Svojinska transformacija, čiji je privatizacija samo jedan od mogućih pojavnih oblika, predstavlja onaj aspekt tranzicije koji zbog mogućih pratećih efekata po pravilu privlači najveću pažnju javnosti. Međutim, ova okolnost ne utiče na značaj ostalih aspekata tranzicije, kao što su strukturalna, organizaciono-statusna i upravljačka transformacija privrednih subjekata. Tek u njihovom punom sadejstvu sa svojinskom transformacijom može doći do stvaranja neophodnih uslova za uspešno poslovanje privrednih subjekata. Značaj svojinske transformacije posebno je potenciran u slučaju javnih preduzeća, pre svega zbog visine i karaktera državnog kapitala koji se nalazi u tim preduzećima, ali i zbog značaja koji javna preduzeća imaju za normalne uslove rada i poslovanja drugih privrednih subjekata. Važeći sistem normi kojima se uređuje oblast svojinske transformacije javnih preduzeća u Srbiji zasnovan je na više pravnih akata koji su donošeni u dužem periodu, te za posledicu imaju naglašenu neusaglašenost rešenja koja proizilazi iz različitih prilaza u uređivanju ove izuzetno važne oblasti. S druge strane ni objektivne okolnosti vezane za prirodu i izvore sredstava iz kojih je nastao kapital javnih preduzeća, nisu do kraja i na zadovoljavajući način normativno uređene. Sve to daje osnovu za zaključak po kome je neophodno pre pristupanja realizaciji procesa svojinske transformacije javnih preduzeća još jednom sagledati ciljeve te transformacije, pa u skladu sa zauzetim stavovima utvrditi modele i postupak kojima će se ti ciljevi u punoj meri ostvariti.