било је и 20 римокатоличких породица. Каснији путописци Иван Фрањо Јукић, Гедеон Јосиф Јуришић и Александар Гиљфердинг повећавају број муслиманских домова на 4.000, док је православних било око 800. Сви путописци, почев од Буеа, говоре о Пећи као несигурном месту „где су сви били јавни хајдуци“, због чега је путовање овим крајем било изузетно опасно (Костић 1922: 81–82; Стојанчевић 2010: 190–191). Користећи се Милеровим истраживањем Владимир Стојанчевић је израчунао број сеоског становништва у пећком, ђаковичком и призенском округу. Према његовом прорачуну било је укупно 80.150 муслимана и 56.250 хришћана, од чега у пећком округу 22.750 првих и 30.250 других (Стојанчевић 1994: 83).
Варош Пећ је крајем XIX века била подељена на дванаест махала и бројала је око 2.000 кућа. Каза Пећ се делила на четири нахије: Ругово, Подгор, Беране (Баране) и Орта са 192 села. Према Салнами за 1896/1897. годину попис становништва није у потпуности био урађен, пописано је укупно 12.977 житеља, од којих су 7.978 били муслимани, а 4.999 православни и римокатолици, док је Рома било прилично мало. С обзиром на величину казе и села, као и бројност породица, сматра се да је каза Пећ имала нешто мање од 50.000 становника (Ѓорѓиев, Шериф 2012: 416–417).
Број српских домова у Пећкој кази није једноставно израчунати зато што нема поузданих података. По мишљењу Стојана Новаковића „Турска не може или не уме да преброји сама своје царство“. Податке о бројном стању Срба налазимо у Епархијалнику рашко–призренском који је настао по доласку митрополита Дионисија на чело те епархије. Иако је сам Новаковић сумњао у потпуну тачност ових података, у недостатку других доносимо их у табели. Пећ и протопрезвитерат пећки је 1899. године имао следеће (Задужбине Косова, 1987: 647–648):
Табела 1.
Варош Пећ је почетком 1899. године представљала центар окупљања Арбанаса, уједињених око циљева уперених против српског становништва. Бројни Арбанаси из разних крајева су се јануара те године састали и одржали збор, на којем се говорило о противљењу реформама и проширењу племенске самоуправе. Порта је преко утицајних бегова истакла значај јединства и заједничког деловања од могућих напада Србије и Црне Горе (Војводић 1988: 225–226; Микић 1988: 47; Зарковић 2015: 79–92). Договор међу њима је код Срба изазивао забринутост и наговештавао још већу несигурност. На положај српског становништва негативно су се одражавали арбанашки договори, али и међусобни сукоби. То најбоље илуструје догађај који се збио у селу Верићи у којем је било 12 српских кућа и две арбанашке куле, Сејди Саке и Фетаха Верића. Сукоб двојице арбанашких зулумћара и рањавање Фетаха од стране Сејди Саке утицали су на браћу рањеног да запале кућу Јована Видића, чифчије нападача. Арбанаси се нису зауставили само на паљењу једне, него су запалили укупно десет кућа и 106 кућних зграда. У пуцњави је рањена једна српска жена, док је дојила дете. Овај догађај јасно осликава ситуацију у којој су се налазили Срби Пећке казе и указује на немоћ и незаинтересованост турских власти да спрече насиља. Поред тога, он представља прекретницу код Арбанаса, који су у ранијим обрачунима ретко убијали жене и децу. Од тог времена ниједна од ове две групације није била поштеђена арбанашких зулума3.
У сукобу две завађене арбанашке стране, Фетахови припадници су заробили поједине Србе, међу којима су се налазила деца Трифун, Јаков, Јован и Иван и шест жена: Стојна, Неда, Стака, Стојана, Петра и Неда. Без крова над главом је остало 64 мушкараца и 51 жена (Задужбине Косова, 1987: 654). Србима села Верићи је била причињена немерљива штета, коју приказујемо табеларно (Перуничић 1985: 409).
Табела 2.
По наредби пећког мутесарифа извршена је процена штете и утврђено да износи 140.437 гроша и 20 пара. Конзул Краљевине Србије у Приштини Светислав Симић је тврдио да су Срби села Верића много више оштећени и да је митрополитов заменик, као учесник у процени био приморан да потпише овакву процену4.
