Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:13
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:5

Sadržaj

članak: 7 od 201  
Back povratak na rezultate
2021, br. 54, str. 327-344
Ekonomski i prosvetni preobražaj autonomije Kosova i Metohije (1958-1965)
Srpska akademija nauke i umetnosti (SANU), Balkanološki institut, Beograd, Srbija

e-adresavukadinovicigor3@gmail.com
Ključne reči: Kosovo i Metohija; ekonomija; prosveta; Savez komunista Jugoslavije; Priština; Edvard Kardelj; Fadilj Hodža
Sažetak
Odluka Saveza komunista Jugoslavije na Sedmom partijskom kongresu 1958. godine da ojača položaj nacionalnih manjina i posveti posebnu pažnju ekonomskom razvoju Autonomne kosovsko-metohijske oblasti iz korena je promenila društvenu sliku ovog prostora. Period između 1958. i 1965. godine označava epohu najintenzivnijeg privrednog i prosvetnog razvoja autonomije Kosova i Metohije. Oblast je zabeležila najveću stopu ekonomskog rasta nakon Drugog svetskog rata i otvorila nove pogone tekstlne, prehrambene, hemijske i elektroindustrije. Broj učenika osnovnih škola je gotovo udvostručen, a osnivanjem fakulteta u Prištini i viših škola u Kosovskoj Mitrovici, Peći i Prizrenu, ovaj prostor je premrežen visokoškolskim ustanovama.

Увод – укључивање југословенског политичког врха у културне и економске проблеме на Косову и Метохији

У другој половини педесетих година југословенски државни и партијски врх почео је да показује посебно интересовање за полажај Аутономне косовско-метохијске области у Србији (Гаталовић 2016). Ова промена је објашњавана идеолошким, економским и „реалполитичким“ аргументима. Централни комитет Савеза комуниста Југославије је у децембру 1956. године формирао Комисију за националне мањине, која је почела са радом два месеца касније. Задатак Комисије био је да се бави проблематиком националних мањина у Југославији, културно-просветног и економског јачања њиховог положаја, али и питањем удела припадника мањинских заједница у државној управи, предузећима, администрацији и у партијским комитетима1. Комисија је на првом заседању 28. фебруара 1957. године закључила да албанска национална мањина „као најбројнија, има своје властите проблеме“ и да је стога неопходно да се за њу доносе диференцијална решења у односу на остале мањинске заједнице2. Међутим, комисија је игнорисала чињеницу да Албанци чине већину у управљачкој структури Аутономне косовско-метохијске области (Narodni odbor AKMO 1943–1953: 937–953). Националну заједницу која је политички доминирала у овој аутономној јединици, Комисија је третирала као угрожену мањину чији је положај неопходно ојачати3. Комисија за националне мањине је на себе преузела и задатак да води бригу о економском и културном положају косовско-метохијске аутономије у Србији (Гаталовић 2016: 125-127). Један од првих закључака Комисије био је да су досадашња улагања у економију Косова и Метохије била „недовољна“ и да економско и културно заостајање Косова и Метохије може да има и „негативне политичке последице“4. Сличан закључак донела је и Комисија за националне мањине формирана при Социјалистичком савезу радног народа Југославије5.

Уплитање савезног нивоа власти у питање положаја аутономне области у Србији интензивирано је у наредном периоду. Овај приступ додатно је учвршћен у новом партијском програму, који је усвојен на Седмом конгресу СКЈ у Љубљани 1958. године. Осма глава програма односила се на међунационалне односе и у њој је засебна тачка била посвећена правима националних мањина. СКЈ је као позитивну тенденцију означио повећање удела националних мањина у „органима друштвеног самоуправљања“ и истакао да однос Југославије према националним мањинама не зависи од спољнополитичких односа са суседнима земљама (VII kongres Saveza komunista Jugoslavije 1958: 199). У програму је истакнуто да је јединиство Југославије могуће искључиво на бази националне равноправности, као и да је неопходан услов за то постојање „материјалне основе равноправности“. Ову формулацију албански функционери у партији су искористили да покрену кампању за повећање удела Албанаца у структури запослених на Косову и Метохији, која се у пракси спроводила истискивањем Срба и осталих неалбанаца из косовскометохијских предузећа.6 Повезивање националног и економског питања дошло је до изражаја у тачки „Стална брига за убрзавање привредног развитка неразвијених рејона”. Партија се обавезала да ће додатно помагати економски развој три најнеразвијеније републике и Аутономне косовско-метохијске области (VII kongres Saveza komunista Jugoslavije 1958: 1055-1056).

Проширени састанак Извршног комитета ЦК СКЈ 2. марта 1959. године у целости је посвећен питању националних мањина у Југославији и економског развоја Аутономне косовско-метохијске области. Едвард Кардељ је на састанку био најгласнији поборник јачања положаја националнних мањина. Он је предложио да се националне мањине у Југославији почну сматрати „пуноправним народима“, а њихови представници пуноправним члановима југословенског друштва (Pelikan 2011: 242). У Закључцима који су на седници усвојени, посебно је издвојено питање економског развоја заосталих подручја Југославије. Тада је изричито наведено да се СКЈ мора засебно бавити развојем подручја које је настањено „најбројнијом, албанском националном мањином“. На тај начин, албанска национална мањина је била једина национална заједница експлицитно споменута у документу. Извршни комитет ЦК СКЈ је економски развој подручја настањеног Албанцима означио као кључ за решавање осталих питања у вези са овом националном мањином (Rajović 1985: 468-470).

Велика промена у односу СКЈ према аутономији Косова и Метохије и албанској националној мањини у Србији објашњавала се тиме да се југословенски врх водио „практичним интересима“, те је проценио да економска и културна заосталост Косова и Метохије представљају „кочницу“ за развој Југославије и потенцијални извор политичке нестабилности. Међутим, Савез комуниста Југославије овакав приступ није применио у случају српских крајева у Хрватској, који су били готово у потпуности заобиђени индустријализацијом у овим републикама, а покретање овог питања било је строго забрањено у југословенском јавном дискурсу педесетих и шездесетих година (Bjelajac 2010: 130-131). Инцијатор укључивања савезног нивоа власти у питање економског положаја Косова и Метохије и отварања питања националних мањина био је Едвард Кардељ, заступник курса слабљења Југославије и јачања државности република (Ћосић 2009: 196-197). Због залагања за постепену разградњу југословенске државе, Кардељ и словеначко руководство су крајем педесетих година дошли у прикривени сукоб са српским руководиоцима, предвођеним Александром Ранковићем. Пошто је у руководству Србије препознао препреку за реализацију својих планова, Кардељ је одлучио да отварањем мањинског питања и јачањем аутономије Косова и Метохије постави темеље за дестабилизацију Србије и слабљење њеног положаја у Југославији. У наредном периоду, утицај Србије на Косову и Метохији постајао је све више ограничен савезним надгледањем економског развоја АКМО и савезном политиком према националним мањинама.

