Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:15
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:8

Sadržaj

članak: 7 od 245  
Back povratak na rezultate
2021, br. 53, str. 357-379
Udaranje temelja savremenoj srpskoj državi u Prvom srpskom ustanku 1804-1813. godine
aUniverzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet
bUniverzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet

e-adresaatlagicmarko@gmail.com, a.martinovic101@gmail.com
Ključne reči: Karađorđe; ustanak; temelj; pravo; sud; vojska
Sažetak
U radu se govori o stvaranju prvih organa vlasti na oslobođenom teritoriju u toku Prvog srpskog ustanka 1804-1813. godine. Isto tako obrađen je proces osnivanja i rad Vlade kao izvršne vlasti i Skupštine kao zakonodavne vlasti. Akcenat je stavljen na stvaranje, organizaciju i rad sudova, kao organa sudske vlasti. Nije zaobiđen proces stvaranja vojske, njene zakletve i uniforne za vreme ustank. Skrenuta je pažnja i na rad obaveštajnih službi, kao i drugih organa značajnih za stvaranje nove srpske države.

У Србији, доласком на власт дахија1 1801. године, настао је режим терора. Дахије су приграбиле сва спахијска имања, а затим су почели изграђивати ханове2 и чардаке3, како би њихове субаше контролисале кретање по селима. Повластице које су Срби имали из 1793. и 1794. године биле су својевољно укинуте од стране дахија. Сваки траг законитости био је укинут.

Нису се слушале ни кадије ни народни кнезови. Ауторитет централне власти био је занемарен, а султанов углед опао. Нови управник, упућен у Београдски пашалук (Пантелић 1949), Хасан-паша био је у рукама дахија (Новаковић 1906: 5-170). Можда је у најкраћим реченицама и на сликовит начин, размеђе времена у коме је настао Први српски устанак, описао ђенерал и академик Јован Мишковић4 у приступној беседи којом се обратио приликом пријема у Српску Краљевску Академији:

Најпре видимо шумовиту земљу са раштрканим жалосним колебицама; погнутим и у издртом оделу гамижу неке људске слике и прилике, а међу њима силе и башкаре поједини богато одевени и наоружани људи у лепим и тврдим зградама, који по ћефу располажу и главом и мвлом својих робова. То је Србија пре Првог устанка. Затим видимо како горе оне лепе куће, како су оживеле ђуме, како су се исправиле погурене слике, како се пева и весели, како се на све стране пуца, коље и убија, како се народ свети а армије узмичу. То је први устанак српски под Карађорђем (Мишковић 1895: 4).

Због тода су се Срби већ 1804. године спремали за устанак (Поповић 1976: 51-60). Дахије су, да би обезглавиле народ, одлучиле да побију главне српске кнезове и свештенике, посебно оне који су могли постати вође устанка и који су имали везе са Аустријом. Тако је дошло до сече кнезова. Већ 4. фебруара 1804. године побијени су, поред осталих, обор кнез Алекса Ненадовић, обор кнез Илија Бирчанин, обор кнез Марко Чарапић, Хаџи Рувин из манастира Боговођа и многи други, укупно 70 људи. Сам Карађорђе био је поштеђен, пошто против њега није пошао нити један од дахихја (Ћоровић 2009: 520). Због тога су се Срби окупили на Збору одржаном у Орашцу на Сретење 1804. године.5 На збору је било тек нешто више од 300 људи. Иницијативу за окупљање дали су хајдуци на челу са Станојем Главашем6 и Карађорђем. Најпре је требало изабрати вођу устанка, који је морао бити храбар момак. Први предложен био је Станоје Главаш, али се он није хтео прихватити вођства. После Главаша предложен је Теодосије Марићевић7 из Орашца. И он није хтео да се прими кандидатуре, па је Главаш предложио Карађорђа. Међутин, Карађорђе није био кнез, него трговац, познат по јунаштву, одлучан и близак народу8. Тада је Карађорђе изабран за врховног војводу, односно „Верховног Вожда“. Постао је господар и старешина. Сви присутни су му се заклели на верност љубећи крст и јеванђље, као главне симболе своје вере (Фајфрић 2009: 34). Карађорђе је био човек јаке воље, окошт, мрк, оштра ока, али јаких и изразитих црта, ћудљив и прегалац. Име Карађорђе9 добио је због изразито тамне боје његовог лица10.

На првом већем збору народних старешина одржаном у Остружници 24–28. априла 1804. године било је речи о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у Земуну, о даљем развоју устанка, те о набавци оружија и муниције (Фајфрић, исто: 39; Ранке, исто: 106).

На тој скупштини осебно се посветила пажња организацији нове власти после ослобођења од Турака. Већ тада се указала потреба да се пропишу нека општа правила за увођење реда, али и о томе како ће се решити власт и одржати ред и мир у кнежинама. Посебно је за то показао интерес прота Матеја Ненадовић11, који је имао „Кормчију“ и читао Јустинијанову и Мојсејеву строгост над Јеврејима (Јовашевић 2016: 63-72). Сами устаници дошли су до спознаје да је у борби против Турака, која би имала један шири и свеобухватни замах, потребно имати уз себе једну велику силу. Србија се најпре обратила суседној Аустрији (Зеленин 1957: 345-378), али сва њезина настојања и напори остали су без успеха. Зато се Србија окренула Русији, браћи по вероисповести, крви и скоро истом језику и писму, сличној култури, и имала је одређеног успеха. У ту сврху договорено је да у Русију оде једна делегација на челу са протом Матејом Ненадовићем, да објасни разлоге дизања устанка, али и жељу устаника да се Србија успостави као самостална српска држава, која би била под заштитом Русије, али која би плаћала данак султану. Тако се српско унутрашње питање повезало са иностраним питањем. Ево како је Скупштина у Остружници дефинисала захтеве који ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну 28. априла 1804. године:

...да се дахије протерају из Београда; да се донесе ферман за опрост устаницима за све оно што су до тада чинили и да им се не сме судити ни јавно ни тајно; да у свакој нахији буде судница, да сваки везир управља по ферману из 1793. године и да се суди само по закону; да се уведе слобода вере, односно да се обнављају манастири и цркве; да су обичаји вере слободни; да је слободна трговина; да раја продаје своја добра коме жели; да српско становништво само бира своје кнезове. На Скупштини се разговарало и о даљњем развоју устанка, организацији нове власти, набавци оружија и муниције и о другим питањима везаним за борбу. Остружничка скупштине представља први састанак свих нахијских првака Београдског пашалук (Констатиновић 1970).

Готово цело лето 1804. године у побуњеним кнежинама није било никакве власти осим војничке а њу је вршио Карађорђе. Устаничке старешине – војводе, кнезови (сеоски поглавари) или бимбаши били су у кнежини управна и судска власт, а судили су само онако како су они хтели, али без права и правде. Никакве везе између кнежина нису постојале све до лета 1804. године (Новаковић 1902: 5). Сваки устанички старешина у свом крају био је уједно и власт (Поповић 2012: 219-237). Он је организовао народну војску, постављао старешине у свом окружењу, решавао све судске спорове и друге неспоразуме међу сељацима, заправо вршио је судску, управну и извршну власт. Због Карађорђеве личне власти показала се потреба једног општег основног земаљског закона који би зауставио Карађорђеву наглост и лично суђење на брзину („по кратком поступку“).

Избор првог судије десио се на скупштини Ваљевске нахије 5. маја 1804. године када је основан Суд нахије ваљевске12. Овај суд је радио у колибанма у Кличевцу код Ваљева, по упутствима о раду – Пунктацијама, а у правној литератури познатим под називом Законик проте Матеје Ненадовића. Највиши Земаљски суд установљен је 1805године под називом сојет Правитељствујушћи сербскиј, касније Сенат или Совјет народни Сербскиј.

Српски посланици који су дошли из Петрограда пред Светог Саву 1805. године донели су идеју да се у Србији установи Совјет (Радусиновић 1984: 93-98). О његовом установљењу највише је радио Божидар Грујовић13.