Чланови из десет попаљених кућа су након штете и претрпљеног губитка били месец дана смештени по арбанашким кућама и услед Фетахових претњи нису смели да излазе. Касније су размештени по кућама и колибама осталих хришћана (Перуничић 1985: 413). Срби су упућивали притужбе пећком мутесарифу, али нису изазвали његову реакцију. Уместо да предузме одређене мере и спречи даља насиља, мутесариф је о догађајима у Пећкој кази само информисао косовског валију Хафис пашу, који је након десет дана, највероватније на позив локалних бегова Мула Зеке и Зејнел бег Махмудбеговића дошао у Пећ (Јагодић 2009: 57). Према мишљењу конзула из Приштине Светислава Симића, пећки бегови су се одлучили на овај корак јер је постојала опасност да се у збивања укључе и поједине европске државе и да догађај из села Верића поприми шире размере, нарочито након доласка Исе Бољетинца и његових 25 другова из Митровице који су притекли у помоћ Сејди Саки. Веома је карактеристично за збивања у Пећкој кази да је долазак косовског валије са војском утицао да се Арбанаси одмах и пре него што је ишта предузето разиђу, а Фетаховићи, услед страха од хапшења, разбеже. По валијином наређењу, најпре је била порушена кула Фетаховића, а затим још неколицини познатих зулумћара5.
Четири дана након валијиног доласка, 7. маја6 у правцу подгорских села, на југоисточној падини Мокре која дели Колашин од Пећке казе, стигло је ново војно појачање, састављено од табора пешадије, два буљука коњаника, жандарма и полубатерије од два топа, које су предводили Зејнел бег Махмутбеговић и Муртез ага, жандармеријски бимбаша. Муслимани и хришћани су долазак војске и боравак валије у Пећи тумачили као последицу протеста конзула из Приштине, упућивања жалби султану са српске стране и чешћем писању штампе о положају Срба7. Војска је за време боравка по подгорским селима запалила девет кула: у селу Верићи три, Фетаху, Максуту и Сејди Саки, у Љубижди две, Мустафа бегу и Адем Шаљи, у Кашици једну, у Дубову једну, због убиства арбанашког детета од стране Арбанаса, у Врелу једну, због међусобног отимања земље и у Старом Дворану једну, због напада Арбанаса на скупљача пореза8.
Вести које су из пећког краја долазиле до конзулата Србије у Приштини указивале су на узнемиреност Арбанаса, поготово после сазнања да је валија одлучио да им наплати порез. У жељи да, након гласина о прикупљању пореза, провери расположење, конзул Симић је задужио приштинског свештеника да се приликом путовања у манастир Девич подробније информише од Дреничана, најупорнијих у неиспуњавању обавеза и неплаћању пореза9. Иако су валијини поступци у почетку храбрили српско становништво, упућенији су били неповерљиви према турским властима. Један од таквих је био и Хаџи Витко, члан меџлиса више од тридесет година, који је у присуству конзула тврдио: „Упамтите што ћу вам рећи: Докле год се некажњени могу разметати и радити што хоће муфтија и Сулејман паша у Приштини, Мула Зека у Пећи и још неколико оваких у другим местима, не надајте се никакоме добру. Све је то калај. Хоће да замажу свету очи. Мора бити да има нешто, чега се боје. Чим то прође, све ће поћи по староме“10. Мудро тумачење овог угледног Србина је најбоље дочарало однос турских власти према арбанашким зулумћарима, јер се валијин рад у суштини свео на прикупљање пореза на земљу и стоку, али не и војницу. Према тврдњи повереника приштинског конзулата порез се прикупљао углавном од оних који су имали мања имања и нису били спремни на пружање отпора. Још једна чињеница која указује на неискрене намере је што су за прикупљање пореза били задужени пећки агалари, а не турски чиновници11. Валијин боравак се заснивао на свакодневним састанцима са кључном фигуром у овом крају Мула Зеком и Зејнел бегом Махмутбеговићем и само је привидно учинио ситуацију подношљивом.
Конзул Краљевине Србије у Приштини Светислав Симић је увиђао да власти из Цариграда све више повлађују Арбанасима и предвиђао да ће се такав став негативно одразити на државу. Сматрао је да се политиком повлађивања Османском царству наноси велика штета у финансијском погледу, а њене последице и те како осећају Срби. Као пример је наводио да Мула Зека редовно узима под годишњи закуп десетак у Пећкој кази по цени од 8.000 лира, а много сиромашнија Приштинска каза се издавала за 23.000 лира. Овакаву политику је тумачио као вид богаћења арбанашких првака на рачун државне касе и раје која ће, по њему, на крају резултирати урушавањем Царства12.