Економски развој

Средином педесетих година у Аутономној косовско-метохијској области је живело око 950.000 људи, од чега је свега 268.000 становника било економски активно, претежно у пољопривреди. У индустријској производњи било је запослено 31.000 радника7. Перспективни план Југославије од 1957. до 1961. године је као један од најважнијих циљева истакао развој неразвијених подручја у држави. У пракси су „подручја“ поистовећивана са републикама и две аутономне јединице у Србији, тако да је брига за неразвијене крајеве у Југославији сведена на финансирање развoja Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Аутономне косовско-метохијске области. Прва конкретна мера била је одлука да се из савезног буџета издвоји 80 милијарди динара за Македонију и 50 милијарди динара за инвестиције у Аутономној косовско-метохијској области. Највећи део донације, 22,7 милијарди динара, издвојено је за развој индустрије и рударства у области, 16,85 милијарди уложено је у пољопривреду, а остатак је намењен за саобраћај и финансирање Обласног инвестиционог фонда Косова и Метохије (Društveni plan privrednog razvoja Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958: 19; ur. Ocić, Babić i dr. 1991: 44).

Народни одбор Аутономне косовско-метохијске области је 28. децембра 1957. године усвојио Друштвени план привредног развоја АКМО од 1957. до 1961. године, који је означио преокрет у економском развоју области. Промена се огледала у великим инвестицијама, које су се заснивале на финансијској подршци из савезног буџета (Društveni plan privrednog razvoja Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958: 15-21; Гаталовић 2016: 273-275)8. Планирано је запошљавање 29.000 радника, чиме би укупан број радника на Косову и Метохији био готово удвостручен и износио би 60.000. Циљ плана био је раст индустријске производње од 97% у односу на 1956. годину и укупан раст БДП-а од 84,3% (Društveni plan privrednog razvoja Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958: 19-21). Донација југословенског нивоа власти у износу од педесет милијарди динара представљала је окосницу петогодишњег плана 1957–1961. и привредног процвата области у наредном периоду (VI обласна конференција Социјалистичког савеза радног народа Србије за Косово и Метохију 1961: 21). Један од циљева инвестиција било је и повећање националног дохотка по глави становника, који је у Аутономној косовско-метохијској области 1957. године износио 41,6% од националног дохотка по глави становника у Југославији9.

Од 1956. до 1960. године укупан национални доходак на Косову и Метохији је порастао за 35,8%, а у истом периоду бројност радничке класе је повећана за 39%, пошто је запослено 14.000 нових радника. Већ 1959. године Комисија за националне мањине СКЈ је закључила да је се „може говорити о економском препороду Косова и Метохије“10. Инвестиције Југославије у привреду АКМО постале су видљиве на терену 1961. године, пуштањем у производњу површинског копа лигнита „Косово“ код Приштине, рудника олова и цинка „Кишница“, ткачнице памука у Ђаковици, ткачнице свиле у Призрену, фабрике тила у Гњилану и фабрике лепенки у Липљану (VI обласна конференција 1961: 274; Вукадиновић 2019: 240; Гаталовић 2016: 274)11.

Највећи пројекат који је завршен 1962. године била је термоелектрана „Косово I“ у Обилићу, а исте године отворене су фабрика шећера у Пећи и фабрика суперфосфата у Косовској Митровици (Николић 1963: 24-25; Гаталовић 2016: 282). Извршене су реконструкције и проширивање капацитета фабрике уља у Урошевцу, предузећа „Мермер“ у Пећи и фабрике за производњу дувана у Гњилану. Укупне инвестције у АКМО од 1956. до 1960. године износиле су 65 милијарди динара, од чега је 77% представљало неповратну помоћ из федерације. Шездесетих година извршена је реконструкција саобраћајних путева и железничких пруга на Косову и Метохији, и дошло је до експанзије саобраћаја. Док је 1961. године у општини Урошевац шеснаест особа поседовало аутомобиле, девет година касније број власника аутомобила у општини износио је 560 (ур. Малетић, Стојић 1975: 236).

Инвестиције у привредне и непривредне делатности АКМО од 1956. до 1960. године биле су три пута веће него инвестиције у периоду 1952–1956. године. БДП на Косову и Метохији је од 1960. до 1964. године порастао за 58,6%. Отварање великих привредних објеката омогућило је да се у периоду 1960–1964. године запосли 23.933 нових радника. Савезна помоћ косовскометохијској привреди инстиутционализована је 1961. године, кроз формирање „Фонда за развој недовољно развијених подручја“. Након доношења Устава 1963. године фонд је постао уставна категорија, а 1965. године установљен је „Фонд Федерације за кредитирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина“, који је представљао један од кључних елемената југословенске и косовскометохијске привреде у наредне две деценије (ur. Ocić, Babić i dr. 1991: 45; Prifti, Verli 1993: 253).

Инвестиције у АКМО 1960–1964. године биле су два пут веће у односу на инвестиције у претходних пет година. Просечна годишња стопа економског раста на Косову и Метохији од 1957. до 1963. године износила је 7,9%, што није забележено ни у једном другом седмогодишњем периоду за време социјализма (Popović 2009: 30 - 32; ur. Hadžibuli, Bašota i dr. 1972). БДП по глави становника је од 1957. до 1964. године порастао за 41,7% (Gusja 1982: 15; Вукадиновић 2019: 240; Gatalović 2016: 123) Куљчни фактор поменутих екомонских показатеља била су финансијска средства југословенске федерације, која су у инвестицијама на Косову и Метохији у периоду 1957–1964. године учествовала са преко 70%12.

Изузетно амбициозни привредни планови у периоду од 1957. до 1964. године нису остварени у потпуности. Ипак, Покрајински комитет је у извештају који је поднет Деветој покрајинској конференцији СКС за Косово и Метохију 1965. године констатовао да је у протеклом периоду извршен „друштвено-економски преображај Косова и Метохије“ (Izveštaj Pokrajinskog komiteta o radu SKS na Kosovu i Metohiji od VIII oblasne do IX pokrajinske konferencije 1965: 8-10).

