Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:9
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:5

Sadržaj

članak: 1 od 8  
Back povratak na rezultate
2021, vol. 11, br. 21, str. 97-111
Politička moć mandatara za sastav Vlade Republike Srpske - Testiranje koncepata Roberta Dala i Džona Keneta Galbrajta na primjeru podnošenja ekspozea
Univerzitet u Banjoj Luci, Fakultet političkih nauka, Republika Srpska, BiH

e-adresagrebenar.bojan@gmail.com
Ključne reči: Robert Dal; Džon Kenet Galbrajt; politička moć; Vlada Republike Srpske
Sažetak
Radom je testirana mogućnost primjene koncepata političke moći R. Dala i Dž. K. Galbrajta na praktičnom primjeru podnošenja programa rada kandidata za predsjednika Vlade Republike Srpske. Prvo su u najkraćem predstavljena i analizirana četiri svojstva političke moći koja definiše Dal, i to osnova, sredstva, opseg i količina moći, a onda i Galbrajtove tri vrste političke moći: kondigna, kompenzacijska i kondicionarna. Na osnovu identifikovanih elemenata i vrsta moći definisana su ključna pitanja koja mogu poslužiti kao osnova za analizu pojedinačnih slučajeva iz prakse. Potom je izvršeno testiranje na praktičnom primjeru - podnošenju ekspozea mandatara za sastav Vlade Republike Srpske Milorada Dodika u Narodnoj skupštini Republike Srpske u novembru 2006. godine. Rezultati rada pokazuju da Dalovi i Galbrajtovi koncepti političke moći imaju značajnu upotrebnu vrijednost u analizi političke prakse i procesa. Ipak, na osnovu provedene analize uočeno je da uzeti koncepti imaju i izvjesna ograničenja jer ne obuhvataju sve elemente koji mogu uticati na političku moć. Istovremeno, sveobuhvatna analiza političke moći otežana je usljed prirode političkih procesa čiji dijelovi često ostaju obavijeni velom tajne i izvan domašaja istraživača i javnosti.

Увод

"Нема општеприхваћене или универзалне теорије моћи" (Pavlović, 2012: 329). Сам појам моћи спада у "групу врло комплексних, али и суштински спорних појмова" (Pavlović, 2012: 9). Отуда је разумљиво и постојање више дефиниција, концепата и погледа на то шта је моћ. Значaјно је указати на двије карактеристике моћи. Прва је да она не постоји као реалан објекат, већ се ради о "релационом појму" (Pavlović, 2012: 332), дакле, о нечему што описујемо или искуствено опажамо као однос. Друга је то да је појам "моћи" неодвојив од друштва, у њему настаје, дјелује и оставља посљедице-моћ је "друштвени феномен par excellence" (Pavlović, 2012: 341).

У језгру тог друштвеног феномена налази се политичка моћ и отуда веза свих других облика друштвене моћи са њом (Pavlović, 2012: 369).

Да би се ови феномени боље разумјели, било је нужно дефинисати објекат за практичну примјену и тестирање неког од концепата политичке моћи. За дубљу анализу и тестирање примјенљивости узети су теоријски концепти Роберта Дала (Robert Dahl) и Џoна Кенета Галбрајта (John Kenneth Galbraith), а за примјер из свијета практичне политике узет је један специфичан сегмент – подношење експозеа мандатара за састав Владе Републике Српске.

Неколико је разлога из којих се избор теме чини интересантним: прво, избор мандатара, односно предсједника владе и његових министара једно је од најважнијих политичких питања и питања политичке моћи, ако не и најважније ; друго, улога и позиција мандатара специфична је због односа између моћи коју он несумњиво има, и власти коју још увијек нема; треће, експозе мандатара прва је и заправо једина формална политичка изјава мандатара, средство његовог дјеловања и инструмент његове политичке моћи; четврто, на овај начин актуелизује се иначе интересантна тема за политиколошку анализу и проучавање, а истовремено ријетко заступљена у Републици Српској; пето, њеним избором провјерава се могућност примјене теоријског концепта на практичном примјеру.

Избор самих теоријских концепата који су кориштени за анализу такође заслужује одређено појашњење. Ради се о два јасна и заокружена концепта који се могу разложити на елементе. На основу њих даље се могу анализирати конкретне појаве и случајеви из политичке праксе. Било који од два концепта узет појединчано није свеобухватан и самодовољан, већ се међусобно надопуњују. Далов концепт нагласак ставља на однос моћи, актере, као и својства моћи којом располаже онај који врши утицај. У првом плану јесу конститутивни елементи односа моћи и на основу њих кроз овај концепт може се, између осталог, дати оцјена да ли однос политичке моћи уопште постоји у конкретној ситуацији. Када је установљено да однос постоји и када су описана својства тог односа и својства моћи којом актер располаже, јавља се потреба за дубљом анализом инструмената којима се дјелује. Галбрајтов концепт инструмената – три облика моћи – даје основу за то. Кроз њега се моћ третира као средство и одговара на питање како се то властита воља намеће другима.