Сељаци села Верића који су остали без игде ичега су искористили валијин боравак у Пећи и осам пута подносили арзовале (молбе). Обећано им је да ће добити 6.000 ока кукуруза и да ће им се саградити по једна колиба у истом селу, нашта они нису пристали13. Са насталом ситуацијом је био упознат и руски конзул у Скопљу Виктор Машков који је обећао да ће се у својој амбасади у Цариграду заложити за помоћ оштећенима. Присутним Србима је поклонио лиру, саветовао их да отпутују у престоницу и да се за помоћ обрате и српском конзулу. Четворица српских сељака су у Скопљу још једном разговарали са валијом и затражили одобрење да отпутују у Цариград. Захтев им је одбијен, понуђено им је као и раније и саветовано да се врате назад у Вериће. Међутим, страх је био оправдан и одбијали су сваку понуду док се не уклони Фетах. Предлагали су да се задатак повери Сејди Саки из Сушице, који је на валијин позив дошао у Скопље. Конзул Србије у Приштини је дознао да су оштећени Срби у Пећкој кази испољавали жељу да се зликовац Фетах уклони, да им се надокнади настала штета, подели оружје и доста муниције, а били су спремни да сами саграде куће. У супротном, сматрали су да им је опстанак немогућ, па су као једно од решења истицали и пресељење у Србију, јер су били одлучни да обрађују земљу која би им се доделила14. Светислав Симић у том тренутку није имао право решење којим би се на најбољи начин решила ситуација и пружила помоћ сељацима. У једном од бројних извештаја које је слао Влади у Београду поводом насталих догађаја као могуће је наводио два решења. У првом је предлагао да се Верићанима омогући пресељење у Србију, а у другом да од валије затраже помоћ и земљу у околини Скопља, под изговором да не желе да напуштају царску државу. Према мишљењу конзула, једноставније је било реализовати први предлог који је уједно могао да послужи као оштар протест на Порти и јак аргумент за планирану конференцију у Хагу15. На тај начин би се обелоданиле све слабости турске власти и указало на неуспелу валијину мисију у Пећи16.
Срби из шест села у Пећкој кази су по угледу на оне из Верића предали валији тужбе у којима су наводили да су им претњом затражене суме од 50 до 100 лира. Селима Беркову, Кошу, Осојану, Пољану, Дреновчићу и Дрснику је претила иста судбина као и Верићу ако не исплате тражену суму. За разлику од њих, Гораждевцу је била одређена већа глоба, од 150 лира17. Након тужби из побројаних шест села, жалили су се и српски сељани из још једанаест села. Иако су њихови представници добили обећања да ће турске власти предузети мере да им се поправи положај, ситуација је и даље остала непромењена, а Пећком казом су овладали арбанашки зликовци18. Међу најупорнијим су се налазили браћа Фетаховићи, Цољ Сокол и Јусуф Капитић, који су подељени у три чете обилазили околна села, претили, уцењивали, палили, убијали и остали некажњени за своја недела19.
Охрабрени ситуацијом у селу Верићи и Арбанаси осталих крајева Пећке казе су наставили да врше притисак и глобе српске сељане. На удару су се нашли Јован Спасојевић и Коста Мишић из села Беркова. Јусуф Капитић из Жача је најпре са 600 гроша уценио Јована, а када није добио очекивану суму, у току ноћи му је запалио све зграде у дворишту. Упркос причињеној штети, Јован и Коста су били приморани да исплате по 600 гроша. Међутим, зулумћар се није зауставио на томе него је наставио са уценама и од Милована Лазаревића из истог села захтевао да му преда 2.000 гроша. Бројни зулумћари из Пећке казе су пљачкали и вршили злодела и ван ове територије. Таква судбина је задесила Милоја Петровића из Ђуреновића, у Рожајској кази, којем су Арбанаси из Радевца отели коња и 92 гроша. Поред тога, претукли су га кундацима. Карактеристично за ове и сличне злочине је да су се дешавали у време док је валија боравио у Пећи. Милоје је хтео да искористи његово присуство, али уместо да добије заштиту, валија га је упутио на лечење у болницу20.
Поменути Јусуф Капитић је у договору са Цољ Соколом наметнуо глобу по 10 лира Теодосију Ђурићу и Сави Остојићу из села Осојана. Своје претње су остварили и Теодосију запили стаје и кошеве21.