На седници Скупштине у Борку 15. 8. 1805. године расправљало се, поред осталог, и о обрачунским трошковима, о муницији... (Караџић 1860: 2). Тада је у Борку донесена одлуке да се установљује Савјет (Правитељствукјушћи совјет) од 12 совјетника (Караџић 2017). Сваки округ имао је у Савјету свога совјетника. Овај Совјет под именом Скупштине или Синода заседао је у манастиру Вољавчи у Крагујевачком Округу, недалеко од Страгара под планином Рудник. Пошто су услови у манастиру били изузетно тешки (пустиња, планине, врлет, без јела и пића), Карађорђе је одлучио да се Совјет пресели у манастиор Боговођу. Новоформирани Совјет имао је законодавну, управну и судску власт. У почетку његова судска функција била је изразито наглашена (Савић 1997: 46). У прво време, у Савјету је било заступљено само четири округа: ваљевски, шабачки, београдски и руднички. Одмах су се учиниле радње да се у Совјет изаберу представници из осталих округа. То ће се десити на Скупштини у Смедереву14. На Скупштини у Смедереву одржаној 25–30. 11. 1905. ударени су темељи српске државности, јер су тада донесени закони Правитељствујушћег Савјета. Гојко Десница15 је први пронашао пет закона Совјета и закон Смедеревске скупштине од 25. новембра 1805. године. Тих пет закона гласе (транскрибовани на савремени српски језик):

„I Закон од 4. октобра 1805, бист полно Собрање од чланова Совјета

1. Избор Карађорђа за председника

2. Однос Карађорђа и Совјета.

II Закон од 10. октобра 1805. бист полно Собрање чланова Совјета

1. Попис малих, средњих и јачих трговаца

2. Попис воденица беглучких

3. Попис десетка

4. Упутство нахијама да попишу беглук

5. Стварање националне касе

6. Закон о опорезивању.

III Закон од 14. октобра 1805. У полном соседании определено учрежденије судејств за сву Србијун и потврђено како следује:

1. Сеоски суд

2. Суд кнежине

3. Суд нахије

4. Врховни суд Правитељствујушћег совјета.

IV Закон од 14. октобра 1805, о учрежденију суда свјашченическог

1. Намеснички суд

2. Суд протојерејски

3. Суд архијерејски

4. Врховни суд Правитељствујушћег совјета.

V Закон од 12. октобра 1805, У полном соседанији је закључено:

1. Савет и кривично законодавство

2. Uкидање кажњавања топузом и секиром

3. Слободан долазак у канцеларију Совјета

4. Српска слобода

5. Слобода управљања својим добром“ (Десница 2003: 12).

Из Закона, донесеног 4. октобра 1805. године, види се да је Господар Георгије Петровић изабран да буде Председатељ врховног Совјета народног (Караџић 1860: 5-78). Што је Совјет донео Господар Георгије је потврдио, стоји у Закону од 10. октобра 1805. године, а тиче се пописа трговаца по имену, колико има малих, колико слабијих, колико јачих и великих у читавој Србији. Исто тако, да се попишу у свакој нахији, колико има механа мањих и већих, и колико воденица беглучких и колико која има витлова. Надаље, да се попише десетак у читавој Србији, да свака нахија попише беглук и да сакупи и пошаље Совјету народном. А што се добије пара за беглучко благо да се пошаљу у националну касу у Совјет народни, а он да ове паре усмери за потребе вилајета. Исто тако се за сваку жировницу, за свако свињче, по четири паре да се плати, а паре од жировнице су вилајетске (Пејић 1981: 62-81).

На седници Провитељствујушћег Совјета од 14. 10. 1805. године дошен је пропис о уређењу судова у свим нахијама и у целој Србији (Јанковић 1945: 2-74). Тада је први пут уређено судство, тако што је прописано да постоје судови од три степена (Вукићевић 1905: 278). Првостепени суд – Сеоски суд, који се састојао од два или три кмета и једног сеоског кнеза. Они су заседали сваке недеље са попом и за време празника. Сакупили би се код цркве и ту су судили.

Другостепени суд био је Кнежев суд – Суд кнежине. Оно што није могао судити сеоски суд, судио је Кнежев суд – Суд кнежвине, а сачињавали су га сеоски кнез, два или три најбоља сеоска кмета и свештенички наместник. Судили си сваке недеље. Уколико нетко није сагласан са пресудом Кнежевског суда, могао се жалити Нахијском суду. Суд је састављен од нахијског кнеза у улози председника суда, једног протојереја и три или четири изабрана кмета. Ако овај Нахијски суд није могао решити одређени спор, сваки Србин се могао обратити Великом суду Врховном суду Правитељствујушћег совјета. Ово је најавиша судска инстанца.

Истовремено, када је Закон о увођењу судске мреже по селима, кнежинама и нахијама донесен 14. октобра 1805. године, донесена је Одлука о уређењу црквеног суда у Србији (Јањић 2014: 901-927). Они су углавном решавали спорове из домена цркве, школског и брачног домена.

И мрежа црквених судова организована је тростепено. У свакој кнежини био је један прота над свим наместницима, па је одлучено да први суд буде Суд наместнички. У том суду председник суда је наместник, који је себи призвао два изабрана свештеника и два честита кмета и њих пет су судили за одређена дела. То је био првостепени суд.

Другостепени суд је био Протојерејски суд. Њему је председавао протојереј, а његови совјетници су један наместник, један кнез, три свештеника, два изабрана кмета, и њих седморица је судило заједно. Што Протојерејски суд није могао пресудити или ако он није пристао, онда се иде на Архијерејски суд. Њему је преседавао архијереј у својој епархији, а његови совјетници били су: два проте, два наместника, два свештеника, један нахијски поглавар, два кнеза и два изабрана кмета. Суд је сваки месец заседао и судио (Срдановић, Бабић 1971: 118-135).

Што није могао пресудити Архијерејски суд или ако он није пристао, онда се ишло на Велики народни суд (Врховни суд) Правитељствујушћег совјета. Он је Врховни Мирски и Свештенички суд. Свакоме је било слободно да тражи већи свештенички суд, ако на мањи не пристаје. Сваки је суд пред очима имао Бога и Суд Божији. Када се први пут у суду скупе и изаберу судије, онда се сваки судија заклео пред Богом, и пред Светим Јевађељем, да неће никоме опраштати, ни за пријатељство, ни за кумство, ни за страх, него ће судити по души својој и по Светом јевађељи и по Божијој правди.

Законом Совјета од 12. октобра 1805. године донесена су основна начела судског уређења. Начелима су на одређени начин осигурана лична и имовинска безбедност грађана. Исто тако, дата је слобода сваком Србину да може слободно доћи у Совјет због тражења личне заштите. Посебно се наглашава да сватко може управљати својим добром по својој вољи и отуђивати га у било чију корист. Правитељствујушћи совјет је, по овом закону, задржао за себе улогу Врховног суда, који је једини има право и власт да донесе смртну пресуду. Совјет има и највећу арбитражну улогу и примао је народне представнике и решавао молбе и жалбе.

Законом смедеревске Скупштине од 25. новембра 1805. године утврђено је да се Совјету даје врховна правна власт (Десница 2003: 12). На свеопштом Великом народном Сабору у Смедереву присуствовали су сви советници, сви поглавари, коменданти и вилајетски велики кнезови из свих нахија. Совјет је све до тада ишао правцем свог конституисања као врховног управног органа, а зато је имао одређену политичку, државну и теоријску основу. Совјет је, после смедеревске Скупштине, ушао у одређени број послова који потврђују његове компетенције врховног органа државне управе, а за то постоји и Закон у чију садржину нитко није до данас могао посумњати (Ћоровић, исто: 532).

Међутим, у свакодневној пракси устанка морало је доћи до размимоилажења, сукоба и неразграничених послова између Совјета и Карађорђа, што је зависило од одређене ситуације, начина пословања и Карађорђевих наступа. Овим Законом даје се Совјету „Врховна власт заповести издавати“ (Десница, исто: 21). Ова законска одредба односи се на читаво становништво Србије: свештенство, народне поглаваре и све „воопште Сербијем“. Власт Совјета заштићена је појединим санкцијама, и заклетвом – „и тако нас Бог и Мати Божија помогла и наше крсно име у помоћи било“, као и претњом изреченом у име Скупштине, да повреда власти Совјета значи атак на сам народ. Власт Совјета састојала се у томе: да у земљи поставља локалне органе власти; да руководи државним финансијама и омогући држави буџетска средства; да потврђује изабране од народа поглаваре, војводе и старешине, кнезове и буљбаше; да управља Смедеревом и да под његову власт дођу команданти других ослобођених градова; да буде Врховни народни суд. Слободно се може казати, да су Совјету у руке дате законодавна, судска и највиша извршна власт. Овакво конституисање Совјета је воља Народне скупштине (Митриновић - Баришић 1937: 7-9). Интересантно је, да је под власт Совјета стављено читаво свештенство Србије (Десница, исто: 22). Пошто је српска Патријаршија била укинута, а компетенције Карловачке митрополије нису у пракси давале резултате, Совјет је преузео улогу врховне црквене власти. Према смедеревском акту држава је преузела одређени број компентенција које се односе на цркву.