Значајан разлог за избор два концепта јесте и чињеница да се они баве оним "видљивим" односно оним што је доступно посматрачу који није директни учесник и нема "инсајдерске" информације о процесима. Ту је истовремено и недостатак ових концепата. Постоје дијелови процеса који су недоступни посматрачима, нарочито када се процеси анализирају са одређене временске дистанце. У својој критици Даловог једнодимензионалног концепта то су истакли аутори Бакрак (Peter Bachrach) и Барац (Morton Baratz) који су изнијели дводимензионални концепт моћи, као и Лукс (Steven Lukes) који je изнио тзв. тродимензионални концепт моћи (Pavlović, 2012: 236−245). Они су се бавили "невидљивим" сегментима попут контроле дневног ред и доношења "неодлука" или институционалним и друштвеним факторима који, поред индивидуалних дјеловања, утичу на процесе. Прикупљање тих информација и њихова анализа остали су изван расположивог времена и простора за припрему овог рада, а ових ограничења били су свјесни и аутори кориштених концепата, Дал посебно. Ипак, оба концепта довољна су за прилично обухватну анализу која по завршетку може бити основ за даља истраживања и освјетљавање појединих феномена политичког живота у Републици Српској и политичкој пракси уопште.

Ово је прилика и за једну ограду. Наиме, имајући у виду ограничен простор рада и вријеме потребно за истраживање, за тему је узет експозе и његово подношење Народној скупштини Републике Српске (даље: НСРС), а не сви аспeкти избора владе (од одржавања избора, консултација са парламентарним странкама и именовања мандатара, састављања владе и слично). Неки од ових елемената биће обухваћени да би се осликао одређени контекст или јасније илустровало неко запажање, али ти елементи неће бити подробније анализирани кроз Далову и Галбрајтову "оптику". Прије самог погледа на предмет ове анализе, потребно је "подесити оптику".

Концепти моћи Р. Дала и Џ. К. Галбрајта

Роберт Дал1 и Џон Кенет Галбрајт били су савременици (Field, 2013; Mayhew, 2018). Као врсни професори и предавачи на угледним америчким универзитетима - Дал на Јејлу, а Галбрајт на Принстону и Харварду - критички су преиспитивали друштвене и политичке појаве и процесе. Квалитету и обухватности њихових радова несумњиво су допринијеле и двије чињенице-обојица су имали изграђен осјећај социјалне осјетљивости, стављали су човјека на прво мјесто, а уз то су обојица имали искуство рада у америчкој администрацији. Још шездесетих и седамдесетих година прошлога вијека упозоравали су на оно што ће неколико деценија касније постати уобичајен или доминантан дискурс − моћ великих корпорација, везе војне и других индустрија са државом, те економску неједнакост као узрок политичке и друштвене неједнакости.

Далу се као "бихејвиористи са задршком" (Dal, 1999: 17) упућује критика да се "сувише креће у приземној сфери факата и понашања, а занемарује конституционалну и институционалну раван политике"1,2 (Dal, 1999: 25). Дакле, он је био превише окренут појединачном, индивидуалном.

Галбрајт је, како је то и сам истицао у одговору својим критичарима у књизи "Нова индустријска држава", полазио од "веће слике", односно он је етаблирану економску методологију "мислилаца на мало" поставио наглавачке (Galbraith, 1983: 16).

Ове разлике видљиве су управо на њиховим приступима анализирању моћи.

Роберт Дал је свој концепт моћи изложио још 1957. године у раду "Концепт моћи" (The Concept of Power) (Dahl, 1957). Он у овом раду даје формалну дефиницију моћи за коју сматра да "хвата главнину интуитивног разумијевања значења ријечи" која истовремено није лако примјенљива у конкретним истраживањима (Dahl, 1957: 202). Његова "интуитивна идеја" моћи је: "'А' има моћ над 'Б' у оној мјери у којој може навести 'Б' да уради нешто што иначе не би урадио" (Dahl, 1957: 202−203). Избјегавајући епистемолошке проблеме, он предлаже други пут: моћ дефинише као однос и то однос међу људима, при чему има потребу да продуби своју дефиницију појашњењем четири битна својства моћи којом актер располаже:

  • основа (base) моћи актера „А“ састоји се од свих ресурса – могућности, аката, објеката и слично – којима може дјеловати на понашање другог. База је на одређени начин пасивна, инертна и мора бити употријебљена ако се жели промијенити понашање других;

  • средства (means) или инструменти употребе могу бити различити, од обећања или пријетње да ће се дјеловати односно ангажовати па све до самог дјеловања;

  • опсег/обим моћи заправо представља својеврсни „одговор“ односно реакцију актера „Б“, прецизније опсег тих (ре)акција;

  • количина моћи јесте вјероватноћа да ће се нешто што актер „А“ настоји постићи дјеловањем на „Б“ остварити, а Дал је то представио својеврсном изјавом о вјероватноћи и примјером: „шанса је 9 од 10 да ће се...“ (Dahl, 1957: 203).

Да би се однос моћи могао успоставити, односно препознати, неопходно је идентификовати сљедеће његове елементе: временску дистанцу (time lag), макар и најмању, између дјеловања "А" и одговора "Б"; везу између актера (connection), која ако тако недефинисана и широка не постоји, онда не треба ићи даље са анализом; и претходно дјеловање, макар и као покушај (Dahl, 1957: 204).

У дијалогу теоретичара и оперативца који Дал симулира, теоретичар закључује: "У пракси, концепт моћи ће се морати дефинисати операционалним критеријумима који ће несумњиво утицати на његово значење" (Dahl, 1957: 214). Павловић наводи да што је истраживање ригорозније, то резултати имају мањи ниво релевантности, односно што се жели релевантнији увид у друштвену и политичку стварност, то емпиријско истраживање има нижи ниво ригорозности. "Бихејвиоризам је изоштрио дилему ригорозност версус релевантност..." (Pavlović, 2012: 236).