Арбанаси Пећке казе су свој бес и мржњу испољавали и према православним светињама. Суља Бушати из Церовика је непрекидно ометао рад свештеника и учитеља у селу Долац. Њихова истрајност да и даље обављају службу изазвала је огорчење арбанашког зликовца који је, у жељи да их убије, пуцао најпре на цркву, затим на школу и на крају истукао и истерао ђаке. И овог пута је изостала реакција турских власти које су дозволиле да се затворе црква и школа (Задужбине Косова, 1987: 652).
Острашћеност арбанашких насилника осетили су и Срби у вароши који нису могли да рачунају на заштиту војске и валије. Арбанаси су разрезали глобу од по 30 лира пећким трговцима Матеји Филиповићу, Стеви Рајићу и Василију Димитријевићу, иначе члану идаре меџлиса. Нимало бољи однос није био ни према власницима механа, који разузданим злочинцима нису могли да наплате пиће. Таквој ситуацији доприносила је и валијина одлука да за заптијског бимбашу у Пећи постави Хаџи Метнина, убицу неколико Срба, који није кажњаван за учињена злодела. Уместо да буде ухапшен и осуђен, био је позван у Цариград, одакле се вратио са чином бимбаше. Њега су подржавали Арбанаси из Ругова са којима је глобио Србе у Пећи22.
Свакодневни притисци, претње, глобе и убиства српског становништва у Пећкој кази, као и у другим крајевима Косовског вилајета, појачавали су страх. За време валијиног присуства у Пећи дешавали су се зулуми много ширих размера, каквих до тада није било. Конзул у Приштини је такву ситуацију објашњавао чињеницом да је у том крају главну улогу имао Мула Зека, којег је назвао пашом, а валију Хафис пашу, представника државне власти, субашом. Сви зулумћари су имали заштиту, најпре Мула Зеке, а затим валије. За разлику од Срба из села Верића који су остали без својих домова и истрајавали голи и боси, они су били на слободи и настављали са својим старим занатом да уцењују и глобе. Валија је у почетку обећавао да ће расположивом војском завести ред. Међутим, очекивања српског становништва се нису испунила, а бројне жалбе су остале нерешене. Валијин рад се свео на прикупљање пореза, а према тврдњи једног турског чиновника било је прикупљено 1.000 лира. Према процени, радило се о веома малој суми, недовољној да покрије двомесечне трошкове боравка и исхране војске, плате чиновника и потраживања лифераната. Запажање и закључак конзула Симића је да валијин рад није донео никакве резултате, али је јасно потврдио немоћ турских власти, лош положај Срба у Пећкој кази и мањкавост система на којима се заснивала политика повлађивања Арбанасима23.
Валијине одлуке су у знатној мери зависиле од става Мула Зеке, на чији наговор су Сејди Сака и Кадрија Х. Муртез ухапшени. Иако им је на почетку обећана награда због држања приликом страдања села Верића, валија се предомислио и ухапсио их. За време пожара Сејди Сака је у своју кулу примио малолетну српску децу и жене, међу којима је била и једна запрошена девојка. Он је посетио конзулат у Приштини и том приликом на српског конзула оставио утисак непоквареног и поузданог Арбанаса, верног традицији и патријархалном васпитању. Таквим одликама је уливао поверење код српског становништва у подгорским селима. Срби су управо због поменутих особина од валије захтевали његову заштиту. Сматрали су да се стање може поправити ако се Сејди Саки додели чин чауша и стави на располагање 30 аскера којима би командовао. Валијино уверавање да ће им испунити тражено није се реализовало јер је на Сакин наговор одређен за заптију Реџеп Фериз, чија је главна препорука била што је уништио више од десет српских домова и заједно са Фетаховићима учествовао у паљењу села Верића24.
Већина војске, осим једног батаљона аскера и два табора буљука старе коњице се, након валијиног одласка 1. јула 1899. године, повукла из Пећи. Задатак да обилазе казу поверен је двојици буљукбаша, Емин Суљи и Ибу Халачу, којима је додељено по двадест нових заптија. Сама чињеница да ниједном од предложених за које су се Срби залагали није додељена било каква улога, него оним са препоруком Мула Зеке, наслућивала је нове невоље. Такав избор је умногоме допринео и поновном организовању његових штићеника Фетаховића који су око себе почели да окупљају остале зулумћаре и плаћају им месечно по четири меџедије да извршавају Зекине наредбе25.