Корените промене у привредној структури Косова и Метохије у периоду 1957–1965. године потврђују и статистички подаци. Примарни сектор, који обухвата пољопривреду и шумарство, је 1957. године чинио око 55% БДП-а на Косову и Метохије, а секундарни сектор, односно индустрија и занатство, 34,2%. Након осам година, 33,1% БДП-а на Косову и Метохији је долазило из примарног сектора, а удео секундарног сектора је порастао на 47,1%. У истом периоду је забележен раст терцијалног сектора (саобраћај, туризам, банкарство и остале непроизводне делатности) са 10,9% на 19,8% (Limani 1980: 57).

Table 1. Промене у структури привреде Косова и Метохије у периоду између 1957. и 1965. године.

Примарни сектор Секундарни сектор Терцијални сектор
1957. годинa 54,9% 34,2% 10,9%
1965. годинa 33,1% 47,1% 19,8%

До крупних промена је дошло и унутар секундарног сектора привреде. Индустрија Косова и Метохије је постала мање зависна од експлоатације рудних богатстава обојене металургије. Отварање фабрика текстилне индустрије, хемијске индустрије, електроиндустрије, индустрије коже и обуће и индустрије дувана довело је до смањивања удела тешке индустрије у укупној производњи (Mađaraj 1989: 45). Ипак, рудна богатства Покрајине имала су велики значај и на југословенском нивоу, о чему сведоче подаци о учешћу Косова и Метохије у укупној југословенској производњи одређених производа 1965. године.

Table 2. Учешће Аутономне покрајине Косова и Метохије у укупној југословенској производњи одређених производа 1965. године13

Југославија Косово и Метохија учешће АП КиМ у производњи СФРЈ
електрична енергија 15.523 kWh 963 kWh 6,2%
угаљ 29.957.000 t 2.438.000 t 8,1%
олово-цинкане руде 2.358.000 t 1.987.000 t 84,2%
рафинисано олово 101.504 t 81.638 t 80,4%
каустично печени магнезит 28.163 t 21.529 t 76,4%
сребро 129 t 116 t 89,9%

Руднички комплекс Трепча представљао је један од највећих рудничких постројења у Југославији, захваљујући чему је град Косовска Митровица остварио брз економски и демографски успон (Симијановић 2018: 244-245). У привреди Косова и Метохије шездесетих година постојао је проблем неуједначене развијености општина. Косовска Митровица је 1960. године остварила национални доходак по глави становника који је износио 136% од југословенског просека. С друге стране, општина Драгаш, као најсиромашнија у АКМО, остварила је доходак по глави становника у износу од свега 10% од југословенског просека14.

Заостајање Косова и Метохије у друштвеном развоју било је нарочито изражено у сфери здравства. Болести дигестивног тракта и инфективне болести су, услед ниског нивоа хигијене, на овом простору биле присутније него у остатку Југославије (Popović 2009: 35-36). Био је присутан и проблем недостатка квалификованог медицинског кадра (Трајковић 2009: 332-333). На целој територији АКМО је 1958. године радило укупно 68 лекара опште праксе и 7 стоматолога, што је било недовољно за расуће здравствене потребе становништва (Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958–1959 1962: 762). И на овом подручју остварен је напредак током шездесетих година, иако је и на крају те деценије број лекара у покрајини био недовољан (Живковић 2011: 141).

Подаци о економском процвату Косова и Метохије у периоду 1957–1964. године демантују распрострањену тезу о „угњетавању Албанаца“ у времену док је Александар Ранковић заузимао високе државне функције у Југославији. Велике југословенске инвестиције у област спречиле су масовне економске миграције становника Косова и Метохије у остале крајеве Југославији. Повећање животног стандарда у овом периоду утицало је и на повећање наталитета, а Косово и Метохија је шездесетих година представљало једино подручје Југославије на којем се број живорођене деце повећавао. Економски процват АКМО крајем педесетих година поклопио се са првим извештајима о безбедносном притиску на неалбанско становништвом и појави политички мотивисаног исељавања Срба са Косова и Метохије (Јевтић 1990: 38) Процеси угрожавања Срба и њиховог исељавања додатно су интензивирани након Брионског пленума 1966. године (Ристановић 2018: 255-256).

Развој образовања

Подручје Косова и Метохије је након Другог светског рата имало око 70% неписменог становништва, због чега је питање школства на овом простору заузимало посебно место у политици Савеза комуниста Југославије (Islami 1982: 220). Поред организовања течајева за описмењавање, партијски функционери су предузимали мере развоја школске мреже, а главни циљ био је повећање броја ученика и наставника у области. Војници и официри НОВЈ, који су поседовали учитељско образовање повучени су са фронта и укључени у наставу. Учитељи и наставници који су били ангажовани у просветном систему фашистичке Велике Албаније од 1941. до 1944. године, задржани су на послу (Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1943–1953 1953: 28)15.

Највећи изазов основног и средњег образовања у области био је недостатак квалификованих просветних радника. Услед политике брзог ширења школске мреже овај проблем није могао бити решен у кратком року. Школске 1958/1959. године око 70% албанских учитеља и наставника у АКМО је било неквалификовано. На Косову и Метохији 1959. године није постојала ниједна школа у којој су сви просветни радници имали неопходне стручне квалификације16. Власти су овај проблем најпре решавале кроз стручне педагошке курсеве у Приштини и Призрену, а током педесетих година у учитељским школама отворена су додатна одељења за запослене неквалификоване учитеље и наставнике. Школске 1962/1963. године 493 учитеља на Косову и Метохији, од којих су 373 били Албанци, похађали су ова одељења у учитељским школама у Приштини, Призрену, Ђаковици, Урошевцу, Гњилану, Косовској Митровици и Вучитрну17. Неквалификовани учитељи запослени у настави су учитељске школе уместо за четири завршавали за две године. Поред тога, многи од њих су похађали и летње семинаре на којима су припремани за полагање предмета учитељске школе18.

Власти АКМО су 1957. године одлучиле да већу пажњу посвете и материјалном аспекту школства. Многе школе су биле смештене у неодговарајућим објектима и зградама које нису испуњавале педагошке и хигијенске услове. Дешавало се и да се школска настава принудно обавља у приватним кућама, џамијама и кафанама (Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1953: 747; Славковић 2018: 467). Народни одбор Аутономне косовско-метохијске области је 1957. године донео Одлуку о условима за изградњу школских зграда и опреме, према којој је прописано да све школске граде убудуће морају испуњавати неопходне урбанистичко-педагошке критеријуме. Одлуком је предвиђено да сваки пројекат школске зграде претходно мора добити сагласност од комисије Савета за школство (Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1956–1957 1961: 705-707).