Галбрајтов приступ "одозго" манифестује се и у случају анализе моћи. Наиме, он у први план не ставља појединачне ситуације и понашања актера, већ настоји гледајући ширу слику уочити одређене правилности и жели проникнути у суштину. "У готово свим дефиницијама моћи и референцијама које се на њу односе напросто се не даје одговор на заправо веома занимљиво питање које гласи: Како се заправо властита воља намеће другима и како ти други пристају да им она буде наметнута" (Galbraith, 1983: 9). Он на почетку и без одлагања износи свој концепт инструмената, односно три облика моћи:

  1. Kондигна моћ - "постиже потчиња- вање тако да онима који се не желе потчинити доноси примјерено неугод- не конзеквенције или пријетње таквим конзеквенцијама",

  2. Kомпензацијска моћ - "онима које жели потчинити нуди позитивну, афирмативну награду", и

  3. Kондиционарна моћ -"остварује се тако да се мијењају вјеровања оних које се жели потчинити" (Galbraith, 1983: 10−11). Код овог облика моћи Галбрајт прави разлику између имплицитног и експлицитног кондиционирања3. Имплицитно је оно што бисмо могли сврстати у социјализацију, а експлицитно кондиционирање јесу конкретне мјере које се предузимају попут пропаганде, рекламе, кампања јавног заговарања и сл.

Прва два облика моћи појављују се као објективни или видљиви, јер они који прихватају вољу других, они који се потчињавају кондигној и компензацијској моћи знају да то раде. Трећи облик моћи има супротне карактеристике: кондиционарна моћ субјективна је и понекада невидљива, јер се дешава да они који је користе и они на које се користи нису свјесни тога (Galbraith, 1983: 29−3).

Следеће важно питање јесу извори моћи. Галбрајт наводи три: личност, имовина и организација. Личности моћ доносе физички и духовни квалитети, одређене говорничке способности, морална сигурност и чврстина, или нека друга обиљежја. Имовина може дјеловати двојако - власнику доноси самоувјереност и ауторитативност које други слиједе, односно којима се потчињавају, а доноси и средства за "куповање потчињавања и послушности". Организацију Галбрајт види као најважнији извор моћи у модерном друштву, јер организација има развијену могућност увјеравања ради потчињавања својим циљевима, има на располагању "различите облике кажњавања" и располаже имовином (Galbraith, 1983: 12).

Уочљиво је да се облици и инструменти моћи и њихови омјери у комбинацијама разликују, и ту се треба придружити интерпретацији Павловића, према "одређеној историјској ситуацији или одређеном типу друштва" (Pavlović, 2012: 259)4. Галбрајт наводи да "не смијемо ни за живу главу претпостављати да је на дјелу или у игри само један њезин извор или један њезин инструмент". То даље значи да препознати врсту моћи заправо значи препознати степен њеног присуства и кориштења (Galbraith, 1983: 39)5.

Како би се могло квалитетније приступити наредном кораку, у овом раду потребно је на основу описаних концепата Дала и Галбрајта дефинисати питања која ће бити примијењена у анализи практичног случаја:

  1. Да ли у конкретном случају постоји моћ као однос међу људима?

  2. Да ли су присутни елементи моћи и то посматрано кроз: временску дистанцу, везу између актера и претходно дјело- вање, макар и као покушај?

  3. Анализа својства моћи: основе, средства, опсега и количине моћи актера "А".

  4. Да ли се употребљавају и у ком омјеру кондигна, компензацијска и кондиционарна моћ?

  5. Да ли су извори моћи – личност, имовина и организација – уочљиви у предметном случају и уколико јесу – на који начин?

Прва три питања кореспондирају са Даловим, а преостала два са Галбрајтовим концептом моћи.

Примјена концепата моћи Дала и Галбрајта на подношење експозеа мандатара за састав Владе Републике Српске

На почетку овог рада наведено је да политичка моћ представља језгро друштвене моћи. Анализирајући однос моћи и власти, Павловић наводи да је власт најзначајнија манифестација политичке моћи, да су политичке институције „трезори моћи“ у којима се она кристализује и чува и путем којих се активира и ставља у употребу. „Најважнија политичка институција је држава“ (Pavlović, 2012: 354−355).

Предмет интересовања у овом раду јесте орган који има извршну власт у Републици Српској – Влада – и специфичан период прије самог одлучивања о њеном избору. Имајући у виду претходне дефиниције политичке моћи, а првенствено дио „релације међу људима“, логичан избор за анализу у овом раду би био кандидат за предсједника Владе. Програм Владе6 узима се као средство којим кандидат за предсједника Владе дјелује према посланицима, али и једном ширем кругу актера. Ради се о најважнијој и јединој формалној политичкој изјави без које није могућ избор носиоца извршне власти у Републици Српској7. Поједностављено гледајући, у тој декларацији политичка моћ „ухваћена“ је на папиру, барем један њен дио.

Док је оквир дат претходно дефинисаним питањима, а биће разрађен кроз њихову анализу, остаје још да се изабере појединачни случај. Опредјељење је за случај избора XIII сазива Владе Републике Српске чији је предсједник био Милорад Додик, а која је изабрана 30. новембра 2006. године8.

Прво је потребно испитати постојање односа моћи. У предметном случају можемо посматрати формалне и неформалне односе. Процедура дефинисана члановима 91−94 Устава Републике Српске предвиђа да предсједник Републике у року од 10 дана од престанка мандата претходној Влади предлаже кандидата за предсједника Владе, а нова Влада мора бити изабрана у року од 40 дана од дана предлагања кандидата. Кандидат за предсједника Владе излаже НСРС програм Владе и предлаже њен састав. Након тога прво се бира предсједник Владе, а потом чланови Владе са листе коју је предсједник Владе предложио и то у цјелини. Гласање је јавно ако Уставом или законом није другачије одређено9.