У другој тачки смедеревског документа, више пута је наглашено да се Совјет установљује у име народа и сиротиње, а представници Скупштине потписали су овај документ у име читавог народа. У трећој тачки документа говори се о томе да Совјет уводи вилајетску власт и да поставља управне установе. То се, пре свега, односи на увођење судских управних и полицијских органа. У петој тачки овог Закона говори се о томе да Совјет има власт да потврди поглаваре које је народ изабрао и свакоме је дато писмено решење са општинским печатом. У тачки шест се говори да управљање смедеревским градом врши Совјет, као што ће под његову власт доћи и будући ослобођени градови од Турака. Тачка седам говори да је Совјет народни највећи суд и преко овога суда нема. Исто тако, утврђено је да је Прота Матија Ненадовић „председатељ Правитељствујушћег совјета“. Можемо слободно закључити, да је Совијет, којег су сачињавали нахијски кметови на челу са председником (који је имао иста права као и остали чланови), имао законодавну, судску и извршну власт. Као орган врховне власти издавао је заповести законског карактера. У ствари, био је носилац врховне судске власти и организатор судске мреже у Србији. У својим рукама држао је управу, претежно полицијског карактера. Посебним актом потврђивао је народне прваке које је народ бирао. Совјет је много пута замењивао Народну скупштину, која се није могла редовно састајати због ратних прилика. Вршио је улогу Владе, која сада још нема разрађена подручја, односно ресоре. У његовој улози посебно је подвучена судска, управна и финансијска функција, али и деловање у име народа.

У последњој одредби о установљењу и потврђивању Совјета наведено је „да ће он себе у будуће попуњавати новим члановима“ (исто: 25). Попуњавање Совјета вршено је и за време његовог заседања у Смедереву, на основу наредбе за избор за Совјет издатој за време његовог утемељења у Борку (Новаковић 1902: 19). Како је функционисање Совјета конституисано на Смедеревској скупштини, говори нам чињеница да је он после те скупштине проширио свој делокруг рада пословима спољнополитичке и војне нарави.

У спољној политици у устаничкој Србији главну реч имала је Народна скупштина, пошто је она једино могла доносити одлуке које су биле пресудне за даљи развој устаничких односа са Турцима, али и другим државама. Исто тако, многе одлуке из тог домена доносио је и сам Карађорђе, чије су речи врло често биле пресудне.

Представници и старешине свих ослобођених нахија састали су се 17. априла 1805. на Скупштини у Пећанима. Скупштина је одржана на једном пољу изнад Пећана, окруженим шумом и добро заштићеним војничким стражама од турске стране. На Скупштини је саслушан реферат о резултатима српске делегације из Русије. Скупштина је са великим одушевљењем примила на знање да је руски цар узео под заштиту побуњени српски народ у Београдском пашалуку и да саветују да се султану у Цариград пошаљу захтеви које султан треба да испуни, да би се у Србији поново успоставио ред и мир. Тада је изабрана депутација која ће отпутовати у Цариград да преда народну молбу султану и сачекају резултате. Надаље, извршен је разрез пореза за наредну годину тако да се један део новца преда Београдскион везиру, други део у војне и друге државне послове. Извршен је обрачун расхода и издатака, од часа када је букнуо устанак до дана када је одржана скупштина. Утврђено је да су укупни народни трошкови за то време 2.124.868 гроша или 212.486 дуката.

Након пет месеца, тачније 25–30. 11. 1805. одржана је седница Скупштине у Смедереву. Скупштина је сазвана у споразуму између Карађорђа и Савета. Присуствовали су сви чланови Савета на челу са Карађорђем. Скупштину је отворио Карађорђе подужим говором у којем је објаснио тренутни војни положај, који је био критичан због сталног надирања Турака према границама Београдског пашалука. Саветовање је трајало неколико дана, које је завршено закључцима:

да се Турској због ратовања не плати никакав данак; да се од Срба и од Турака у земљи покупи харач и употреби за војне потребе; да се број војника повећа што је могуће више, ако је могуће и до 100.000; да се у војску примају сви Срби, без обзира чији су поданици, посебно они који дођу из подручја која су остала под Турском; да се сви шанчеви на границама (одкуд прети напад) што боље утврде; да се у појединим логорима подузму неопходне мере ради безбедности; да се сви војни послови целе земље ставе под неограничену власт Карађорђа; да војнике од седмице до седмице издржајау општине које су за то одређене; сваки поједини војник по дану треба да добије оку проје, пола оке овчијег, говеђег или свињског меса и литру ракије; војницима је забрањено, претњом смртне казне, било шта да отимају од становништва; да се заведе најстрожија дисциплина међу српским војницима у логорима, а сваки војник мора да се повинује наређењу старешине; сваки старешина мора казнити смрћу сваког бегунца; да се смедеревска тврђава хитно порави за одбрану и припреми за долазак у њу гарнизона од четири до пет хиљада људи; да се убрза опсада Београда, а ако се Београд не преда, онда га треба заузети на јуриш; да се упадне у земљиште ван Београдског пашалука и одреде згодна места за одбрану и утврде; у циљу даљњег набавка оружја и муниције договорено је да се на народ разреже посебна сума у износу од 500.000 гроша.

У новембру (1–5.) 1806. године дошло је до седнице Скупштине у Смедереву (тзв. Друга смедеревска скупштина). На њој су били присутне народне старешине. На крају заседања решено је да се усвоје Портини услови за мир, те да се у циљу детаљног споразума са Портом пошаљу у Цариград народни депутати Петар Ичко и Живко Константиновић – Параћинац са потребним пуномоћством16; да се са ове седнице Скупштине упути акт Порти у којем ће се захвалити на царској милости, што је Хасанбега устаничког пријатеља одредила за мухасила; да се ратовање настави; да се убрза заузимање Београда, ако треба и на јуриш; да се бечком цару упути молба да помогне народу тако што ће своје граничне власти престати да храном снабдевају Алију Гушанца и његове крџалије, царске одметнике, које народ као цару веран, опколио у београдској тврђави; да се замоле сви Срби, без обзира где живе и раде, да помогну у храни и новацу; разрезан је годишњи порез за следећу годину и анализа рачуна за прошле године.

Карађорђе и Савет сазвали су Народну скупштину у новоослобођени Београд, која је одржана 26. фебруара и 6. марта 1807. године. То је била прва скупштина српског народа која је одржана у Београду. Не зна се тачно место у Београду на којем је одржана, али се зна да је одржана у затвореном простору, што се може закључити на основу важности дневног реда. Поред осталих, посебно је требало решити питање од посебне важности – а то је држање према Порти, која је преко депутата Петра Ичка нудила велике уступке Србији, да се обезбеди од стране Срба, ратујући са Русијом.

Скупштина је донела ове закључке: да се одбаци Портина понуда за мир и одбаци уговор који је Ичко направио са Портом; да се у савезу са Русијом настави рат против Турака; да се према жељи руског главнокомандујућег у Влашкој и Молдавији Михељсона, обрати што већа пажња на ратна подручја у Источној Србији; да се за главног команданта војске према источној граници постави Младен Стојковић са задатком да заузме Неготин, Кладово и да војском циља Будим како би се добила стална веза са руском војском која се налазила у Влашкој; да Карађорђе што више мотри источне крајеве; да се напад на турске границе изврши према плану који је направила скупштина; да се поправе зидови београдске тврђаве и у доњем граду подигне арсенал, успостави тополивница и радионица за оружије и ливање танади, као и да се успостави ковница за бајонете и копља; да Савет одговори генералу Михаљсону на његово писмо преко депутата преко којих ће се одржавати стална веза са Русима; разрезан је порез за следећу годину и анализирано извршење буџета за прошлу годину.