У складу са смерницама Министарства просвете из 1945. године, припадници националних мањина похађали су наставу на матерњем језику, а језик републике у којој су се налазиле похађали су у фонду од три часа недељно19. Албански ученици слушали су наставу на албанском језику, а 1951. године уведена је и настава на турском језику за припаднике турске националне мањине20. Број ученика на Косову и Метохији перманентно је растао педесетих и шездесетих година (Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947–1972 1974: 125)21.

Table 3. Промене броја ученика основних школа на Косову и Метохији од 1956. до 1965. године, према наставном језику.

укупно српски албански турски
1956/1957. 122.091 40.224 78.395 2.472
1965/1966. 202.514 67.719 131.607 3.188

У другој половини педесетих година предузете су мере са циљем зближавања српских и албанских ученика. У првој послератној деценији школе за српске, албанске и турске ђаке биле су физички одвојене по националној припадности ученика, а од 1956/1957. године уведене су „мешовите школе“, у којима се настава похађала на различитим језицима22.

Школске 1957/1958. године српски ђаци на Косову и Метохији добили су прилику да уче албански језик и књижевност као изборни школски предмет у фонду од три часа недељно. Практични разлози утицали су на то да се велики проценат српских ученика определио за учење албанског језика. Успех који је остварен на овом плану истакнут је и у извештају Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохију на Деветој покрајинској партијској конференцији 1965. године (Бонџић 2008: 88/97; Izveštaj Pokrajinskog komiteta o radu SKS na Kosovu i Metohiji od Osme oblasne do Devete pokrajinske konferencije 1965: 51)23. Други потез који је имао за циљ смањивање националне нетрпељивости у школству било је увођење јединственог програма историје за српске, албанске и турске ђаке. Од школске 1957/1958. године деца на Косову и Метохији похађала су историју по истом програму, који је претежно био сачињен од српске и југословенске историје, али и лекција посвећених албанској и турској историји24. Под притиском албанских функционера у Покрајинском комитету, 1963. године извршена је промена програма историје у виду повећања броја лекција посвећених историји Албаније (Imami 2015: 212).

Деца и родитељи су се педесетих година ретко опредељивали за наставак образовања након завршетка осмогодишње основне школе, на шта указују и статистички подаци. Основне школе на Косову и Метохији је 1961. године похађало 167.301 ђака, док је у средње школе и гимназије ишло око дванаест пута мање деце, свега 13.332 ученика25. Успорени развој образовања другог ступња на Косову и Метохији био је повезан са недовољним присуством наставе на албанском језику. Док је у основним школама настава за националне мањине извођена на матерњем језику, у школама другог ступња, нарочито стручним школама, настава се углавном одвијала на српском језику, због чега су албанска деце ретко настављала школовање. Школске 1961/1962. године, број албанских ученика у косовскометохијским основним школама је био за 70% већи од броја деце која су наставу похађала на српском језику, док су у средњим школама српски ученици још увек чинили натполовичну већину26.

Савет за просвету Аутономне косовско-метохијске области и Одбор за просвету Народног собрања Македоније су 1959. године предложили Савезном секретаријату за образовање да се настава на матерњем језику за националне мањине у већој мери уведе у средње школе. Предлог је образложен потребом да се повећа број стручних кадрова у Области. Комисија ССРНЈ за националне мањине такође је подржала предлог за средњошколску наставу на језицима националних мањина27. Кампања за уписивање деце у средње школе и гимназије започета је 1959. године и резултирала је тиме да се број ђака у другом степену образовања од 1959. до 1964. године повећао два и по пута. У истом периоду, удвостручен је број просветних радника у школама другог ступња (Izveštaj Pokrajinskog komiteta o radu SKS na Kosovu i Metohiji od Osme oblasne do Devete pokrajinske konferencije 1965: 24).

Језик је представљао баријеру и за развој високог школства код албанске националне мањине. Албанску интелигенцију у Југославији су педесетих година углавном чинила лица која су образовање стекла у међуратној Албанији и фашистичкој Италији. Зекерија Реџа (1910–1972), који је 1942. године од стране владе Мустафе Крује постављен за директора гимназије у окупираној Ђаковици, током педесетих година је био директор албанског књижевног часописа у Приштини „Нови живот“. Пошто је Албанолошки институт у Приштини, у чијем раду је учествовао, затворен 1955. године због ширења национализма, Реџа је затражио да му се дозволи пресељење у Албанију, тако да се 1958. године настанио у Тирани (ur. Elsie 2004: 147; ур. Павловић, Гаталовић и др. 2012: 97, 100)28. На катедри за албанологију Филозофског факултета у Београду радили су Антон Чета (1920–1995) и Идриз Ајети (1917–2019). Чета, који је међуратни период провео у Албанији, за време Другог светског рата вратио се на Косово и Метохију, радећи као професор у гимназији у Призрену. Ајети је након окупације Југославије 1941. године постао италијански стипендиста у Падови (Milanović 1990: 71-77). Марк Краснићи (1920–2015), који је током педесетих година радио на Ентографском институту САНУ, такође је за време рата студирао у Италији. Чета, Краснићи и Ајети су у извештајима Управе државне безбедности означени као носиоци албанског национализма29.

Извршни комитет ЦК СКС је 27. јануара 1959. године расправљао о питањима у вези са положајем националних мањина у Србији, а једна од тема била је и албанска интелигенција у Југославији. Председник Извршног већа АКМО Фадиљ Хоџа тада је стао у одбрану албанске интелигенције од оптужби за национализам, поручивши да је свака интелигенција склона национализму. Он је истакао значај који албанска интелигенција треба да има за развој Косова и Метохије и потребу обласних институција за образованим кадровима који су завршили факултете. Хоџа је закључио да је непријатељски став који су југословенске власти заузимале према албанској интелигенцији у претходном периоду само погоршао стање и продубио неразумевање30.

Косовскометохијски Албанци ретко су се опредељивали за студирање на југословенским факултетима педесетих година, што је било условљено културним, економским и политичким разлозима. Високообразовне институције које у похађали у највећем броју биле су Виша педагошка школа у Скопљу и Филозофски факултет у Београду31. Албански студенти у Београду и осталим универзитетским центрима у Југославији углавном су се међусобно повезивали, избегавајући друштвену асимилацију у југословенској средини. Због таквог држања и недовољне комуникације са осталим студентима, критиковани су од стране студентских удружења32. С друге стране, албански студенти су износили жалбе да имају неравноправан третман на југословенским факулетима и да у студентским организацијама наилазе на негативну дискриминацију33.

