О личности Луке Зрнића и о његовој политиколошкој и историјској мисли мало се зна, мада је његов опус огроман. „Зрнић Лука, професор реалке (рођен 31. октобра 1869. године у Бистрици код Приједора у Босни), Гимназију и Велику школу је завршио у Београду (1893). После свршених наука био је наставник у учитељској школи у Јагодини, а затим и у II Београдској гимназији. Године 1905/6 слушао је и предавања на универзитету у Лајпцигу и на Сорбони у Паризу. Израдио је уџбенике из опште и (у друштву са Станојем Станојевићем) српске историје за средње школе. Бавио се публицистиком и преводио је са француског језика” (Станојевић 1928, 852).
Лука Зрнић је написао више радова о политикологији. Ови његови радови су на граници науке и публицистике. Један од његових најбитнијих радова је брошура „Демократија”. У том раду он подсећа на античко порекло демократије, још од доба Периклеа. Када пише о политичком и економском програму демократије, каже да су две ствари основне – опште право гласа и народно представништво, издвајајући институције референдума и плебисцита. „Демократија може бити: радикална, либерална, социјална итд, али се у политичком погледу свака демократија држи главног начела демократскога: Народ је извор и утока власти” (Зрнић 1909, 6).
Сви системи и режими у историји углавном су тврдили да су демократски. Одређени принципи демократије могу довести до стварања „прекомерне неједнакости”. Л. Зрнић сматра да конзервативизам и анархизам не испуњавају идеје демократије и да им „нема места у нашем народу.” Битни елементи демократије су идеје и личност, циљ демократије је да постиже „праву вредност личности; ствара што већи број твораца и носилаца хуманих и корисних идеја.” Слобода је основно начело демократије, слобода је ограничена законима, само демократија избором закона и извршилаца може довeсти до правичности закона. „Демократија тражи и слободу штампе, и слободу збора, и слободу говора, и слободу рада; али за све то она прописује и законе који својим ограничењима спречавају експлоатисање, утврђују солидарност, ујемчавају слободу” (Зрнић 1909, 11).
Код Срба се увек врши замена реакционарних режима слободоумном владом, али то често доводи до стварања „разузданости и распуштености” и људи пожеле оштрију власт. Једнакост је друго битно обележје демократије, али демократија признаје природне законе и прилагођавање, наслеђе, атавизам, природну селекцију, животну утакмицу и створене разлике поделом рада. Демократија је ту да уреди те односе. Зрнић пише и о женском питању, сматрајући да се жена постепено а не радикално, треба укључивати у политички живот. Народно представништво је битан елеменат демократије. Зрнић је за поделу власти, састав народног представништва и захтева „најтачнију правичност”, а принципи демократије су: солидарност, толеранција и поштовање. Моралне особине су на првом месту. Срби у том погледу стоје „врло рђаво”, својим су „великим људима” готови „опростити најтеже кривице” – пише Лука Зрнић.
Држава и чиновништво морају бити део заједнице, и да воде послове од личног и заједничког, општег интереса и да „подстичу напредак”. Демагогија је највећи непријатељ демократије, против ње се бори васпитањем и образовањем грађана. Слобода рада је битна за демократију јер оставља друштво да се само природно уређује и потребни су „законски прописи о слободи рада”. Радничко питање је све озбиљније, они се организују кроз синдикат који све више контролише социјалдемократија, која види проблем у експлоатисању радника од стране капиталиста и предлаже да се приватна својина претвори у „друштвени капитал” и колективизам. Међутим, „овакав је прелаз немогућан, апсурдан. Данас се капитал све више учвршћује и развија, а као и приватна својина. Капитал није више својина појединаца и у њему има чак и радничкога новца као уштеда од зарада” (Зрнић 1909, 11). Стога Зрнић сматра да се српска социјалдемократија основана 1903. године у Србији „никако не може развити“. Кратко се осврће и на развој српске демократије током 19. века истичући „српску радикалну демократију” као позвану за стварање начела „за скуп државе и друштва”.
Лука Зрнић је много критиковао Видовдански устав из 1921. године, у политичком и правном смислу, сматрајући га више историјским компромисом три народа, него добрим правним и политичким актом за функционисање државе: „Нови устав, дакле, није марљиво израђен као основни и најзнатнији закон; није израђен према тачном испитаном стању државном и друштвеном нашега народа, његову напредовању, добром искуству, изјављеним жељама и одабраној грађи из примењенога законодавства.
Овим уставом није истакнута држава као народна целина, нити су подједнако истакнути закони као највиша сила изнад свих чланова и установа државне целине, што се чак, поред непогода, боље види и осећа у вечитим законима природним; - него су, напротив, истакнути извршиоци управе, власти, чиновници са свима збркама престарелим и ненародним, чега није било у законодавству србијином, у којем бејаше тачно истакнута држава, заједница, народ. Уз ово, уставна садржина има доста излишнога, двосмисленога, неодређенога, застарелога, поред и улагивачкога гомили – једна мешавина назадних, напредних, збрканих начела” (Зрнић 1909, 24–25).