Исте, 1807. године, 8. августа, настао је тзв. Родофиникијев устав под називом Основаније Правитељства Сербскаго. Већ упрвом члану овог устава утврђује се Правитељствујушћи Сенат Српски под председавањем Књаза. Столно место Сената је у Београду, а глава Сената је Књаз, који је добио титулу „Светљејши Књаз“. Што се тиче компентенције Књаза, он је само председник Сената, са правом представљања државе и правом милости у кривичним пресудама. Устав је увео и право благородства (племства) са повластицама и титулама. Главни господар земље је Сенат који је расправљао о дохоцима, правом да објављује рат и утврђује мир, те бира члавне војводе. Дакле, Књаз, по овом уставу, је само репрезент државе без икакве власти. Устав не спомиње право престола нити право његовог наслеђивања. Родофиникин је овим уставом желео да сломи Карађорђеву личну власт и уместо ње подигне власт Сената. По уставу сваки округ је требао установити правни суд од три судије и једног писара, који би били плаћени. Овом суду могао се тужити сваки човек, па чак и војводе који су морали доћи на суд да одговарају. Ако нетко није био задовољан пресудом могао се тужити Сенату. Сенат је давао у закуп куће а одређивао је продају турских кућа.

Устав је апострофирао и војску, која је њиме установљена. Војска ће добијати награду, која ће зависитин од прихода земље, а делити ће се по заслугама и способностима. Тада је уведено уређење војничких чинова. Устав је предвидео да се направи карта читаве државе Србије. Сви дохоци су у власти Сената. На крају устава стајала је одредба да се о свим важним питањима из устава треба питати руски цар Александар. Цар Александар није потписао овај устав, иако су касније већина његових одредби реализоване. У ту сврху, српске старешине на челу са Карађорђем, састали су се почетком новембра, до 20. децембра, 1807. године да се саветују, када су донели ова правила:

  • Србија се дели на 12 округа;

  • Совјет столује у Београду и назива се Сенат;

  • у Београду и већим градовима постављају се поглавари, а у селима кнезови;

  • таква звања могу добити они који су били у рату и који знају читати и писати;

  • на образовању становника Србије треба посебно радити;

  • уводи се конскрипција, а сваки за оружије способан Србин јесте војник;

  • они који су добили оружије треба да га носе;

  • странци у Србији не могу куће куповати;

  • да се Молдавија и Влашка са Србијом усаглашава, и да се земља руској заштити подвргне.

Све ове набројане ставке су уствари извршење Родофиникиновог устава, којим се Савет као влада и земаљска власт учврстио.

У Тополи су се за време Карађорђеве крсне славе (28–30 новембра) 1808. године старешине Крагујевачке и Београдске нахије као и сви други народни прваци који су договорили да се у Београду 14. децембра 1808. године одржи седница Скупштине, која ће заједно са Саветом донети ове закључке:

  1. да се Карађорђе прогласи по трећи пут за Врховног предводитеља и Господара над Србијом са наследством у мушком потомству и једним актом од Скупштине признао;

  2. да Карађорђе заједно са Саветом ради послове од држаног интереса;

  3. да Карађорђе призна Савет за врховни народни суд и та га за таквог прогласи по читавој држави.

Закључено је да се Народна скупштина заседа сваке године о Малом Божићу (православна Нова година) ради договора о државним пословима и доношења одлука. На тим седницама Скупштина, старешине требају предати рачуне и председнику Савета одговарати на тужбе које је народ против њих подносио. Тако су ови закључци из Тополе озакоњени уставним Карађорђевим актом од 14. децембра 1808. године. Овај уставни акт потврђен је печатима и потписима Савета и Карађорђа, а обнародован је једним циркуларним писмом, које је послато свим старешинама у појединим нахијама. Међутим, истина да о Народној скупштини нема ни речи у овом акту, али је изван овог акта још у Тополи закључено да ће се Скупштина састајати сваке године о Малом Божићу ради државних послова. По овом уставном акту, Србија је добила потпуну земаљску независност. Ово је устари први писани формални акт самосталног организовања Србије и одбрана начела народне самосталности, на коју су два руска представника била напала. Уставом се први пут укида кнежевска аутономија, а уводи се апсолутна концентрисана монархија са династијом Карађорђевића са правом наследства.

И у 1809. години састала се Скупштина и то 2–8. октобра у Хасанпашиној Паланци. Сазавао ју је Карађорђе. Борба са представником руске владе у Србији Родофиникином била је на самом врхунцу. Родофиникин је напустио Србију и прешао у Влашку у којој се налазила руска врховна команда. Обећана руска помоћ стизала је споро Србима. Закључак тајне скупштине потврдила је и редовна новогодишња народна скупштина, која се састала следеће Нове године, којој су присуствовали само главне народне вође, углавном присталице Карађорђа. На овој Скупштини донесени су одређени закључци, које је предложио Карађорђе заједно са Саветом, а они гласе:

  1. српски народ, спознао је да опстанак и одржање Србије, само формалним руским покровитељством, не може да се осигура, док се у Србију не пошаље једно веће одељење руске војске које ће у Србији остати трајно и заједно са Србима ратовати против Турака;

  2. забрањује се повратак у Србију оним Србима који су заједно са Родофиникином побегли а међу њима и владика Леонтије;

  3. моли се Русија да у Србију пошаље за свог представника правог природног Руса, а не онаквог као Родофиникина, који није био Рус него Грк;

  4. да се за српског архирејереја изабере, постави и посвети архимандит манастира Рача Мелентије Стефановић, који је у исто време и командант зворничке нахије:

  5. моле се Руси да у Србију пошаље комисију да испита тужбе на рачун Родофиникина, како би се и Руси уверили са његовим неодговорним поступањем у Србији;

  6. једна српска делегација треба отпутовати у Влашку и руског гланбвокомандујућег упознати са овим закључцима те га замолити да закључке који се односе на Русију спроведе у дело.

На почетку 1810. године, 1–2. јануара, одржана је Скупштина у Београду, која је потврдила закључке Скупштине одржане из Хасанпашине Паланке. Народ је желео да се односи са Русима дефинишу и да један већи одред руске војске дође у Србију и учествује у операцијама српске војске. На Скупштини је извршен разрез пореза за следећу гиодину и анализирао финансијски извешатај о утрошеним средствима у протеклој години. На овој Скупштини смењен је са места предесдатеља Савета Младен Милановић, а место њега био је изабран Јаков Ненадовић.

Скупштина која је одржана 1–12. јануара 1811. године у Београду била је најзначајнија од свих дотадашњих у погледу уставног питања. Она је тада донела неке важне одлуке о организацији државе. Иако тај уставни закон није у оргиналу сачуван, сачуване су његове главне одлуке:

  1. установљују се Попечитељства – Влада (прво српско министарство), са шест пошпечитеља и то: за унутрашња дела, за правду, за инострана дела, за финансије, за војску и за просвету.

    За попечитеља војног постабљен је Младен Миловановић, за попечитеља правде Петар Добрињац, за попечитеља иностраних дела Миленко Стојковић, за пошпечитеља просвете Доситеј Обрадовић, за попечитеља финансија Сима Марковић, за попечитеа унутрашњих дела Јаков Ненадовић;

  2. Установљује се Велики вилајетски суд;

  3. председник Савета постаје Карађорђе, који може одредити свога заменика – наместника, код кога се налази печат Савета. Савет добија свог сталног секретара;

  4. врховни вожд неће мењати саветнике и чиновнике без кривице.

Сви су министри положили заклетву на овај устани акт. Савет је укинут и уместо њега формирана је Влада и Велики суд, обоје од чланова изабраних вољом вође. Од сада па до пропасти био је врховни заповедник Карађорђе. Истога дана, 11. 1. 1811. реформа је објављена по распису свим војводама. Ти расписи су у исто време и акти о именовању војвода. Сваком војводи била су означена села која му припадају. Војводама је дато упуство како ће уредити сеоске поште, те да у селу имају сеоског кнеза, да се не мешају у свештеничке послове, јер је то митрополитско. Са овим уставом Србија је по први пут добила читаво уређење по вертикали од врха до дна.