Неформални аспект моћи мандатара огледа се у чињеници да самим кандидовањем, састављањем Владе и различитим кабинетским постављењима и другим дискреционим одлукама предсједника Владе он стиче одређену моћ код дијела посланика и јавности.

У конкретном случају који је узет као огледни у овом раду − избор XIII сазива Владе Републике Српске −предсједник Републике Милан Јелић након консултација са парламентарним странкама мандат за састав Владе повјерио је дотадашњем предсједнику Владе и Савеза независних социјалдемократа (СНСД), странке која је освојила највећи број гласова на општим изборима 2006. године.

Око присуства елемената моћи може се констатовати да у погледу временске дистанце постоји размак између изношења експозеа у НСРС и реакције односно изјашњавања посланика у виду гласања; веза између актера постоји, формална и неформална, и већ је кратко скицирана, а уз то постоји и физичка веза у смислу простора у којем се сједница одржава и непосредног обраћања мандатара посланицима; претходно дјеловање, макар и као покушај најочигледније се манифестује у тренутку самог подношења експозеа, односно дјеловања мандатара према посланицима. Ако би се као критеријум узело и то да се ради о успјешном претходном дјеловању, онда се може навести да су предсједник и састав Владе добили подршку 60 гласова посланика. Дакле, према анализи наведеног може се закључити да елементи моћи постоје и да онда постоји и однос моћи у смислу у којем га је Дал дефинисао.

Четири својства моћи којом мандатар располаже тичу се основе, средстава, опсега и количине моћи.

Основ моћи је широк и не обухвата само формалну позицију мандатара и политичку подршку коју сваки кандидат углавном има10, већ и то да је Милорад Додик био неприкосновени лидер најјаче политичке партије у Републици Српској која је управо на изборима остварила убједљиву побједу. Страначки кандидати побиједили су на изборима за предсједника Републике Српске, члана Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске, странка је освојила 41 од 83 мандата у НСРС и највише мандата из Републике Српске у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Сам Додик освојио је око 44.000 личних гласова за НСРС, више од било ког другог кандидата. СНСД је тада као странка имао и преко 70.000 регистрованих чланова (Grebenar, 2016: 21). Додик је на располагању имао овлаштења и све убјеђивачке и дисциплинске ресурсе као шеф странке.

Даље, имао је овлаштења и моћ као актуелни предсједник Владе11 који, ако и не добије подршку као мандатар, наставља своју дужност у техничком мандату. Уз ово је ишла и велика подршка страначког чланства, а онда и грађана, те јавности и медија. Та подршка није дошла само као вјера у исправност његових идеја, већ и као посљедица заокрета који је Додик направио користећи теме референдума и самосталне Репбулике Српске.

Средства или инструменти, како то Дал наводи, као начин „активирања базе“ могу бити разноврсни. Са претходно описаном широком базом, односно основом моћи можемо прво начелно направити подјелу на стављање у изглед остваривања одређене ситуације или стања кроз пријетње или обећања и самог остваривања истих у пракси. Могућност практичног дјеловања мандатара према посланицима вишеструка је. Ту имамо могућности наређивања, убјеђивања, обећања, пријетњи, експлицитних и имплицитних притисака, кажњавања, награђивања, подмићивања и сл. од стране шефа странке, шефа Владе и/или од стране харизматичне, физички моћне и интелигентне личности.

Опсег/обим моћи односно могуће реакције посланика које кандидат може да обезбиједи и које су пожељне за њега − да гласају „за“ предсједника Владе у довољној већини гласова и то је примарно, а онда евентуално да остали не гласају „против“, односно да буду „суздржани“, или да не учествују у гласању. Иста могућност реакција јесте и приликом изјашњавања за предложени састав Владе. За избор Милорада Додика за предсједника Владе изјаснило се 60 посланика, 16 је било „против“, два „суздржана“, а пет посланика није гласало или није било присутно на сједници. Приликом изјашњавања о предложеном саставу Владе разлика је била у томе да су претходна два „суздржана“ у овом случају гласала „против“.

Количина моћи као вјероватноћа да ће кандидат обезбиједити подршку за себе и за предложени састав Владе у овом случају могла се оцијенити као изузетно велика, односно врло вјероватна. Према Далу, код формулисања и изражавања количине моћи у обзир се узимају расположива средства и опсег моћи, а у овом случају прилично је јасно да је Милорад Додик на располагању имао бројна средства дјеловања усмјерена према једном врло конкретном циљу.

У случајевима неких мандатара моћ може долазити само од политичке партије која га је кандидовала, а не од мандатара лично. Аутор рада је на становишту да је у конкретном случају мандатар Додик несумњиво био особа која је посједовала и активно користила своју политичку моћ. Једнако тако је утисак да су кандидати за предсједника Владе који су долазили након њега били више постављени него што су имали стварну политичку моћ да обезбиједе свој избор, а онда и своју владавину12.

Када је у питању карактер моћи предсједника Владе Републике Српске, може се направити аналогија са Сарторијевом типологијом која говори о односу предсједника према члановима владе. Он шефа егзекутиве позиционира као 1) првог изнад неједнаких, 2) првог међу неједнакима и 3) primus inter pares, дакле, првог међу једнакима (Sartori, 1994: 102−104). Посматрајући уставни оквир у РС могло би се констатовати да је предсједник Владе први међу неједнакима. Међутим, у пракси се биљеже сва три типа, а то је зависило од личности самог предсједника Владе.