Оснивањем Више педагошке школе у Приштини 1958. године постављен је темељ за развој високог школства у Области (VI обласна конференција 1961: 38). Савезни секретаријат за образовање и културу је 1955. године утврдио да је у Аутономној косовско-метохијској области свега 2,8% наставника у основним школама имало завршену Вишу педагошку школу, док је на ниову Србије тај проценат износио 63%. To je утицало на одлуку да Приштина постане пети град у Србији са вишом педагошком школом. Развоју високошколске мреже на Косову и Метохији допринео је став СКЈ да треба повећати број високообразованих Албанаца у држави34.

Након отварања Више педагошке школе, мрежа виших и високих школа на Косову и Метохији почела је брзо да се шири. Наредне, 1959. године основана је Виша управна школа у Приштини и Виша економско-комерцијална школа у Пећи. Виша пољопривредна школа у Приштини основана је 1960. године. Филозофски факултет, основан 1960. године био је први факултет у Области и у почетку је садржао одсеке за језике и природно-математичке науке (VI обласна конференција 1961: 38; Вукадиновић 2008: 52). Следеће, 1961. године основан је Правно-економски факултет у Приштини, у чији састав је укључена и дотадашња Виша управна школа. У Приштини и Косовској Митровици су 1961. године основане две више техничке школе, а 1962. године Филозофски факултет је отворио одељења за историју, географију и педагогију. Следећи факултет у Приштини био је Технички факултет, формиран 1965. године. У Призрену је 1961. године основано одељење Више педагошке школе у Приштини, које је 1962. године постало одвојена високошколска институција.

Косово и Метохија је почетком шездесетих година имала четири града у којима су биле смештене високошколске институције. Ниједан регион у Србији јужно од Београда није имао толико градова са високошколским установама. За разлику од Пећи, Косовске Митровице и Призрена, градови сличне величине у Централној Србији Крушевац, Лесковац, Краљево и Врање почетком шездесетих година нису имали више школе. На вишим школама и факултетима у Аутономној косовско-метохијској области школске 1960/1961. године студирало је 1.707 студената. Наредне године број студената је већ износио 3.516 (Вукадиновић 2008: 52)35. Настава на овим високошколским установама одвијала се на српском и албанском језику, а у другој половини 1963. године број студената албанске националности са Косова и Метохије први пут је престигао број студената српске националности из Покрајине. До 1965. године број студената на Косову и Метохији достигао је 6.00036. Високошколске установе на Косову и Метохији су до 1969. године формално биле део Универзитета у Београду, али су, у складу са југословенском праксом, имале изузетно широку аутономију и самостално су уређивале своју делатност (Вукадиновић 2008: 52).

Оснивање факултета и виших школа учврстило је положај Приштине као културног и економског регионалног центра, у који су почели да се досељавају становници из осталих крајева Југославије. Могућност стицања високог образовања на албанском језику довела је до тога да су у Приштину почели да долазе Албанци из Македоније, Црне Горе и општина у Централној Србији (Николић 1963: 47). Прелазак албанских научника, професора и студената из Београда у Приштину довео је до тога да је албанолошки смер на Филозофском факултету у Београду школске 1961/1962. године уписао само један студент. У формирање косовскометохијских факултета ушло се са недовољним бројем квалификованих предавача, а нису била регулисана ни бројна организациона питања. Током шездесетих година биле су присутне и међунационалне нетрпељивости међу наставницима, које су посебно долазиле до изражаја приликом избора нових предавача37.

Закључак

Током 1957. и 1958. године Савез комуниста Југославије предузео је мере са циљем економског и просветног јачања косовскометохијске аутономије. Савезна комисија за националне мањине надгледала је материјални и културни положај Албанаца у Србији, а Савезно извршно веће дотирало је економски развој Косова и Метохије. Привредни план 1957–1961. је из корена променио економску структуру Аутономне косовско-метохијске области, што се огледало у отварању нових погона електропривреде, хемијске, текстилне и прехрамбене индустрије. Економски развој Косова и Метохије од 1961. до 1965. године обележен је изузетно високим стопама привредног раста. Индустрија Косова и Метохије је у поменутом периоду отворила нове перспективе и постала мање зависна од експлоатације рудних богатстава, а покрајински руководиоци су 1965. године говорили о „друштвено-економском преображају Косова и Метохије“. Поменуте промене омогућене су инвестицијама са савезног и републичког нивоа, које су у укупним инвестицијама на Косову и Метохији учествовале са преко 70%. Ипак, упркос великом расту бруто-друштвеног производа по глави становника, он је, услед високог природног прираштаја и брзог раста популације, остао на ниском нивоу у поређењу са остатком Југославије.

Повећање стручног ангажмана и материјалних улагања крајем педесетих година омогућили су да школске зграде у Аутономнохј косовско-метохијској области почну да испунњавају модерне урбанистичке, хигијенске и педагошке стандарде. У циљу побољшања међунационалних односа српски, албански и турски ученици из истих места почели су да похађују школе у истим објектима, а за српске ђаке је уведен албански језик као изборни предмет. Кампања за развој средњег образовања на Косову и Метохији покренута крајем педесетих година резултирала је увећавањем броја ученика средњих школа за два и по пута у периоду од 1959. до 1964. године. Формирање мреже факултета у Приштини и високошколских установа у Митровици, Пећи и Призрену, омогућило је да се, упркос почетном заостатку, Косово и Метохија шездесетих година нађе у привилегованом економском и просветном положају у односу на Централну Србију.

Dodatak

Извори

Архив Југославије

- фондови: Социјалистички савез радног народа Југославије (142); Савезни секретаријат за образовање и културу (318); Савезни савет за образовање и културу (319); Централни комитет Савез комуниста Југославије (507); Кабинет председника Републике (837).

Архив Србије

- фондови: Безбедносно-информативна агенција; Централни комитет Савеза комуниста Србије (Ђ-2); Савез комуниста Косова.

Архив Косова и Метохије, Приштина

- фондови: Савез комуниста Косова (Lidhja e Komunistëve të Kosovës); Обласни народни одбор (Këshili popullor krahinor).