Примат у вршењу злочина у самој вароши преузео је Адем Зајим, син заптијског јузбаше у Новом Пазару. На хришћански празник Преображење напао је механџију Глигорија Петровића и отео му 18 белих меџедија. Био је то четврти напад на њега, након којег му је до тада одузео више од 6.000 гроша. Сличну судбину доживели су неки Живко Жуња и бакалин Риста Тимотијевић из чијих руку је отета кеса са преко 1.700 гроша. Упркос несигурности у Пећи, много гора ситуација је била по селима у којима се број српског становништва смањивао и који су осећали последице безвлашћа и међусобних арбанашких трвења. У селу Јошаници трајала је непрестана борба два фиса, Бериша и Хот, која се рефлектовала и на положај Срба26.
Понашање Адема Зајима и ривалство са Ибрахим Мехмед Реџићем резултирало је убиством овог другог 31. августа. Тај догађај је одјекнуо у Цариграду и могао је да доведе до ширег обрачуна двеју група завађених страна. Убица Адем Зајим је био Пећанац, а убијени Реџић је припадао Руговцима, на које се ослањао Мула Зека. Постојала је могућност да дође до већег сукоба, па је валија више пута телеграфисао Алил паши Махмутбеговићу да иде у Пећ. Он је морао да се повинује депеши из Цариграда и кренуо у узаврелу варош. Био је противник Хаџи Мула Зеке, али своје непријатељство није јавно истицао27.
Бесправан положај Срба у Пећкој кази допринео је већем исељавању. Поред многих који су напустили своја имања био је и Ђорђе Н. из села Црколеза, са 20 српских кућа. Он је из другог покушаја са својих 40 чланова породице и стоком пребегао у Србију. Први пут је био безуспешан јер је ухваћен, опљачкан и враћен натраг у Црколез28.
Политичка ситуација у целом Косовском вилајету је 1900. и 1901. године била непредвидива, а у нестабилном положају се налазио и валија Хафис паша (Историја српског народа, VI/1 1983: 323). За само те две године дешавали су се злочини апокатиптичних размера над Србима у Косовском вилајету, од којих су највише страдали у Пећкој кази. Разлог лежи у чињеници да су они, поред арбанашког терора били изложени и свакодневним нападима Арбанаса римокатолика (Zarković 2020: 271–289).
У Приштинском, Призренском и Пећком санџаку је завлада права анархија која је била најизраженија у Пећком. Међу Арбанасима су били веома лоши односи и скоро да није било несукобљених фисова и села, до те мере да многи нису смели да долазе до града. Забележено је више сукоба, а један од њих се догодио почетком фебруара 1900. године, у близини Дечана, где је било пет мртвих. Сви заплети и несугласице настајали су због отимања српских имања. Ситуацију су доста отежавали бегови и главнији људи у Пећкој кази које је Аустрија ставила у своју службу. Отворено се говорило да ће песмом дочекати Аустрију, а против Србије ће се борити до последњег метка. Аустријска пропаганда је имала велики уплив на овом простору, а уз помоћ њене дипломатије римокатолици су ферманом добили дозволу да сазидају цркву у Пећи29.
Срби су били препуштени самовољи Арбанаса, без икакве заштите. Због немогућности да издрже зулуме почели су да набављају оружје и да сами пружају отпор. О таквој борби је сведочио Живан Арсић из Ђураковца, који је бранећи свој дом убио једног Арбанаса и одлучио да се не предаје. У истој или чак горој ситуацији нашли су се Коста Типулић и Крста Јанковић, који су, упркос тешком рањавању Јанковића, убили једног арбанашког нападача. Терор Арбанаса се из села прелио и у Пећ, где су Србима, али и поштеним Турцима највише претили: Адем Зајим, Ибрахим Мехмед Реџић, Сума Куртулић и Мица Кариманагић. Они су из српских дућана, без плаћања узимали еспап и слали кукурузна зрна. На тај начин су им поручивали да спреме онолико лира колико су добили зрна. Свакодневни живот додатно је отежавала ситуација због затварања пута Митровица–Пећ и немогућности слободног кретања30.