То је посљедица једне константе у политичком животу РС – политичка моћ прати лидера најснажније политичке партије, односно највеће партије на власти. Уколико се он налази на челу владе, контрола парламента и његови лични квалитети даће му статус првог изнад неједнаких, он ће готово самостално одлучивати о судбини чланова Владе и само је теоретски могуће да буде разријешен гласовима у парламенту. Уколико се на челу извршне власти не налази предсједник најснажније партије, онда се могу десити друге двије опције – да буде први међу неједнакима и први међу једнакима. Код првог међу неједнакима, предсједник Владе и даље може, додуше у мањој мјери и уз обавезну сагласност шефа партије, одлучивати о министрима, тешко може бити разријешен кроз поступак провјере повјерења у парламенту, а остаје на челу Владе и када се министри мијењају. У случају првог међу једнакима, предсједник Владе нема (значајног) утицаја на састав Владе, има мало контроле над члановима и пада заједно са Владом.

У овом контексту илустративни могу бити примјери моћи којом су располагали различити мандатари. Примјер првог изнад неједнаких свакако је Милорад Додик и то већ приликом првог избора за предсједника Владе, када поред личних карактеристика иза њега није стајала снажна и велика страначка организација и када је, иако са само два посланика у парламенту, изабран захваљујући подршци међународне заједнице. У исту категорију улази и мандатар Младен Иванић (Партија демократског прогреса), који је као страначки лидер, додуше мањег партнера у Влади, поред личних карактеристика имао и довољан број посланика у Скупштини, као и сагласност међународне заједнице која је била изузетно укључена у политичке процесе. Степеницу ниже може се позиционирати мандатар Жељка Цвијановић (Савез независних социјалдемократа) која је, као прва међу неједнакима, захваљујући односу са предсједником странке имала одређени ауторитет и утицај на рад министара, мада је у првом плану била не њена лична снага већ управо снага странке и њеног лидера. Током њеног мандата поједини министри су се мијењали, али је она настављала свој мандат. Мандатар Перо Букејловић (Српска демократска странка) може се навести као примјер првог међу једнакима, јер је он поред тога што није био страначки лидер, одавао утисак да не држи конце у својим рукама, а није имао ни контролу над својим министрима и моћ је заправо била измјештена код партијских лидера странака учесница у Влади и појединих министара који су имали већи ауторитет. Он је пао заједно са својом Владом, а тада долази и до промјене односа снага политичких актера и тадашњи предсједник Републике приморан је мандат за састав Владе повјерити лидеру опозиције – Милораду Додику.

Употреба и омјер три врсте моћи – кондигне, компензацијске и кондиционарне – онако како их је Галбрајт дефинисао могу се најбоље уочити кроз анализу експозеа мандатара, а онда и кроз неке друге дијелове поступка избора.

Као што је својевремено примијетио Галбрајт, а то се уочава и у овом случају, све је већи значај и употреба кондиционарне моћи, барем када говоримо о отвореним, јавним манифестацијама моћи. Наравно разлог за то је што у јавној употреби друга два облика, поготово кондигни као облик физичке или репресивне акције, изазивају подозрење, критику и отпор. То је посебно осјетљиво у поступцима попут избора предсједника Владе у представничком тијелу које је бастион демократије.

Експозе мандатара Додика из новембра 2006. године доминантно је био убјеђивачки, а мандатар је користио у датој прилици примарно кондиционарну моћ. То се може илустровати следећим примјерима из експозеа (Stenogram sa Druge posebne sjednice, 2006: 16−44): говорећи о својим квалитетима и квалитетима политике коју заступа он наводи да је „пред овим уваженим домом трећи пут у својству мандатара“ (Stenogram sa Druge posebne sjednice, 2006: 17), да је то зато што „људи памте које су добре ствари урађене за њих и Републику“, али и јасно ставља до знања свима да нема дилеме ко је „шеф“ наводећи да приликом обраћања „први пут то чиним као предсједник политичке странке која је добила највеће повјерење бирача у Републици Српској и Босни и Херцеговини“ и циљно наводи резултате гласања који њега и странку постављају далеко испред било које друге странке у БиХ.

Он изражава поштовање парламенту ријечима да тражи „његово повјерење својим идејама и повјерење у тим људи“, те даје преглед свих резултата рада Владе коју је преузео седам мјесеци прије избора.

Компензацијску моћ можемо, у мањој мјери од кондиционарне, препознати у амбициозном програму рада Владе у наредне четири године. Овдје је потребно навести и да експозе мандатара није усмјерен само на посланике, већ и на бројне друге актере, а у коначници и према јавности и грађанима, јер је излагање преношено путем јавног телевизијског сервиса. Навођењем бројних конкретних мјера и пројеката у области саобраћаја, инфраструктуре, подршке запошљавању, програма социјалног збрињавања радника, јачања пензионог система, образовања, културе, борачко-инвалидске заштите и других области он јасно приказује који дио Републике Српске може да очекује који пројекат, а која популација може да очекује одређене мјере и погодности. Тиме се на одређени начин „купује“ подршка, а врши се и својеврсни притисак на посланике из крајева који треба да „профитирају“ да подрже Владу, или да им се макар отежа гласање против Владе.