Endnotes

1Архив Југославије (АЈ), фонд 507, ЦКСКЈ, XVIII–K.1/1, Стенографске белешке и записник са састанка Комисије за националне мањине, 28. 2. 1957: 4–10.
2АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–K.1/1, Стенографске белешке и записник са састанка Комисије за националне мањине, 28. 2. 1957: 1–2.
3Средином педесетих година, Албанци су чинили преко 60% посланика у Народном одбору АКМО. Од једанаест чланова Извршног већа АКМО, шест су били Албанаци, укључујући и председника Фадиља Хоџу. Национални састави среских народних одборауглавном су се поклапали са националним саставом становништва срезова, што је Албанцима омогућило натополовичну већину одборника у свим срезовима, осим Звечанског. Видети: Архив Косова и Метохије (АКМ), Këshili popullor krahinor, 1953, кутија (к.) 8, Витина, Преглед Одржаних седница НО општина и НО среза на терену среза Горњоморавског; АК, Këshili popullor krahinor, 1953, к. 9, Срез Источки, Преглед одржаних седница среског већа, већа произвођача и заједничке седнице оба већа, 24. децембар 1953. Преглед одборника НО општина среза Ситничког за јануар 1953, 12. 2. 1953.
4АЈ, 507, ЦК СКЈ, XVIII–К.11/2, Подаци о привредној ситуацији националних мањина, стр. 4.
5АЈ, 142, ССРНЈ, фасцикла (ф.) 110, архивска јединица (а.ј.) 782, Извештај Комисије за националне мањине ССРНЈ: Актуелни проблеми националних мањина у Србији, 11. 4. 1959.
6Идеју отпуштања Срба са посла и запошљавања Албанаца како би се „поправила национална структура запослених“, албански функционери Фадиљ Хоџа и Џавид Нимани су први пут споменули на седници Извршног комитета ЦК Србије 27. јануара 1959. године. Видети: АС, Ђ-2, Извршни комитет ЦК СКС, к. 2, Стенографске белешке са проширене седнице Извршног комитета ЦК СК Србије одржане 27. 1. 1959. године, стр. 42, 98.
7АЈ, 142, ССРНЈ, ф. 110, а.ј. 782, Извештај Комисије за националне мањине ССРНЈ: Актуелни проблеми националних мањина у Србији, 11. 4. 1959.
8АКМ, Lidhja e Komunistëve të Kosovës, к. 568, Девета покрајинска конференција Косова и Метохије 1965, Развој привреде Косова и Метохије у периоду од 1947. до 1963. године са освртом на проблеме развоја од Осме обласне конференције СКС до данас, стр. 4-5.
9АЈ, 507, ЦК СКЈ, XVIII–К.11/8, Реферат о економском стању у АКМО, 9. 6. 1959.
10АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.11/8, Досадашњи и будући развој АКМО, 18. 7. 1959: 6.
11АКМ, Lidhja e Komunistëve të Kosovës, к. 568, Девета покрајинска конференција Косова и Метохије 1965, Развој привреде Косова и Метохије у периоду од 1947. до 1963. године са освртом на проблеме развоја од Осме обласне конференције СКС до данас, стр. 4-7.
12АЈ, 837, КПР, II–1/130, Титова посета Косову и Метохији, 21. 3. 1967, Проблеми привредног развоја Косова и Метохије у протеклом периоду, стр. 6.
13AJ, 837, КПР, II–1/130, Посета председника Тита Косову и Метохији 25–28. марта 1967, Белешка у вези пута Тита на Косово и Метохију, Проблеми привредног развоја Косова и Метохије у протеклом периоду, стр. 10.
14АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.11/14, Неки основни подаци о досадашњем развоју АКМО, стр. 15-16.
15АЈ, 315, Комитет за школе и науку при Влади ФНРЈ, ф. 3, а.ј. 883.
16АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.9/22, Аматерске и професионалне културно-просветне установе; Културно-просветни проблеми национални мањина, стр. 5.
17АЈ, 318, ф. 94, а.ј. 127, Проблем неписмености (1962–1967), Ваншколски облици образовања одраслих у АКМО, стр. 6–7.
18АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.9/22, Аматерске и професионалне културно-просветне установе; Културно-просветни проблеми национални мањина, стр. 6
19АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.9/12, Основне карактеристике оствареног културно-просветног живота и рада националних мањина у НРС, 1958; Мањинско школство.
20АЈ, 130, СИВ, ф. 993, Записник са седнице Одбора за унутрашњу политику Савезног извршног већа, одржане 19. децембра 1957. године, Проблем исељења Турака из Југославије.
21АЈ, 319, ф. 31, Анализа друштвеног плана САП Косова 1965–1970. Други део: Остварени развој образовања и културе у САП Косову и основне пројекције развоја до 1975. године, стр. 7.
22АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.9/16, Записник са састанка Савета за просвету о питању националних мањина, 1958.
23АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–К.9/22, Аматерске и професионалне културно-просветне установе; Културно-просветни проблеми национални мањина, стр. 7.
24АЈ, 318, ф. 24, а.ј. 32, Програм наставе историје у основним школама са шиптарским и турским наставним језиком, стр. 1–6.
25АЈ, 318, ф. 24, Извештај о раду Савета за просвету АКМО за 1961. годину, стр. 6-7.
26АЈ, 318, ф. 43, а.ј. 58, Писмо председника Одбора за просвету Народног собрања НР Македоније Димче Миреа Савезном секретаријату за образовање и културу, 8. 1. 1959.
27АЈ, 318, ф. 43, а.ј. 58, Мишљење и примедбе Савета за просвету АКМО на материјал Савезног секретаријата за образовање о школама националних мањина, 31. јануар 1959, стр. 4.
28Архив Србије (АС), фонд Безбденосно-информативне агенције (БИА), III-121, Реферати о шиптарској националној мањини.
29АС, БИА, III-136, Извештај о непријатељској делатности и антисоцијалистичким појавама у срединама просветних радника, средњошколске и студентске омладине на Космету, a.j. 15–18.
30АС, Ђ-2, Извршни комитет, к. 2, Стенографске белешке са проширене седнице Извршног комитета ЦК СК Србије одржане 27. јануара 1959. године, стр. 98.
31АЈ, 507, ЦКСКЈ, XVIII–K.11/18, Студенти држављани ФНРЈ по народности 1955/1956.
32АС, Ђ-2, Извршни комитет, к. 2, Стенографске белешке са проширене седнице Извршног комитета ЦК СК Србије одржане 27. јануара 1959. године, стр. 93.
33АС, БИА, III-136, Извештај о непријатељској делатности и антисоцијалистичким појавама у срединама просветних радника, средњошколске и студентске омладине на Космету, a.j. 16.
34Више педагошке школе у Србији су до тада постојале у Београду, Нишу, Зрењанину и Крагујевцу. Опширније видети: АЈ, 318, ф. 51, а.ј. 66, Школе за образовање настаника за обавезно школовање (Стање, проблеми, предлози), стр. 5-6.
35АЈ, 318, ф. 24, Извештај о раду Савета за просвету АКМО за 1961. годину, стр. 8.
36Према подацима Секретаријата Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохију, у покрајини је 1965/1966. године студирало 4.000 редовних и 6.000 ванредних студената. Видети: АС, Савез комуниста Косова, к. 3, Седница Секретаријата Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију одржане 10. 1.1966. године. Информација о неким актуелним питањима на вишим школама и факултетима.
37АС, БИА, III-136, Извештај о непријатељској делатности и антисоцијалистичким појавама у срединама просветних радника, средњошколске и студентске омладине на Космету, а.ј. 17-18.