У време устанка радило се на томе да се пронађе и спречи активност шпијуна који су радили у корист Тиурске, Аустрије, Русије и Француске. У току устанка донета је прва наредба у којој се говори о шпијунима. Наредба је захтевала да се превентивно протерају из Београда и других градова у Србији празноодајућа лица која би могла да се баве шпијунажом у корист српских непријатеља. Међутим, две године касније, 1810. Правитељствујушћи совјет доноси наређење да се преписка из Србије води искључиво на српском језику и да се прегледа пре предаје и слања изван земље.

Први предлог развоја цивилне службе у Србији донет је за време Карађорђева устанка. Заправо реч је о Начертаније устројства полицајне власти у Београду и по том прочим местима Отачества, који је донет 8. марта 1811. године. Тада је ударен темељ раздвајању полиције и војске. С тим документом успоставља се положај полицамајстора који на управу добија ликиторе, односно помоћнике за унутрашње, вањске послове и поверљиву службу. Први министар полиције био је Јаков Ненадовић.

Ако пажљиво анализирамо први српски устанак са позиције војске, онда можемо констатовати да се српска устаничка војска17 састојала од три дела. Први и највећи њен део чинили су побуњени сељаци, други њен део биле су ајдучке чете, и трећи део био је састављен од добровољаца. Побуњени сељаци чинили су одређену групу, која је постала независна од турских господара. Та „маса“ сељака није поштовала турске законе. Њихови мотиви били су у првом реду слободарски, али у извесном смислу и материјални, да се у рату дође до одређене одеће, обуће, коња, оружја и других материјалних средстава.

Хајдучке чете водили су храбри ратници и они су били најчвршћи војнички подупирач Карађорђу. Хајдуци су предводили пут сељацима и били су изложени први главним турским ударима. Зато је и било највише погинулих из хајдучких редова.

Добровољци су углавном били „ странци“ – Срби из Војне крајине, који су били школовани и способни у ратним вештинама које су стекли у ратовима српског фрајкора18. Они су били постављени за војничке старешине.

Други део добровољаца били су плаћеници, углавном без породица, тако да им је рат био у неку руку задовољство (Павловић 1911; Пантелић 1930; Чубриловић 1933; Енциклопедија Југославије 1958: 531). Звали су се „голаћи“ – голи синови или „бећари“. У изворним документима и у литератури немамо довољно података о њима. Пошто нису имали никога, није било некога да их спомиње и преноси вести о њима са колена на колено. Исто тако био је један број Срба који су добили ратно искуство у борбама Турака против одметника од Султана у саставу турске војске. Међу њима био је и Јанко Катић један од најхрабријих вођа првог српског устанка. И вожд Карађорђе имао је дупло ратно искуство, као хајдук и као припадник српског фрајкора у аустријској војсци. Поседовали су огромно упоредно ратно искуство у којем су примењивали европску ратну вештину, за разлику од турске војске која није познавала никакву европску вештину. Доситеј Обрадовић је познавао ове предности, а то дознајемо из писма којим се он обратио Јакову Ненадовићу и Божидару Грујовићу, у којем их упозорава да их прихвате јер они у пракси примењују европску ратни тактику (Летопис МС: 335).

Година 1808. била је јако значајна у историји српске војске, јер је Карађорђе те године покренуо увођење редовне или сталне (стајаће) српске војске. То је први помен такве војничке организације у Србији. Од те 1808. године па све до 1883. у Србији ће превладавати један колебљив став да ли имати јефтину народну или веома скупљу, поузданију стајаћу војску. На предлог секретара Совјета Стефана Живковића, Совјет је на својој седници одржаној 22–29. новембра 1808. године увео нову војничку организацију устаничке војске. Одлучено је да се уведе па макар и деломично нова војничка установа „регуларно воинство“, или „регулаши“ (Радоњић 1912: 159). Већ 1808. године установљен је један баталијон19 регулаша и тако је отпочело егзицирање народне војске по свим пограничним градовима и шанчевима (Арсенијевић 1898: 364). Ново вежбање војске у Београду било је поверено једном руском официру Илији Новокрштеном. Година 1808. је значајна за српску војску и по томе што је тада успостављено прво војничко правило у Србији за вежбање редовне војске, које је познато под називом „цедуља Зекцир“20. На основу писма којег је Константин Родофиникин послао кнезу). Овај први покушај успостављања редовне војске није имао успеха, због тога што су вође у том чину виделе могућност смањења њихове власти у својим срединама где су имали своју војску. Народ су стално потицали на незадовољство и то представили руском војном руководству у Влашкој као залог због увођења редовне војске.

Совјет је крајем новембра 1808. године донео одлуку, која је спроведена 22. 12. 1808. године, у којој се види први пут у обновљењој устаничкој српској држави да је успостављена регуларна – редовна војска. Зато се 22. 12. 1808. године може сматрати као почетак оснивања редовне српске војске као државне установе, која ће се касније обновити у Краљевини Србији и остати као трајна тековина Првог српског устанка. Карађорђе је посебно водио рачуна да се та нова организација одржи. То нам, поред осталог, говори његово писмо господару Ваљевске нахије Јакову Ненадовићу. У писму се каже:

„Благородни господар-Јакове, Вам поздравље!

По урежденију нашему, шаљемо вам ово наше соборно учињено писмо, које када проучите, да изволите у Нахији ваљевској уредити две компаније војника од задружних. За сад једноглавце (јединице) да не дирате. Да изаберете људи вештих, који би егзерцир знали, од прве војне, који ће учити те две компаније регули. Капларе на 25 људи, а врло паметних људи да нађете, а капетане да наречете (одредите-именујете) који су вешти регули. И постарајте се што најбоље можете по овим наредбом(!) да то урадите, и нове компаније у Нахији Ваљевској у име Божије уређивати почните.

Из почетка ове регуле љиуде за старешине и капетане избирајте, и пазите добро на људе, да би се гди каква распра не учинила, а за компаније као и горе речено, од задржаних људи, који ће моћи по за дуго време, да се одмах не мења служити. А најпосле ослањамо (се) на вас, и уверени смо да ћете ви то знати добро уредити, а ви се постарајте што боље будете могли, нови ред увести. А ово писмо које вам шаљемо, буди вам (заповест) за нови ред увести. З прочем вам свако добро желећи остајемо.

У Београду, 22-ог декембра 1808. (м.п) Карагеоргије Петровић Правитељствујушћи Совјет Сербски (Радоњић, исто: 157-158).

За овај документ везује се прва униформа српске војске. У њему нема информација како је та униформа изгледала, али се може предпоставити да је та устаничка војска носила народну одећу. Касније се војска облачи у своју прву униформу. О томе нас обавештава Баталака: „ У овим регулашима официри, тобџије, добошари и сигналисте имали су униформу руску. Такву су униформу имали и официри, тобџије и добошари народне војске, а пешаци регулаши имали су по кроју народну униформу, на глави су имали црне клобуке с подбрадником од црног каиша, с малом узаном надстрешницом и тробојном ружицом; за лето имао је сваки војник од црног сукна(абе) јелек – и до испод кукова кратко позатегнуто с рукавима гуњче, кошуљу и гаће од јала платна, доколенице од бела сукна с чарапама исплетеним од подебелог вуненог шареног предива и опанке на ногама. За зимње доба имао је сваки војник од црног сукна чакшире и гуњ дугачки до колена, и све као што смо рекли покроја народног“ (Арсенијевић 1898: 367). Сваки је војник имао добру уредну шушку са бајонетом, а преко рамена имао је два црна каиша, о једном је висео бајонет када није био потребан на пушци. Поред тога сваки војник имао је торбу упртњачу.

Устаници су још пре увођења регуларних јединица ратовали са Турцима по европским тактичким правилима. Успеси тих група привукли су пажњу војним поглаварима на потребу завођења егзерцира и стајаће војске. И прота Матија Ненадовић је то приметио:“ ...дахије почну зазирати од тога што су Срби са својим кнезовима научили војевати“ (Ненадовић: 49). По мишљењу Саве Грујића, Карађорђеви „регулаши“ били су претеча сталне војске уопште код Срба. Расправљајући о српској феудалној војсци, позивајући се на Душанов законик, Грујић ће рећи: „Из истог законика види се, како је тада неразлучан био појам о војсци и о војни, јер се обоје означавало једном речју: „војска“; то не би могло бити, да је војска била у мирно доба нека редовна установа“ (Грујић 1874: 20).