Акције водећег актера Цољ Сокола, уперене против Срба Пећке казе обележиле су лето 1900. године. Он је заробио и мучио времешног Радојка Н. из села Кош од којег је захтевао 50 лира. На већу суму, од 100 лира, најпре је уценио калајџију Панту Х. Шантрића и његовог радника, а затим разоружао и затворио. Поред тога, од заробљеног Панте је тражио да му, уз посредовање познаника, од турских власти издејствује чин заптијског наредника. Ухваћени Срби су петнаест дана били затворени, али су искористили непажњу чувара да побегну и после тродневног тумарања преко шума стигли у Пећ. Мутесариф их није заштитио, већ им је упутио презир и оптужио речима: „Врати Цољ Соколу четири мартине, што си му их при поласку из куле придигао, иначе ћеш пропасти“. Угледан и отресит Панта је размишљао о напуштању имања и пресељења у Србију, али га је конзул из Приштине одвратио од намере и предложио да се привремено склони у Митровицу. Арбанашки зулумћари су свакодневно обилазили села и враћали се са пленом. Тако су Недељку Н. из Стропца отели 2 вола и 5 коза, Митру Тијанићу из Црколеза запалили бачевину, а Ивку Ашанину узели 8 лира. Живку Симићу из Бања су са ливаде украли кобилу, краву и јунца, али се није жалио мутесарифу, с обзиром да је већ имао информацију да, услед притиска не напушта хућумат. Мета зликоваца нису били само појединци, него и читава села. Риста Ракић из Кијева је јављао конзулату у Приштини да су Тафа Лука и Шабан Кајтас, из истог села и Тахир Фазлија из Ђурђевика наредили да се сви Срби иселе. У Кијеву је имало 20 српских кућа са 300 чланова и били су уцењени да ће им се узети имање или да се потурче, нашта нису пристајали. Спокојни нису били ни у вароши, јер је трговцу Живку Попадићу била обијена и опљачкана кућа (Задужбине Косова 1987: 655).
Арбанаси су своје снаге током читаве 1900. године усмерили на уништавање српског становништва. Наруку им је ишло стање у држави у којој је власт све више губила ауторитет, недостајало је новца за текуће управне потребе, а број незадовољних у турској војсци и међу чиновницима се увећавао. Почетак 1901. године обележен је арбанашким покретима широм Косовског вилајета који су захватили и Пећку казу (Војводић 1988: 331; Војводић 2007: 283). Тих дана су се шириле вести о тајном савезу између Србије, Бугарске и Црне Горе, за који су Арбанаси веровали да је склопљен у циљу распарчавања Османског царства. Ови покрети су донекле резултат рада аустријске пропаганде која је нашла упориште у бројним платежницима, подржаних од фратара. Међу њима се налазио и Мула Зека који је арбанашке поглавице позивао на састанак. Поред његовог, арбанашким првацима у Пећи и Ђаковици су стизали и други позиви и апели на слогу и пружање отпора свакој другој сили, осим Аустрији, у случају да крене у правцу Митровице. То је утицало на Арбанасе пећког краја да се организују и што хитније међусобно вежу бесу, као што су радили у случају када им је предстојала нека борба с непријатељем (Перуничић 1989: 165–168). Мула Зека је био продужена рука Двојне монархије и зато је тежио да међу Арбанасима изазове масовнији покрет и демонстрације против балканских држава. Он је 1. фебруара 1901. године из Пећи упутио телеграм султану и понудио 1.500 Арбанаса, спремних да бране границу. Султан је одбио понуду, бојећи се да би арбанашки добровољци, под изговором да штите границу, вршили разне зулуме над хришћанским становништвом, што је могло да изазове велике нереде у Старој Србији и закомпликује ситуацију са балканским државама (Перуничић 1988: 32–34).
Мула Зека је господарио ситуацијом у целој Пећкој кази, у којој према процени конзулата у Приштини почетком XX века није било више од 1.500 српских породица. Није му се допадао рад Сулејман паше, постављеног 1900. године за мутесарифа у Пећи, као ни његова одлучност да се обрачуна са зликовцима. Зато је много пута, користећи се својим ауторитетом, интервенисао код новог мутесарифа, али и у Цариграду, да се ухапшени преступници ослободе. Сулејман паша је по доласку за мутесарифа у неколико махова покушавао да спречи арбанашке зулуме, али је наилазио на разне препреке и интриге њихових предводника на Порти и у Јилдизу. Не желећи да себе излаже критикама у Цариграду, мутесариф је своју акцију ограничио само на варош Пећ и донекле завео ред. Војничке патроле су обилазиле сваку махалу, контролисале ситуацију, хапсиле наоружане, а Сулејман паша је свакодневно обилазио град, вршећи полицијску службу. Насупрот мирној ситуацији у вароши, у селима Пећке казе и даље су господарили зликовци који су упућивали претње мутесарифу. Забележен је случај 12. јула 1900. године у селу Јеловцу и протеривање Милована Глигоријевића и Михаила Симића, са имања вредног 70.000 гроша од стране неколико Арбанаса, предвођених Тахиром Фазлијом. Протерани Срби су боравили у Пећи и просили да прехране своје породице. Мутесариф је био упознат са судбином прогнаних, али није предузео мере да отера узурпаторе са српских имања (Перуничић 1988: 34–35).
