Upotreba savremenih tehničkih vidova komunikacije u poslovnom svetu danas je ne samo uobičajena već i nezamenjiva. I otuda, između ostalog, razjašnjenje svih elemenata pravnih poslova zaključenih posredstvom ultramodernih tehničkih pomagala postaje izuzetno važno pravno ali i ekonomsko pitanje. U ovom radu akcenat je stavljen na dejstva, efekte i vrste ponude koju putem Interneta jedan poslovni subjekt upućuje svojim potencijalnim poslovnim partnerima - ugovaračima. Drugim rečima učinjen je pokušaj da se odgovori na pitanje u kojoj meri Internet tehnika svojim specifičnim svojstvima derogira klasični pravni institut ponude. Analiza prethodno pomenutih specifičnosti, pre svega onih vezanih za vrste Internet ponuda, tehniku verifikacije ugovarača, tehniku upućivanja, prijema i prihvata ponude a s njom u vezi i pravno određenje mesta i vremena prijema ponude odnosno njenog prihvata, upućuje na to da sva ova pitanja ipak ne zadiru u obligacionopravnu (materijalnu) suštinu predmetnih pravnih poslova. Razume se, celovita pravna uređenost ovakve vrste poslovanja podrazumeva ne samo postojanje već i obezbeđenje tehničkih uslova za operacionalizaciju propisa o elektronskom, odnosno naprednom elektronskom potpisu, certifikatu odnosno kvalifikovanom certifikatu. Reč je, međutim, o propisima kojima se „samo“ jamči identitet potpisnika (ugovarača) i potvrđuje verodostojnost sadržine nekog elektronskog zapisa. Dakle, može se zaključiti da poslovi zaključeni preko Interneta ne predstavljaju nikakav poseban oblik pravnih poslova, oblik koji zahteva zasebnu materijalnopravnu regulativu. Uz poštovanje tradicionalnih pravnih načela i instituta i uvažavanje principa dobre vere, savesnosti i poštenja, „klasični“ pravni institut ponude je u potpunosti „primenjiv“ i na sve oblike ugovora zaključenih posredstvom Interneta.