Поред тога, компензацијску моћ можемо уочити и код приједлога састава Владе. Наиме, мандатар поред посланика своје партије, дјелује и према посланицима коалиције. Додик је 2006. године одлучио да формира ширу коалицију и да има „комотну“ већину, па је тако за њега и његову владу гласало 60 посланика. Наравно, подршка неколико странака попут Партије демократског прогреса, Социјалистичке партије Репбулике Српске и Демократског народног савеза подразумијевала је и приједлог њихових кандидата у саставу нове Владе.

Употреба кондигне моћи налази се у траговима и то тек посредно. Примјери су наводи кандидата да „ће се Влада супротставити сваком облику наметања реформе полиције“, или да „уколико и даље буде настојања да се РС укине, докине или на неки други начин омаловажи, сигурно ћу предложити изјашњење путем референдума о статусу РС“ (Stenogram, 2006: 38−39).

Треба констатовати да се на основу самог експозеа и приједлога састава Владе тек дјелимично добија слика о врстама моћи које су кориштене и о њиховом омјеру. Највећи дио посла око обезбјеђивања подршке за избор предсједника и министара у Влади завршава се прије саме сједнице НСРС и у тим процесима, далеко од очију јавности, свакако да расте употреба кондигне и компензацијске моћи на уштрб кондиционарне. Нажалост, ти процеси у потпуности су познати самим актерима, о њима се не воде записници и стенограми, а медији и јавност добијају само изјаве које постају куртоазија – током разговора представника странака није се разговарало о кадровским рјешењима и подјели функција, већ о програму и вриједностима.

Анализирање извора моћи корисно је урадити не само кроз оно што је уочљиво преко изношења експозеа мандатара, већ и кроз друге јавно доступне информације и процјене аутора. Оно што се може констатовати јесте да су код избора Милорада Додика за предсједника Владе сва три извора моћи која Галбрајт описује имала функцију.

Личност као извор моћи у овом је случају од значаја. Може се ићи редом од физичких ка интелектуалним карактеристикама. Када је физички изглед у питању Додик је висок и крупан човјек који уз одговарајуће држање и наступ одаје утисак физичке снаге. То су изузетне предиспозиције за пријетњу употребом или употребу кондигне моћи у њеном најсуровијем облику. Иако то у друштвима са демократском политичком културом није нешто чиме се треба похвалити, Додик је од тога имао више користи него штете, иако је трпио критике дијела јавности и медија.

Он реагује углавном брзо, бритко, нестрпљиво, а ако буде испровоциран неријетко губи контролу и улази у вербални сукоб са „провокатором“. Уз то, његове су методе у јавној комуникацији неуобичајене, може се рећи да нису примјерене јавном простору, али он је углавном успијевао да то окрене у своју корист и да масе наведе на увјерење да се ради о народном, искреном човјеку којем је стало до посла који ради и који то отворено показује. Наравно, ту се поставља питање и саме демократске политичке културе и нпр. увјерења дијела бирачког тијела да онај који води мора имати и физички изглед и ауторитативан став који показују да је способан да води и да заштити.

Овдје се долази до сљедеће Додикове личне карактеристике, а то је његова харизматичност. Са својим срчаним наступом, провокацијом, смислом за хумор и његовом активном употребом, доскочицама, гестикулацијама „дугачким“ рукама, „губљењем живаца“ и слично, он добија наклоност маса. Он постаје народни човјек са свим врлинама и манама које „красе“ сваког појединца. Његов наступ прати изузетна самоувјереност и реторичке способности које се не истичу естетским карактеристикама, али постиже се оно што је циљ, а то је да се допре до публике.

Имовина се као извор моћи појављује по неколико основа. Прво треба указати на личну имовину мандатара. Без потребе да се улази у детаље, на основу Изјаве о имовинском стању из јуна 2006. године (Izjava, 2006: 2−3) може се констатовати да је он имао мјесечну плату од око 2.700,00 КМ и имовину, у новцу и некретнинама, у вриједности од око 700.000,00 КМ. То је натпросјечна имовина у Републици Српској. То му је, у свјетлу Галбрајтовог тумачења, донијело самоувјереност и ауторитативност које „други слиједе“ и којима се потчињавају.

Имовина доноси и средства за „куповање потчињавања и послушности“, али ту би се могло претпоставити да функцију рјеђе има лична имовина онога ко врши моћ. То је свакако случај и овдје. Наиме, мандатар се као актер вршења моћи и шеф странке и Владе, нашао у позицији да непосредно или посредно располаже изузетно великим финансијским средствима. СНСД је као парламентарна странка на различитим нивоима власти имао приходе из јавних буџета, као и приходе од чланарина и донација физичких и правних лица. Примјера ради 2006. године, дакле у тренутку избора Владе која је предмет ове анализе, странка је имала приходе од 1.994.030,27 КМ (Finansijski izvještaj, 2006). Истовремено, буџет Републике Српске којим управља Влада Репбулике Српске у 2006. години износио је 1.098.600.000,00 КМ (Budžet Republike Srpske, 2005). Ова средства нису у потпуности била слободна за својевољно располагање, али су свакако остављала простор да се на различите начине обезбиједе потчињавање и послушност, макар и у потенцијалу.

Организација као извор моћи можда је и најупечатљивији примјер извора, поготово због онога што је уочљиво „на прву“, а то је да је организација – политичка партија СНСД – та која је освојила убједљиво највећи број гласова грађана и половину мјеста у парламенту. Организација је у том тренутку имала око 70.000 чланова – грађана из различитих крајева Републике Српске, окупљала је 41 посланика у НСРС, функционере на нивоу локалних заједница, власт у највећем и дефакто главном граду Републике – Бањој Луци, функционере на нивоу Републике, посланике на нивоу БиХ, ефективну контролу над свим значајнијим политичким и административним институцијама у Републици, контролу над јавним средствима информисања и над добрим дијелом свих јавних средстава.

