Cilj ovog rada je da ispita domašaj i polje primene slobode izražavanja privatnih lica u njihovoj komunikaciji sa državnim službenicima kada ovi vrše javna ovlašćenja. Ovakve situacije su dosta česte i u njima može doći do verbalnog sukoba u kojem će se razmeniti uvrede i grube reči. Imajući u vidu izvesnost ovakvih situacija i učešće službenika koji vrše javna ovlašćenja primena standarda iz oblasti ljudskih prava je u takvim situacijama moguća a možda čak i neophodna. Odgovor na ovo pitanje se traži u praksi Evropskog suda za ljudska prava u domenu položaja državnih službenika i njihove obaveze da pokažu profesionalnost i strpljivost u postupanju sa građanima i u pogledu obaveze da poštuju njihovu slobodu izražavanja. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi ustanovio standarde zaštite za različite oblike izražavanja koji se razlikuju i po tome u kojoj meri je i pod kojim uslovima moguće ograničiti izražavanje. Namera autorke je da utvrdi da li je Evropski sud u svojoj praksi ustanovio poseban standard za primenu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima na odnos državnih službenika i privatnih lica. Pošto postoje različiti legitimni ciljevi zbog kojih je dozvoljeno ograničiti slobodu izražavanja, ovde će posebno biti ispitan jedan konkretan legitimni cilj a to je pravo na zaštitu ugleda i časti državnih službenika i na koji način i pod kojim uslovima Evropski sud odmerava sukob slobode izražavanja privatnih lica i prava na zaštitu ugleda i časti državnih službenika.