References

Bjelajac, M. (2010). Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja - koncept konkurentske države na tlu Srbije. In: D. Gavrilović, (Ed.). Nacije, države i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije / The shared history: Nations, states and diasporas of the former Yugoslavia. (pp. 121-142). Sremska Kamenica: Fakultet za evropske pravno-političke studije.
Bondžić, D. (2008). Jedan dokument o dvojezičnom školstvu na Kosovu i Metohiji 1961. godine. Arhiv, 9(1-2), 86-97.
Ćosić, D. (2009). Lična istorija jednog doba. In: Vreme iskušenja - 1951-1968. Beograd: Službeni glasnik.
Elsie, R., & ur. (2004). Historical dictionary of Kosova. Lanham: Scarecrow Press.
Gatalović, M. (2016). Kosovo i Metohja u državnoj politici Jugoslavije 1958-1965. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Društvo istoričara Srbije.
Gatalović, M. (2016). Uticaj otvaranja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji na kreiranje državne politike prema Kosovu i Metohiji 1964-1965. Istorija 20. veka, 34(2), 117-136. [Crossref]
Gusja, I. (1982). Prirodni izvori i privredni razvoj SAP Kosova. Priština: Jedinstvo.
Hadžibulić, M., & Bašota, N. (1972). Privredni sistem SFRJ - osnove privrednog sistema Jugoslavije (Prvi deo). Beograd: Institut za ekonomiku investicija.
Islami, H. (1982). Nepismenost u današnjem kosovskom selu. Sociol Sela, 20(77/78), 219-232.
Jevtić, A. (1990). Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. Priština: Jedinstvo.
Limani, M. (1980). Investicije i privredni razvoj SAP Kosovo. Priština: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva SAP Kosova.
Mađaraj, B. (1989). Ekonomska aktivnost stanovništva SAP Kosova (ekonomsko-demografska studija). Priština: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva SAP Kosova.
Maletić, M., & Stojnić, I. (1975). Uroševac i okolina. Borba, Beograd.
Malja-Imami, N. (2015). Školstvo na albanskom jeziku na Kosovu i jugu Srbije (1945-2015). In: A. Pavlović, (Ed.). Figura neprijatelja - preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa - zbornik radova. (pp. 211-227). Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Naordni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti. (1961). Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1956-1957. Priština.
Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti. (1962). Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958-1959. Priština.
Nikolić, M. (1963). Kosovo i Metohija - pregled društveno-ekonomskog razvitka. Beograd: Sedma sila.
Nuši, P. (1977). Saradnja Univerziteta u Prištini i Univerziteta u Tirani. Priština: Pokrajinski centar za marksističko obrazovanje 'Ideje i akcije'.
Ocić, Č., & Babić, S. (1991). Privredni razvoj Kosova i Metohije. Beograd: Naučna knjiga.
Pavlović, M., Bondžić, D., Gatalović, M., Pantelić, I., Antonić, G., & Milikić, R. (2012). Kosovo i Metohija vek važnih događaja 1912-2012. Beograd: Institut za savremenu istoriju-Centar za istraživanje i publikovanja.
Pelikan, J. (2011). Pristup Titovog režima Kosovu krajem pedesetih godina. In: O. Manojlović-Pintar, (Ed.). Tito - viđenja i tumačenja - zbornik radova. (pp. 235-246). Beograd: Institut za noviju istoriju.
Pokrajinski komitet Saveza komunista Srbije za Kosovo i Metohiju. (1965). Izveštaj Pokrajinskog komiteta o radu SKS na Kosovu i Metohiji od Osme oblasne do Devete pokrajinske konferencije. Priština.
Popović, N. (2009). Economic history and perspectives of Kosovo and Metohija. Belgrade: Fond 'Srpski ekonomski centar'.
Prifti, K., & Verli, M. (1993). Aspetcs of the economic situation of Kosova (1980-1989). In: K. Prifti, (Ed.). The truth on Kosova: Zbornik radova. (pp. 242-260). Tirana: Encyclopaedia Publishing House.
Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947-1972. (1974). Priština: Pokrajinski zavod za statistiku SAP Kosova.
Rajović, R. (1985). Autonomija Kosova - istorijsko pravna studija. Ekonomika, Beograd.
Ristanović, P.R. (2018). Jugoslovenski program mera i aktivnosti za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova (1987). Baština (46), 255-272.
Simijanović, J.D. (2018). Prilog istoriji poslovanja 'Trepče' (1944-1956). Baština (46), 241-254.
Slavković-Mirić, B. (1929). Političke, ekonomske i kulturne prilike na Kosovu i Metohiji 1929-1941. Beograd: Prosveta & Princip.
Stenografske beleške. (1958).In: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije, Ljubljana 22-26. aprila 1958. Beograd: Kultura.
Trajković, R. (2009). Kamenica sa okolinom (hronika).
VI oblasna konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije za Kosovo i Metohiju. (1961). Priština: Oblasni odbor SSRNS za Kosovo i Metohiju.
Vukadinović, I. (2019). Jugoslovenska socijalna politika na Kosovu i Metohiji (1945-1974). In: V. Ilić, (Ed.). Socijalna politika u Srbiji na raskršću vekova - zbornik radova. (pp. 235-245). Beograd: Visoka škola socijalnog rada.
Vukadinović, Z. (2008). Prištinski univerzitet i njegove biblioteke. Savremena biblioteka, XX(25), 52-55.
Zavod za privredno planiranje Autonomne Kosovsko-metohiske oblasti. (1958). Društveni plan privrednog razvoja Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1957-1961. Priština.
Živković, M. (2011). Poseta Josipa Broza Tita Kosovu i Metohiji (25-28. marta 1967. godine) u svetlu postbrionskih dešavanja u Pokrajini. Baština (30), 135-151.
Reference