У међубојевним паузама Правитељствујушћи Совјет и Карађорђе одлучили су да у Београду отворе Велику школу. Припреме за отварање Велике школе трајале су од првих месеци 1808, како би настава почела 1. 9. 1808. године (Арсенијевић, исто: 16). У школу је уведена и војничка настава, јер није било посебне војничке установе у којој би се изучавали војни предмети. У наставном плану и програму међу предметима нашао се и предмет војно вежбање. Ђаци Велике школе учили су фехтовање и егзецир с пушкама, а обуку су изводили капетан Петар Ђурковић, један официр и два наредника руског нишлотског пука (Гавриловић 1902: 73). Устаничка војска се спомиње и у предмету Велике школе. У уџбенику „Наставленије Права Державнога“, налази се и садржај о војницима и војним старешинама. „Дужност старешине су: 1) да сваки испита себе, своју душевну снагу, оштрину и бистрину ума; 2) да науче своје војнике да се навикну на војне и ратне тешкоће;... 3) да штите живот војника“ итд (исто). Књига „Наставленија Права Державнога“ спаљена је 1941. године у Народној библиотеци Србије када су Немци бомбардовали Београд и запалили Народну библиотеку.

У акту који је настао после 1810. године по мишљењу Стојана Новаковића, а који се назива „Карађорђев криминални законик“, налази се неколко одељака посвећених војсци21. Вожд је укинуо право народу да бира своје старешине, које су биле углавном сеоске и невеште за војничке вештине. Зато се у 38. члану овог Криминалног Карађорђевог законика дословно каже: „Народу у власти није изабирати војничке старешине који ће војском управљати и на тај начин бој водити. Ово остаје на промотренију војеве власти и старешина, да они изаберу који је вешт и искусан војску водити и њоме управљати“ (Новаковић: 5). Овакав начин рада потпуно је разумљив пошто су била основано попечитељство војено, а његов попечитељ био је независна особа која је такав посао разумела и имала способност да процењује ангажованост и поступке устаничких вођа, као што је то био Младен Миловановић. Народна војска је сачињавала већину устаничких снага, а старешине су биле кнезови и капетани (капетан тада није био војнички чин него назив за поглавара), односно народни прваци свога краја, а Карађорђе је ограничавао њихову власт, због прекомерне строгости.

Српска устаничка војска имала је заклетву. Прву заклетву записао је Милан Ђ. Милићевић у „Причањима Петра Јокића“, 1852. године. Она је била обична народна клетва, која је проклињала издајника. Она гласи: „Ко издао, издало га тело; пожелео али не могао поћи; у кући му се не јављало ни старо ни младо; од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале; у обору краве не рикаче. Да Бог да, да се у сињи камен претвори, да се други на њега угледају; не био срећан ни дуговечан, нити лица Божијег икад видео“ (Милићевић, 1891: 12). Ова клетва је слична клетви приликом сакупљања војске за битку на Косову. Карађорђеви устаници су у ствари наставили народну традицију, а узели је као војничку заклетву, па је и она наставила да живи у српској војсци као посебан свечани чин и обичај. Крајем устанка настала је друга заклетва, која је еволуирала и она је сада окренута врховном вођи и државној власти. Заклетва гласи:

„Заклињем се именом Бога Отца и Сина и свјатога Духа Пресвете Тројице Једног Бога и пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и частним кресттом, да ми нашему Благовјерному Господару Георгију Петровичу, Врховному Вожду и Повелитељу Сербије и Високој Власти и управљенију такођер нашим Благородним Војводам и прочим Господом капетаном и унтерофициром Вјерни и покорни бити њиовим повеленију и запрештенију сљедователно испољњавати, Државу и Отечество у сваком нападном случају заштиштавати и чувати наше барјаке и топове у сваком паданију не остављати друг друга вјерни бити и Један другог Бранити при таквом догађају у дану и ноћи Вјерно и сагласно обдержавати и против тога ни у какво прјеније (свађа) и неверност не ступати. Тако нам Бог помогао“ (Милићевић, исто: 145).

Карађорђева војничка држава, за свог изузетно кратког трајања поставила је у одбрамбеном смислу темељ будуће српске државе. Ако анализирамо државност Србије у 19. веку онда можемо слободно казати да је устаничка војничка Карађорђева Србија за време Првог српског устанка поставила темељ и дала путоказ српске државности у 19. веку. У ту сврху успостављено је судство, војска и милиција, тајне обавештајне службе, фи9нансије, локални органи власти, Влада и Скупштина као највиши законодавно тело. Да је тај подухват био изузетан говори податак да је за тих девет година устаничке државе највише било ратовања. Без обзира на на тешкоће нашло се времена и за оснивање школа, фабрика оружја, писања закона, доношење разних аката које су доводиле у ред и закон и народне старешине навикнуте на хајдучију и самовољу. Први покушај успостављања устаничке фабрике оружја, дали су мотив каснијем оснивању војних завода у Крагујевцу, који ће касније постати средиште индустријског развоја Србије. Ту се је зачела клица здравственог и пензијског осигурања. У Крагујевац ће доћи најпознатији стручњаци из Европе да подижу српску металну индустрију.

Устаничка држава је бринула и о просвети. Отворено је више основних школа, а посебан успех је било отварање Велике школе. Томе су придонели посебно учени Срби који су дошли у Србију: Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, први српски законодавац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић). То је најбоље осетио Миленко М. Вукићевић који је рекао: „онда је Још Србин осећао да му поред политичког ослобођења треба још и науке, да му треба школа и просвете, и он се трудио и подизао школе колико му је допуштало време“ (Вукићевић: 8). То је приметио и најзнаменитији српски устаник Вук Стефановић Караџић, који је казао: „За владања Црног Ђорђа у Србији биле су постављене школе готово по свим варошима и градовима а и гдекојим селима“ (Караџић 1852: 841).

Карађорђева устаничка држава сјединила је мач и оловку. Та војничка држава оснива школу, у којој се први пут у историји уче војни предмети. Готово читав 19 век, а и касније, прожимати ће се школство и војска. Српски официри ће писати уџбенике за грађанске школе. Пуковник Јован Драгашевић предавати ће географију с етнографијом великом Јовану Цвијићу. Будућа интелектуална елита предавати ће на Војној академији. Двадесет српских официра било је у чланству највиших националних научних установа: Српског ученог друштва, односно Српске академије наука и уметности.