Сулејман паша, усредсређен на саму варош, није пропустио прилику да се обрачуна са Ибрахимом Мехмед Реџићем, једним од најгорих зликоваца у Пећи, на чији је наговор у чаршији убијен најстарији син Мустафа бега. Реџић је био пореклом Руговац, отресит, богат и веома дрзак, а почињена злодела, уцене, глобе, крађе и отимачине осетили су и Срби и Турци. У његовој кули, у близини Пећи на путу према Патријаршији скривао се убица са још неколико Арбанаса и нису пристајали на предају. Између скривених и војске је дошло до обрачуна у којем су погинула два војника, а по двојица са обе стране су били рањени. Помоћ и подршка Руговаца, на коју је Реџић рачунао је изостала, а затворени су се након паљења куле предали. По команди Сулејман паше прекинута је паљба, а ухапшени су одведени код Бајрамагине чесме, где су убијени. Озлоглашеног Ибрахима су мртвог вукли до хућумата. Акција мутесарифа и убиство једног од најгорих зликоваца одјекнула је Пећком казом и деловала је поражавајуће на Арбанасе, али не и на српско становништво и конзула у Приштини. Он је сматрао да посланику Краљевине Србије у Цариграду овај случај може послужити као аргумент да од Порте и султана тражи енергичније деловање и осталих представника власти у свим деловима Косовског вилајета (Перуничић 1988: 36-37).
Незадовољство Арбанаса због убиства Ибрахима Мехмед Реџића и рушења куле најпре су испољили Руговци, Арбанаси из Истинића и Реке, у коју спада Вокш, Јуник и Малесија. Они су намеравали да организују напад на Сулејман пашу и у томе су их потајно подржавали Зејнел бег Махмутбеговић и Риза бег из Ђаковице, противници мутесарифа. Због убиства је уследила истрага, након које је Сулејман паша два пута подносио оставку, али у Цариграду није уважена. Као подршка мутесарифу, у Пећ је стигао султанов изасланик Шемси паша, богате војничке каријере коју је градио широм Османског царства31. Анализирајући сутуацију у Косовском вилајету закључио је да: „Зла има исувише, не знаш ђе је црње. Зликовцима није се на пут стајало, зато су и ницали као печурке. Судови су криви што су им попуштали“ (Јагодић 2009: 63). Мислио је да, уз напор, може успоставити ред, па је од Цариграда затражио војно појачање с намером да га употреби против побуњеника из Истинића. Међутим, уместо сагласности добио је наређење да не користи силу, него да их умири мирним путем. Арбанаси су у Цариград упутили бројне телеграме и тужбе против мутесарифа и Шемси паше, захтевајући њихово уклањање из Пећи. Султан и Порта су попустили пред овим захтевима, а у Пећ је стигла наредба да се на име његовог живота и порушене куле породици убијеног Ибрахима Мехмед Реџића исплати већа новчана сума. Оваквом одлуком из Цариграда амнестирани су арбанашки зликовци и омаловажено деловање Сулејман паше32.
Поштенији Турци у Пећи су увиђали опасност од смене Сулејман паше, па су упутили султану телеграм с молбом да и даље остане на дужности. Телеграм такве садржине су потписали заједно мухамеданци и хришћани, председник пећке општине, сви еснафи, српска општина, кметови и римокатолици. Иако је први одговор био позитиван, новине су након три дана објавиле вест да је постављен нови мутесариф. Та чињеница изазвала је забринутост Турака и Срба који су иницирали код руског конзула у Призрену да се преко своје амбасаде у Цариграду заложи да Сулејман паша и даље остане у Пећи33.