Постојао је осмишљен и колико-толико функционалан систем који је могао да управља тако масовном организацијом и широком лепезом ресурса. Поред функционалности, можда још и важније, организација је имала идеологију или идеју која је, уз расположива средства, гарантовала снажну кохезију.

Тек су са организацијом и личност и имовина добили на пуном значају, а Додикова се моћ материјализовала, односно остварила у тренутку за који ће се испоставити да је тек почетак једног релативно дугог односа.

Закључак

Концепти моћи Р. Дала и Џ. К. Галбрајта показали су се као интересантни и примјенљиви у одабраном случају подношења експозеа мандатара за састав Владе Републике Српске. Користан је био приступ да се на основу сажетог приказа њихових концепата дефинишу питања на основу којих се даље радила анализа одабраног случаја.

Кроз анализу су се испољила и одређена ограничења, у првом реду Даловог концепта. Наиме, како су то ставили до знања и критичари оног што ће постати познато као „једнодимензионално схватање моћи“, оно не иде даље од онога што је на површини. Не бави се питањима дефинисања дневног реда или доношења тзв. „неодлука“.

Треба констатовати да се током израде рада модификовао и његов обухват, јер је у односу на првобитну идеју да се анализира текст експозеа под утицајем сазнања о Даловом и Галбрајтовом концепту моћи уочено да се неће сви потребни елементи обезбиједити у једном експозеу. Таква спознаја одговара и стању у пракси, а оно говори да експозе сам по себи није довољно средство или инструмент политичке моћи да би се на основу њега обезбиједио избор предсједника Владе.

Кроз експозе се стекла слика о употреби три врсте моћи и присуству кондиционарне моћи у највећој мјери, што је у складу са наводима о њеној пријемчивости за грађане и јавност. Далеко од очију јавности остаје већа употреба кондигне и компензацијске моћи, која се врши изван скупштинске говорнице и сале, а о њој свједочити могу углавном актери којима је то врло ријетко у интересу.

У сфери политике, државе и моћи доста тога је невидљиво, изван формалних токова и анализа тих процеса изузетно је захтјевна, а готово је немогуће у потпуности обухватити све елементе и детаље. „Трагање се наставља“ (Pavlović, 2012: 372).

Endnotes

1Изузетан извор јесте и предговор Вучине Васовића у преводу Далове књиге „Демократија и њени критичари“.
2Опис је употријебио В. Васовић у предговору на стр. 17 цитиране књиге. Међутим, Дала не треба посматрати као бихевиористу, јер су његови погледи временом еволуирали и било би погрешно представљати или посматрати га искључиво на тај начин.
3За више погледати цитирани рад (стр. 29−38)
4Илустративан је примјер личности као извора моћи који Галбрајт наводи, а коју је у ранијим фазама развоја и историје карактерисала употреба кондигне моћи – односно физичке снаге и карактеристика, а у новије вријеме то је кондиционарна моћ – способност увјеравања или побуђивања вјеровања. За више видјети Галбрајтово цитирано дјело (стр. 42−44)
5Наводе се примјери ауторитарне власти која се ослања на кондигно присиљавање; тоталитарних система који комбинују интензивну употребу кондиционарне моћи (школа, штампа, радио, телевизија, реторика), компензацијско награђивање оних који се потчињавају и кондигно кажњавање оних који „одскачу“; и демократских система који такође користе сва три средства моћи али у различитим степенима и суздржавају се од употребе појединих репресивних мјера.
6Чланом 93. (Устава Репбулике Српске) одређено је да „кандидат за предсједника Владе излаже Народној скупштини програм Владе и предлаже њен састав“. Дакле, видљиво је да терминологија која се користи у највишем правном акту Републике Срспке говори о „кандидату за предсједника Владе“ и „програму Владе“, али су се у јавности, међу самим актерима и медијима усталили термини „мандатар“ и „експозе“. У овом раду кориштена је и званична и колоквијална терминологија из практичних разлога – ради јасности, сажетости и „питкости“ текста.
7Поред тога што се износи програм Владе, саставни дио експозеа јесу и приједлози кандидата за министре у Влади Републике Српске.
8За потребе овог рада могао је бити изабран било који случај односно избор предсједника Владе. Међутим, антиципирајући питања која ће се појавити у конкретном случају, а са жељом да се олакша посао дубинске анализе, одабран је овај примјер. Колико се њиме успјело уштедјети на времену енергији, тек ће показати предстојећа анализа.
9Пословник Народне скупштине Републике Српске (чланови 245−247)
10Примјер да такве ситуације ипак не треба увијек подразумијевати јесте и случај из 1999. године када је кандидат за предсједника Владе био Брано Миљуш, који је предложен без јасне парламентарне већине и на крају није ни добио потребну подршку и није изабран. Занимљиво је да се кандидат за мандатара појавио и изложио свој експозе у НСРС а да није саставио приједлог министара у Влади.
11Усљед губитка парламентарне већине, пада Владе и немогућности да тада владајућа Српска демократска странка формира нову Владу, предсједник Републике Драган Чавић (СДС) у фебруару 2006. године мандат за састав Владе даје Милораду Додику. Он је 28. фебруара 2006. године изабран за предсједника Владе и то седам мјесеци прије одржавња општих избора у БиХ.
12Примјер је Александар Џомбић, предсједник Владе именован 2010. године након побједе Милорада Додика на изборима за предсједника Републике Српске, који је напрасно изгубио подршку страначког руководства и поднио оставку 27. фебруара 2012. године, а оставку није поднио само он, већ је оставку на својој сједници дала читава Влада. Истог дана је одржана сједница НСРС на којој је та оставка прихваћена, а већ увече је саопштено име новог мандатара, Жељке Цвијановић.