Endnotes

1Дахије су се осилиле у другој половини 18. века. По Свиштовском миру 1791. године протеране су у Видин код одметника Пазваноглуа, али су се вратиле почетком 19. века, убиле београдског везира Хаџи-Мустафу и 1801. године те завладале у Београдском пашалуку, вршећи насиље, освете и пљачку (злогласне дахије Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Мухамед-ага Фочић) (Клаић 1968: 244; Клајн, Шипка 2007: 347; Мала енциклопедија 1959: 347).
2Ханови су гостионице, односно куће за преноћиште за путнике и караване (Клајн, Шипка, исто: 1368).
3Чардак – дрвена или камена кућа, зидана или на ступовима са већом собом истуреном на горњем кату према улици (Клаић, исто: 229).
4Јован Мишковић (1844–1908.), генерал српске војске, научник, академик, председник СКА, министар војни. Један је од наученијх војника 19. века у Србији. Био је командант Дринске дивизије у Српско-бугарском рату 1885. године.
5Састанак је одржан на месту званом Марићевића јаруга, код два велика бреста на једном заравњаку окруженим са свих страна густим лугом (Фајфрић, исто: 33).
6Станоје Главаш (Стаматовић), војвода у Смедеревској нахији. Пре устанка био је хајдук у чети кнеза Лазе. Кандидат за вођу Првог српског устанка, али је кандидатуру одбио. Учествовао је у устанку од 1804–1813, године. Убили су га Турци 1815. (Поповић, 1919; Енциклопедија Југославије, бр. 3, 1958: 473).
7Теодосије Марићевић, био је кнез пре устанка. Одбио је предлог да буде вођа устанка, мислећи да као кнез треба да штити народ, а у случају да устанак не успе, што не би могао као вођа устанка. У првој фази устанка био је један од најугледних устаничких старешина. Био је сукривац у сукобу једне мале победе Турака код Баточине априла 1804. године, због чега га је Карађорђе сумњичио за издају, јер се Хасан-ага пробио без отпора правцем који је он чувао. Сукобио се са Карађорђем на скупштини у Пећанима, 6. маја 1804. године. Назвао је Карађорђа тиранином, који тиранише горе од Турака. Покушао је у тој свађи да убије Карађорђа, али му је пушка затајила. Том приликом га је Карађорђе ранио. Његов гроб налази се у дворишту Цркве Вазнесење Господње у Орашцу.
8Леополд Ранке за Карађорђа каже: „Он је служио у фрајкору, био је после у хајдуцима“ (Ранке 1864: 90).
9Карађорђе се родио од мајке Марије у колиби код кованлука 16/3 новенбра на Светог Ђорђа (Ђурђиц) 1762. године у селу Вишевцу, некадашњем Петровцу, где га је пред Божић, на Нову годину, крстио његов рођак Стојак у очевој кући брвнари (Андрејић 2004: 41-60).
10Руски путописац Каменскиј сматра да га „зову Црним, не по његовом тамнопутом лицу, него што му је мајка, у време када је убио свога оца, дала тај назив“ (Каменскии 1818: 119-129).
11Прота Матеја Ненадовић (1777–1854), војвода из Првог српског устанка, први председник Провитељствујушћечег совјета и дипломата. Са стрицем Јаковом покренуо је Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају и историјску вредност али и историјски извор тога времена.
12На Скупштини изабрани су сугије Петар Читак из Мушића и Јован Рабан из Рабаса, који су у ствари чували нахију. Будући да се радило о часним људима дата им је власт да буду судије. Секретар је био поп из бранковачке цркве, а потом Сава из Купиниова, а после њега Петар Новаковићж из Осека. Они су добили тери пандура. (Види: Поповић, Исто: 221).
13Божидар Грујовић, Теодор Филиповић (1778–1807), адвокат, школовао се у евагелистичком лицеју у Шопроњу. Предавао је правне науке на Универзитету у Харкову. Вратио се у Србију и по савету Стефана Стратимировића, а у Сремским Карловцима мења име у Божидар Грујовић, по прадеди Груји. Он је био први државни правни писац устаничке Србије који је настојао да Србију уведе у ред земаља са правним поредком, да у њу уведе идеју законитости и уставности. Творац је списа „За памјат“ нацрта о уређењу Правитељствујушћег Совјета и „ Слова“ (неодржаног говора о слободи, правди и законитости). Своје идеје о уређењу Србије црпео је из грађанске демократије Француске. Желео је да врховна државна власт буде суверена, заснована на закону, да је изнад личне појединачне власти војвода, који су је вршили без икаквих законских ограничења. Новим устројством српске државе желео је ограничити властодршце и самога Вожда Карађорђа. Према њему први госпдар и судија у вилајету јесте закон. Под законом морају бити, војници, свештеници, господари и поглавари и Правтељствујушћин Совјет и сав народ. Његове мисли су деломичнио реализоване 1805. године успостављањем Правитељствујушћег Совјета сербског, када су уведени и први судови у Србији.
14На Скупштини у Смедереву попуњен је Савјет са новоизабраним представницима: из Округа Јагодинског Вукоман, Аврам Лукић из Округа Пожешког, Младен Миловановић из Округа Крагујевачког, Јанко Ђурђевић из округа Смедеревског и Милија Здравковић из округа Рудничког (Новаковић 1902: 16; Вукићевић, 1905: 278).
15Гојко Десница, први је код нас обелоданио ових пет закона Провитељствујушћег совјета у Централном државном војноисторијском архиву у Москви – Фонд Молдавске армије, али и у више места у домаћим и иностраном часописима (Из историје Српског народног Совјета, Вестник Лењинградског универзитета, бр. 14, 1961; Пет закона Совјета из 1805, Информативни билтен Архивске управе Украјине, бр. 4, Кијев 1959; Пројекат решења Смедеревске скупштине, Историјски Архив Академије наука СССР-а, бр. 4, Москва 1961; Почеци рада Провитељствујушћег совјета, Зборник за историју Матице српске, бр. 4, Нови Сад, 1974. и др.).
16Српски захтеви Порти које је Ичко заступао били су: да Србија плаћа један данак оу одређеном износу, уместо дотадашњих бројних давања; да се у знак султановог суверенитета на Србијом у Београд пошаље царски мухасил са 150 Турака којима би се предавао годишњи данак; да јавне службе у Србији вршен Срби; да се из Србије истерају јаничари и крџалије и да границе Србије чувају Срби. Порта је прихватила ове српске захтеве: да Србија добије независну унутрашњу управу и све тврђаве у земљи; да се протерају јаничари и крџалије; да у Београду у знак султанове суверености буде султанов муасил са 1500 Турака којима ће српски незови предавати годишњи данак. До остарења мира није дошло пошто су Срби наставили борбу за коначно ослобођење од Турака.
17Устаничка војска је услован назив јер је врло тешко прихватити тада тај назив, зато што је појам војске подразумевао у првом реду један одређени систем и ред.
18Фрајкори (немачки Freicorps). Многи су аустријски официри још пре избијања аустротурског рата (1788–1891), који је у српској историографији познат под називом Кочина крајина, долазили у Србију преобучени у манастирске момке и цртали војне карте, испитивали војно расположење, успоставили везе са угледним Србима и извиђали турске границе. Глави задатак тих аустријских официра био је стварање фрајкора – добровољачких одреда, састављених од пребеглих Срба из Србије и Босне. Требали су да буду предходница и главна ударна снага аустријске војске у рату против Турака. До фрајкора Аустрија је долазила стварањем посебног психолошког расположења код народа у Србији и Босни и веровања да их само она може спасити беде и самовоље турских спахија, ага и бегова. Људи који су због тешког живота под турском влашћу бежали у Аустрију из Србије и Босне били су главни извор за људство фрајкора.
19Име баталијун већ се налази у формацијама устаничке војске. Овај назив је Баталака узео касније, као научни термин.
20Зекцир цедуља“ је објављена први пут у листу Подунавка, 1852: 1.
21Од „Карађорђевог криминалног законика“ сачуван је део који је штампан у „Подунавка“, бр. 3, 4, 5, Београд, 1844.