Поступање мутесарифа Сулејман паше према арбанашким зликовцима у Пећкој кази изазвало је нови покрет чији је циљ била његова смена. Султан Абдул Хамид је прихватио захтеве побуњеника, уклонио из Пећи енергичног војника Шемси пашу и на место мутесарифа поставио Алил пашу, дотадашњег комесара на српско–турској граници. Истовремено, вилајетски лист Косово је објавио захвалност првог султановог секретара Таксин бега пећким Арбанасима због склапања бесе против оних људи за које су сматрали да организовањем побуне раде супротно интересима државе. Нови мутесариф је окупљеној маси у пећкој касарни прочитао султанов телеграм, на који су арбанашки прваци, предвођени Алил пашом и Мула Зеком у име Турака узвратили захвалношћу. Као знак добре воље и сарадње султан је одликовао златном медаљом „Љиахата“ Мула Зеку, Алил пашу и Зејнел бега34.
Повлађивање од стране новог мутесарифа Алил паше охрабрило је Арбанасе да почну са претресом пећких села, под изговором прикупљања оружја. Истовремено са овом акцијом, на другом крају, у српским селима Ибарског Колашина вршена је истрага оружја, праћена свирепим злочинима. Ахмед, Мехмед и Шахсивар из Бањске су по угледу на Ису Бољетинца претресали села у Пећкој кази и злостављали српске сељане. Том приликом су коцем претукли неког Перу из Меког Дола, до те мере да није могао да устаје из постеље. Уместо да спречи Арбанасе у својим намерама, султан је одлучио да им додели чинове и одликује их, што је за њих представало подстицај за нове нападе на српско становништво. Међу Арбанасима који су добили чинове заптијског мулазима (жандармеријског потпоручника) налазили су се: Мица Кариман агин, Ешреф Хаџи Мидерисов и тројица браће познатог зликовца Хаџи Мете Нилића. Чин јузбаше (поручника) су добили: Алија Госкић и Џемал бег Махмутбеговић, унук Алил пашин. У чин бимбаше (мајора) је произведен Шабан Госкић, а председник општине Емруш ага и шеф царине Мула Абдулах су били почасне бимбаше. Пашалук су добили аза у идаре меџлису Исреф бег и Емин Махмутбеговић, Алил пашин синовац. Иако овај списак није био коначан, било је и незадовољних што се нису нашли међу одликованим. Један од таквих је био неки Кариман, који је услед незадовољства прекинуо телеграфску жицу код села Радовца и тек након обећања мутесарифа Алил паше да ће из Цариграда добити чин дозволио да се успостави телеграфска веза. Стална попустљивост Арбанасима утицала је на повећање злочина у селима Пећке казе који су се поклопили са доделом чинова. Тих дана је Мехмед Абдул Халиловић у Љубижди убио младог и лепог Раљу Радосављевића35.
Неспокојство је било изражено код родитеља, не само у селима, него и у граду. Пред обесним Арбанасима био је немоћан и Васије Циле Митровић, трговац из Пећи чији је шеснаестогодишњи син Никола рањен. Нападач познат под именом Гребац ранио је ножем малолетног српског дечака на сред чаршије36. Несрећну судбину доживела је и Ђокина кћер Велика, девојка од петнаест година, када је неки Бахтијар Рказ из Мужевине насилно отео и предао једном мухаџиру. Преплашена девојка је успела да из четвртог пута побегне и захваљујући ангажовању рашко–призренског митрополита Нићифора, уз велики ризик, у арнаутском оделу била пребачена најпре до конзулата у Приштини, а затим уз пратњу тројице српских сељака преко границе у Косанички срез37.
Услед оваквих и сличних зулума бројни Срби Пећке казе су током 1901. године напустили своја имања и уточиште пронашли у Топличком округу. Списак пребеглих изгледа овако (Перуничић 1988: 131–132):
Табела 3.
Многи од њих су пребегли у Србију, а неки су се преселили у друга места на територији Косовског вилајета, где им је судбина и даље била неизвесна. Пећанцима, настањеним у Митровици непосредно су претиле дреничке крене које су митровачком меџлису предлагале меру да се сви насељени најпре протерају, а остали Срби, један по један, убију38.
Исељавање се наставило и касније и према процени Срба Пећке казе из 1907. године у претходнх двадесет година из тих крајева се у Србију и Црну Гору иселило 20.000 људи, уместо којих је Мула Зека населио 300 арбанашких породица из Малесије (Микић 1977: 154; Косово и Метохија у српској историји, 1989: 237–238).