References

Budžet Republike Srpske za 2006. godinu. (2005). Narodna skupština Republike Srpske. Retrieved from https://www.narodnaskupstinars.net/?q=la/akti/ostaliakti/bud%C5%Beet-republike-srpske-za-2006-godinu on 10. 02. 2020.
Dal, R. (1999). Demokratija i njeni kritičari. Podgorica: CID.
Dahl, R. (1957). The concept of power. Behav Sci, 2(3), 201-215. [Crossref]
Field, A.J. (2013). John Kenneth Galbraith. Retrieved from https://scholarcommons.scu.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1098&context=econ on 17.12.2019,.
Finansijski izvještaj Saveza nezavisnih socijaldemokrata za period 01. 01.-31.12.2006. godine. (2006). Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine. Retrieved from https://www.izbori.ba/Documents/documents/revizija/fin-izvj/515-SNSD%20Milorad%20Dodik.pdf on 10. 02. 2020.
Galbraith, J.K. (1983). Anatomija moći. Zagreb: Stvarnost.
Grebenar, B. (2016). Unutarstranačka demokratija u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Friedrich Ebert Stiftung.
Izjava o imovinskom stanju Milorada Dodika od 27. 06. 2006. godine. (2006). Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine. Retrieved from http://imovinapoliticara.cin.ba/dokumenti/Milorad_Dodik_IK_2006.pdf on 10. 02. 2020.
Mayhew, D. (2018). Robert A. Dahl: A biographical memoir. Retrieved from http://www.nasonline.org/publications/biographical-memoirs/memoirpdfs/dahl-robert.pdf on 17. 12. 2019.
Pavlović, V. (2012). Politička moć. Beograd: Zavod za udžbenike.
Poslovnik Narodne skupštine Republike Srpske. (2011-2017). Službeni glasnik Republike Srpske, Banja Luka, br. 31/11 i 34/17.
Sartori, G. (1994). Comparative constitutional engineering: An inquiry into structures, incentives and outcomes. London: Macmillan.
Stenogram sa Druge posebne sjednice Narodne skupštine Republike Srpske održane dana 30. 11. 2006. godine. (2006).
Ustav Republike Srpske. (1992-2011). Službeni glasnik Republike Srpske, Banja Luka, br. 21/92, 28/94, 8/96, 13/96, 15/96, 16/96, 21/96, 21/02, 26/02, 30/02, 31/02, 69/02, 31/03, 98/03, 115/05, 117/05 i 48/11.
Reference
*** (2011-2017) Poslovnik Narodne skupštine Republike Srpske. Službeni glasnik Republike Srpske, Banja Luka, br. 31/11 i 34/17
*** (2005) Budžet Republike Srpske za 2006. godinu. Narodna skupština Republike Srpske, 10. 02. 2020, https://www.narodnaskupstinars.net/?q=la/akti/ostaliakti/bud%C5%Beet-republike-srpske-za-2006-godinu
*** (1992-2011) Ustav Republike Srpske. Službeni glasnik Republike Srpske, Banja Luka, br. 21/92, 28/94, 8/96, 13/96, 15/96, 16/96, 21/96, 21/02, 26/02, 30/02, 31/02, 69/02, 31/03, 98/03, 115/05, 117/05 i 48/11
*** (2006) Finansijski izvještaj Saveza nezavisnih socijaldemokrata za period 01. 01. -31.12.2006. godine. Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine, 10. 02. 2020, https://www.izbori.ba/Documents/documents/revizija/fin-izvj/515-SNSD%20 Milorad%20Dodik.pdf
*** (2006) Izjava o imovinskom stanju Milorada Dodika od 27. 06. 2006. godine. Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine, 10. 02. 2020, http://imovinapoliticara.cin.ba/dokumenti/Milorad_Dodik_IK_2006. pdf
*** (2006) Stenogram sa Druge posebne sjednice Narodne skupštine Republike Srpske održane dana 30. 11. 2006. godine
Dahl, R. (1957) The concept of power. Behavioral Science, 2(3), 201-215
Dal, R. (1999) Demokratija i njeni kritičari. Podgorica: CID
Field, A.J. (2013) John Kenneth Galbraith. 17.12.2019, https://scholarcommons.scu.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1098&context=econ
Galbraith, J.K. (1983) Anatomija moći. Zagreb: Stvarnost
Grebenar, B. (2016) Unutarstranačka demokratija u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Friedrich Ebert Stiftung
Mayhew, D.R. (2018) Robert A. Dahl: A biographical memoir. 17. 12. 2019, http://www.nasonline.org/publications/biographical-memoirs/memoirpdfs/dahl-robert.pdf
Pavlović, V. (2012) Politička moć. Beograd: Zavod za udžbenike
Sartori, G. (1994) Comparative constitutional engineering: An inquiry into structures, incentives and outcomes. London: Macmillan
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: pregledni članak
DOI: 10.5937/politeia0-31339
primljen: 15.03.2021.
prihvaćen: 11.05.2021.
objavljen u SCIndeksu: 28.12.2021.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Nema povezanih članaka