References

Andrejić, Ž. (2004). Karađorđe. Rača.
Arsenijević-Batalaka, L. (1898). Istorija srpskpog ustanka. Beograd.
Denica, G. (1961). Projekat rešenja Smederevske skupštine. Moskva: Istorijski Arhiv Aklademije nauka SSSR-a.
Desnica, G. (1959). Pet zakona Sovjeta iz 1805. godine. Informativni bilten Arhivske uprave Ukrajine (4).
Desnica, G. (1961). Iz istorije Srpskog narodnog Sovjeta. Vestnik Lenjingradskog univerziteta (14).
Desnica, G. (1974). Počeci rada Proviteljstvujušćeg sovjeta. Zbornik za istoriju Matice Srpske (4).
Desnica, G. (2003). Vožd Karađorđe tvorac srpske države u Prvom srpskom ustanku. Beograd.
Fajfrić, Ž. (2009). Dinastija Obrenović. Sremski Karlovci: Tabernakl.
Gavrilović, A. (1902). Beogradska Velika Škola 1808-1813. Beograd.
Godišnjica Nikole Čupića. (1912) XXXI. Beograd.
Grujić, S. (1874). Vojna enciklopedija Srbije. Kragujevac.
Ivanovič-Kamenskij, D. (1818). Putešestviev Moldavi, Valahi i Serbi. Moskva.
Iz Karađorđeva doba. (1913). Beograd.
Janjić, J. (2014). Uloga sveštenstva u stvaranju i radu organa države Prvog srpskog ustanka - prvi deo. Zbornik Matice srpske za društvene nauke (149), 901-927. [Crossref]
Janković, D. (1945). Proviteljstvujušći sovjet. Beograd.
Jovašević, D. (2016). Osnovne karakteristike zakonodavstva Karađorđeve Srbije. Godišnjak Fakulteta pravnih nauka (RS), 6(6).
Jugoslavenski leksikografski zavod. (1958). Enciklopedija Jugoslavije. Zagreb.
Karadžić, V.S. (1852). Riječnik.
Karadžić, V.S. (1860). Proviteljstvujušći sovjet serbskij. Beč.
Karadžić, V.S. (2017). Proviteljstvujušći sovjet serbskij. Art Press.
Klaić, B. (1968). Veliki rječnik stranih riječi, izraza i kratica. Zagreb: Zora.
Klajn, I., & Šipka, M. (2007). Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej.
Konstantinović, N. (1970). Beogradski pašaluk. Beograd.
Letopis Matice srpske. (1921). (300).
Mala enciklopedija. (1959). Beograd: Prosveta.
Milićević, M.Đ. (1891). Pričanje Petra Jokića o Prvom srpskom ustanku 1852. Spomenik - Srpska Kraljevska akademija (SKA), 14.
Mitranović, S., & Babić, O. (1937). Jugoslavenske narodna skupštine i sabori. Beograd.
Mišković, J. (1895). Srpska vojska i vojevanje za vreme ustanka 1804-1815. Glas - Srpska kraljevska akademija (Glas SKA), 47.
Nenadović Matija, P. (1947). Memoari. Beograd.
Novaković, S. (1902). Ustavno pitanje i zakoni Karađorđevog vremena. Beograd.
Novaković, S. (1906). Tursko carstvo pred srpski ustanak. Beograd.
Pantelić, D. (1930). Kočina krajina. Beograd.
Pantelić, D. (1949). Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak - 1794-1804. Beograd: Naučna knjiga.
Pavlović, D. (1911). Srbija u vreme poslednjeg ugarsko-turskog rata 1788-1791. Beograd.
Pejić, L. (1981). Ekonomska misao u Srbiji u vreme Prvog srpskog ustanka. Zbornik Istorijskog muzeja, Beograd (17-18).
Popović, D. (1919). Harambaša laza. Glasnik Istorijskog društva u Novom sadu, Novi Sad.
Popović, D. (1976). Osnovni ciljevi Prvog srpskog ustanka. Istorijski časopis (24).
Popović, M. (2012). Organizacija sudstva u Prvom srpskom ustanku. In: Mitološki zbornik (27). Rača: Centar za Mitološke studije Srbije.
Radonić, J. (1911). Putovanje Evlije Čelebije po srpskim i hrvatskim zemljama 1852. Godišnjica Nikole Čupića, 31.
Radusinović, M. (1984). Jedno rusko svjedočenje o Karađorđu. Istorijski glasnik (1-2).
Ranke, L. (1864). Istorija srpske revolucije. Beograd.
Savić, S. (1997). Istorija srpskog pravosuđa. Beograd.
Vladimirovič-Zelenin, V. (1957). Pervoe serbskoe vostanie i 1804-1813 Avstria. Moskva.
Vukićević, M.M. (1905). Sudovi i njihovo uređenje za vreme ustanka 1804-1813. Policijski glasnik.
Vukičević, M.M. (1893). Škole i školovanje za vreme prvog ustanka. Beograd.
Ćorović, V. (2009). Istorija Srba. Bački Petrovac: AD Kultura.
Čubrilović, V. (1933). Bosanski frajkori u austrisko-turskom ratu 1788-1791. Beograd: Štamparija Drag. Gregorića.
Reference
*** (1912) Godišnjica Nikole Čupića. XXXI
*** (1913) Iz Karađorđeva doba. Beograd
*** (1921) Letopis Matice srpske, br. 300
*** (1959) Mala enciklopedija. Beograd: Prosveta
Andrejić, Ž. (2004) Karađorđe. Rača
Arsenijević-Batalaka, L. (1898) Istorija srpskpog ustanka. Beograd, I
Čubrilović, V. (1933) Bosanski frajkori u austrisko-turskom ratu 1788-1791. Beograd: Štamparija Drag. Gregorića
Ćorović, V. (2009) Istorija Srba. Bački Petrovac: AD Kultura
Denica, G. (1961) Projekat rešenja Smederevske skupštine. Moskva: Istorijski Arhiv Aklademije nauka SSSR-a, br. 4
Desnica, G. (1974) Počeci rada Proviteljstvujušćeg sovjeta. Zbornik Matice srpske za istoriju, br. 4
Desnica, G. (2003) Vožd Karađorđe tvorac srpske države u Prvom srpskom ustanku. Beograd
Desnica, G. (1959) Pet zakona Sovjeta iz 1805. godine. Informativni bilten Arhivske uprave Ukrajine, br. 4
Desnica, G. (1961) Iz istorije Srpskog narodnog Sovjeta. Vestnik Lenjingradskog univerziteta, 14
Fajfrić, Ž. (2009) Dinastija Obrenović. Sremski Karlovci: Tabernakl
Gavrilović, A. (1902) Beogradska Velika Škola 1808-1813. Beograd
Grujić, S. (1874) Vojna enciklopedija Srbije. Kragujevac
Ivanovič-Kamenskij, D. (1818) Putešestviev Moldavi, Valahi i Serbi. Moskva
Janković, D. (1945) Proviteljstvujušći sovjet. Beograd
Janjić, J. (2014) Uloga sveštenstva u stvaranju i radu organa države Prvog srpskog ustanka - prvi deo. Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 149, str. 901-927
Jovašević, D. (2016) Osnpvne karakteristike zakonodavstrva Karađorđeve Srbije. Godišnjak Fakulteta pravnih nauka (RS), god. 6, br. 6
Jugoslavenski leksikografski zavod (1958) Enciklopedija Jugoslavije. Zagreb, br. 3
Karadžić, Vuk Stefanović (1860) Proviteljstvujušći sovjet serbskij. Beč
Karadžić, Vuk Stefanović (1852) Riječnik
Karadžić, Vuk Stefanović (2017) Proviteljstvujušći sovjet serbskij. Art Press
Klaić, B. (1968) Veliki rječnik stranih riječi, izraza i kratica. Zagreb: Zora
Klajn, I., Šipka, M. (2007) Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej
Konstantinović, N. (1970) Beogradski pašaluk. Beograd
Milićević, M.Đ. (1891) Pričanje Petra Jokića o Prvom srpskom ustanku 1852. Spomenik - Srpska Kraljevska akademija (SKA), XIV
Mišković, J. (1895) Srpska vojska i vojevanje za vreme ustanka 1804-1815. Glas - Srpska kraljevska akademija (Glas SKA), vol. 47
Mitranović, S., Babić, O. (1937) Jugoslavenske narodna skupštine i sabori. Beograd
Nenadović Matija, Prota (1947) Memoari. Beograd
Novaković, S. (1902) Ustavno pitanje i zakoni Karađorđevog vremena. Beograd
Novaković, S. (1906) Tursko carstvo pred srpski ustanak. Beograd
Pantelić, D. (1930) Kočina krajina. Beograd
Pantelić, D. (1949) Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak - 1794-1804. Beograd: Naučna knjiga
Pavlović, D. (1911) Srbija u vreme poslednjeg ugarsko-turskog rata 1788-1791. u: Posebno izdanje SANU, Beograd, br. 32
Pejić, L. (1981) Ekonomska misao u Srbiji u vreme Prvog srpskog ustanka. Zbornik Istorijskog muzeja, Beograd, br. 17-18
Popović, D. (1919) Harambaša laza. Glasnik Istorijskog društva u Novom sadu, Novi Sad
Popović, D. (1976) Osnovni ciljevi Prvog srpskog ustanka. Istorijski časopis, br. 24
Popović, M. (2012) Organizacija sudstva u Prvom srpskom ustanku. Mitološki zbornik Rača: Centar za mitološke studije, 27
Radonić, J. (1911) Putovanje Evlije Čelebije po srpskim i hrvatskim zemljama 1852. Godišnjica Nikole Čupića, knj. XXX, 290
Radusinović, M. (1984) Jedno rusko svjedočenje o Karađorđu. Istorijski glasnik, br. 1-2
Ranke, L. (1864) Istorija srpske revolucije. Beograd
Savić, S. (1997) Istorija srpskog pravosuđa. Beograd
Vladimirovič-Zelenin, V. (1957) Pervoe serbskoe vostanie i 1804-1813 Avstria. Moskva
Vukičević, M.M. (1893) Škole i školovanje za vreme prvog ustanka. Beograd
Vukićević, M.M. (1905) Sudovi i njihovo uređenje za vreme ustanka 1804-1813. Policijski glasnik, br. 29, str. 277
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina31-31654
primljen: 03.04.2021.
objavljen u SCIndeksu: 26.06.2021.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0