Postojeća zakonska regulativa za odredjivanje projektnih parametara seizmičnosti, koja se koristi u Srbiji,, definisana je “Pravilnikom o tehničkim normativima za izgradnju objekata visokogradnje u seizmičkim područjima” (“Sl. List SFRJ” br. 31/81), i njegovim izmenama i dopunama (“Sl. List SFRJ” br. 49/82, 29/83, 21/88 i 52/90). Pored ovog Pravilnika koriste se “Zbirka Jugoslovenskih pravilnika i standarda za gradjevinske konstrukcije” (Knjiga 1, 1995), kao i preporuke “Evrokoda 8” (2004). Navedeni normativi odnose se na procenu seizmičke opasnosti za novogradjene objekte. U okviru njih svi objekti su svrstani u odgovarajuće kategorije za koje je predvidjen dozvoljen seizmički rizik u okviru njihovog veka eksploatacije. Međutim, u našoj okolini postoji mnoštvo objekata nepokretne kulturne baštine koji pretstavljaju jedinstvene dokumente za sadašnje i buduće istraživače. Imajuću u vidu njihovu jedinstvenost, unikatnost i nenadoknadiv gubitak u slučaju rušenja potrebno je preduzeti sve neophodne mere kako bi se zaštitili u slučaju zemljotresa. Neporektna kulturna dobra, su vremenom, i njihovim značajem izašli iz okvira kategorije koja bi im se mogla pripisati prema zvaničkoj regulativi u kategorije objekata višeg značaja. Budući da značaj objekata nepokretne kulturne baštine podrazumeva veću konstruktivnu izdržljivost na seizmička dejstva neophodno je izvršiti izmenu postojeće zakonske regulative o aseizičkom građenju i definisati posebnu kategoriju za istorijske objekte. U okviru navedene kategorije objekata potrebno je uvesti dve podgrupe: objekti od velikog značaja i objekti od izuzetnog značaja. Sva nova rešenja u okviru regulative o aseizmičkom građenju trebaju da budu povezana sa odredbama Zakona o Kulturnim dobrima (“Sl. glasnik R. Srbije” br.71/94). Iz ovih izmena zakonske regulative bi proistekla obaveza prevencije seizmičke opasnosti kojoj su izloženi istorijski objekti kroz zakonski standardizovane studije i intervencije na objektima.