*** (1974) Privredni i društveni razvoj SAP Kosova 1947-1972. Priština: Pokrajinski zavod za statistiku SAP Kosova
*** (1961) VI oblasna konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije za Kosovo i Metohiju. Priština: Oblasni odbor SSRNS za Kosovo i Metohiju
*** (1958) Stenografske beleške. u: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije, Ljubljana 22-26. aprila 1958, Beograd: Kultura
Bjelajac, M. (2010) Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja - koncept konkurentske države na tlu Srbije. u: Gavrilović Darko [ur.] Nacije, države i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije / The shared history: Nations, states and diasporas of the former Yugoslavia, Sremska Kamenica: Fakultet za evropske pravno-političke studije, 121-142
Bondžić, D. (2008) Jedan dokument o dvojezičnom školstvu na Kosovu i Metohiji 1961. godine. Arhiv, vol. 9, br. 1-2, str. 86-97
Ćosić, D. (2009) Lična istorija jednog doba - [piščevi zapisi]. u: Vreme iskušenja - 1951-1968, Beograd: Službeni glasnik, I
Elsie, R., ur. (2004) Historical dictionary of Kosova. Lanham: Scarecrow Press
Gatalović, M. (2016) Uticaj otvaranja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji na kreiranje državne politike prema Kosovu i Metohiji 1964-1965. Istorija 20. veka, 34(2/2016): 117-136
Gatalović, M. (2016) Kosovo i Metohja u državnoj politici Jugoslavije 1958-1965. Beograd: Institut za savremenu istoriju
Gusja, I. (1982) Prirodni izvori i privredni razvoj SAP Kosova. Priština: Jedinstvo
Hadžibulić, M., Bašota, N., et al., ur. (1972) Privredni sistem SFRJ - osnove privrednog sistema Jugoslavije. Beograd: Institut za ekonomiku investicija, Prvi deo
Islami, H. (1982) Nepismenost u današnjem kosovskom selu. Sociologija sela, br. 20 (77/78), 219-232
Jevtić, A. (1990) Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. Priština: Jedinstvo
Limani, M. (1980) Investicije i privredni razvoj SAP Kosovo. Priština: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva SAP Kosova
Mađaraj, B. (1990) Ekonomska aktivnost stanovništva SAP Kosova. Priština: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva SAP Kosova, ekonomsko-demografska studija
Maletić, M., Stojnić, I. (1975) Uroševac i okolina. Borba, Beograd
Malja-Imami, N. (2015) Školstvo na albanskom jeziku na Kosovu i jugu Srbije (1945-2015). u: Pavlović Aleksandar [ur.] Figura neprijatelja - preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa - zbornik radova, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 211-227
Naordni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti (1961) Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1956-1957. Priština
Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti (1962) Narodni odbor Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1958-1959. Priština
Nikolić, M. (1963) Kosovo i Metohija - pregled društveno-ekonomskog razvitka. Beograd: Sedma sila
Nuši, P. (1977) Saradnja Univerziteta u Prištini i Univerziteta u Tirani. Priština: Pokrajinski centar za marksističko obrazovanje 'Ideje i akcije'
Ocić, Č., Babić, S., et al., ur. (1991) Privredni razvoj Kosova i Metohije. Beograd: Naučna knjiga
Pavlović, M., Bondžić, D., Gatalović, M., Pantelić, I., Antonić, G., Milikić, R. (2012) Kosovo i Metohija vek važnih događaja 1912-2012. Beograd: Institut za savremenu istoriju-Centar za istraživanje i publikovanja
Pelikan, J. (2011) Pristup Titovog režima Kosovu krajem pedesetih godina. u: Manojlović-Pintar Olga [ur.] Tito - viđenja i tumačenja - zbornik radova, Beograd: Institut za noviju istoriju, 235-246
Pokrajinski komitet Saveza komunista Srbije za Kosovo i Metohiju (1965) Izveštaj Pokrajinskog komiteta o radu SKS na Kosovu i Metohiji od Osme oblasne do Devete pokrajinske konferencije. Priština
Popović, N. (2009) Economic history and perspectives of Kosovo and Metohija. Belgrade: Fond 'Srpski ekonomski centar'
Prifti, K., Verli, M. (1993) Aspetcs of the economic situation of Kosova (1980-1989). u: Prifti Kristaq [ur.] The truth on Kosova: Zbornik radova, Tirana: Encyclopaedia Publishing House, 242-260
Rajović, R. (1985) Autonomija Kosova - istorijsko pravna studija. Ekonomika, Beograd
Ristanović, P.R. (2018) Jugoslovenski program mera i aktivnosti za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova (1987). Baština, br. 46, str. 255-272
Simijanović, J.D. (2018) Prilog istoriji poslovanja 'Trepče' (1944-1956). Baština, br. 46, str. 241-254
Slavković-Mirić, B. (1929) Političke, ekonomske i kulturne prilike na Kosovu i Metohiji 1929-1941. Beograd: Prosveta
Trajković, R. (2009) Kamenica sa okolinom (hronika)
Vukadinović, I. (2019) Jugoslovenska socijalna politika na Kosovu i Metohiji (1945-1974). u: Ilić Vladimir [ur.] Socijalna politika u Srbiji na raskršću vekova - zbornik radova, Beograd: Visoka škola socijalnog rada, 235-245
Vukadinović, Z. (2008) Prištinski univerzitet i njegove biblioteke. Savremena biblioteka, god. XX, br. 25, 52-55
Zavod za privredno planiranje Autonomne Kosovsko-metohiske oblasti (1958) Društveni plan privrednog razvoja Autonomne kosovsko-metohijske oblasti 1957-1961. Priština
Živković, M. (2011) Poseta Josipa Broza Tita Kosovu i Metohiji (25-28. marta 1967. godine) u svetlu postbrionskih dešavanja u Pokrajini. Baština, br. 30, str. 135-151
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: pregledni članak
DOI: 10.5937/bastina31-30520
primljen: 14.12.2020.
objavljen u SCIndeksu: 08.10.2021.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Nema povezanih članaka