Лука Зрнић критикује све елементе устава, власт је у смислу управе и нема начела, краљ влада, а не управља. Сматра да нема контроле власти. Зрнић анализира све одредбе – чланове Видовданског устава и тврди: „Велике ће се злоупотребе чинити и оним одредбама уставним, којима је појединим установама државним или лицима, министрима и великим жупанима, остављено на вољу да чине по свом нахођењу и у знатнијим поступцима” (Зрнић 1927, 4). Он такође пише да Видовдански устав има много туђих, неприкладних, скованих и застарелих речи. Нејасан је и однос централне власти са „областима и општинама“ што ће довести до нефункционисања власти, нагомилавања бирократије и корупције свих врста.
Видовдански устав има елементе историјског и савременог споразума три словенска народа, Срба, Хрвата и Словенаца, али управо због тога у пракси ће тешко функционисати, јер је из њега тешко усагласити све ниже правне акте, законе и прописе, који су често тешко спојиви са традицијом и особеностима тих народа. Он је и покушај компромиса са уставношћу и законитошћу западних демократија, али се не води рачуна о особеностима српске и балканске традиције. „Народна скупштина за ове управе: врховну, обласну и општинску може израдити јасан, кратак и један закон који ће обухватити: унутрашњи ред, суђење, просвету, привреду, буџет, грађевине, саобраћај, здравственост и попис без икаквих других уредаба, а правилнике или правила могу израђивати обласни и општински одбори” (Зрнић 1927, 11). Овако се може у државној заједници обезбедити једнакост и равноправност, тада би се елиминисали сви сепаратистички покрети.
Интересантно је да Зрнић назив „Југославија” и „југословенство” именује као „бесмислени, нетачни и ненародни”. Самим тим што у раду Скупштине за израду Видовданског устава нису учествовали хрватски представници и комунисти, Зрнић већ види као велики проблем. На крају рада о Видовданском уставу доноси предлог закона „Обзнане”.
Лука Зрнић износи у делу и један свој лични став: „Било би праведније, боље и природније да је и уједињеној држави остао назив Србија, јер су сви, одмах по уласку наше војске у све покрајине, изјављивали присаједињење Србији, а Хрвати су и Словенци под туђим називом државним столећима живели и с покрајинским именом својим, па куд и камо могу обезбеђенији остати под именом Краљевине Србије и због великих повесничких заслуга, пошто само смутљивци могу говорити о некој превласти српскога народа”.
У раду „Народна држава и вера” Лука Зрнић даје историјски пресек развоја српскога народа који је довео до стварања прве југословенске државе. Али, дакле, одбацује југословенско име: „Овај је покушај с југословенским именом сличан илирском покрету, још више бесмисленом, чије су име Аустријанци много раније употребљавали на штету српскога народа као и доцније југословенско” (Зрнић 1927, 25). Зрнић пише о савременој владавини чија је основа бирократија, која је вршилац различитих власти и често је отуђена од народа. Он није велики оптимиста за нову државу Краљевину СХС, јер је „много рђаво започетих послова” од српских државника којима су се придружили и прваци из ослобођених крајева. Када пише о скупштини, службеницима и спреми, битно је да се скупштина „често не састаје”, да се закони могу „брзо променити”. Српска бирократија је под утицајем западњачким, руским, а „остало је понешто и од Турака”, бирократија је падала у грешке и подстицала „народну омразу својим рђавим радом и понашањем”. Зрнић истиче значај српског задругарства као особеног у развоју српског народа. „Задругарски се живот такође мора завести и код свих врста месних, окружних и средишњих службеника као и врховне владе” (Зрнић 1920, 6).
У брошури „Међународни мир” Зрнић истиче да просветитељство није довело до општег мира. „Политички, економски и други узроци изазивају борбу између појединих нација и раса, те и то смета правилном развијању друштвених и државних организација” (Зрнић 1920, 27).
Цела је васиона поприште борбе. Два противна правца: индивидуализам и колективизам су основа противречности рата и мира у друштву. Телесне и духовне особине човечанства битно одређују стање рата и мира, мешање и угњетавање народа су присутни од постојања човечанства.
„Народност није вечита, један народ има свој почетак, живот и смрт, као и личност. Али се баш егзистенцијом и личности и народности потврђује вечност живота” (Зрнић 1910, 5). Савремено доба, друга половина 19. и почетак 20. века из народа су створиле нације, народ има заједничко земљиште, заједнички језик, заједничко порекло, телесну сличност, заједничку историју, обичаје и начин живота; ипак све ово се „не може узети за логичну, тачну и апсолутну дефиницију сваке народности”, и логично је да нација има право на егзистенцију као и личност. Лука Зрнић истиче мисао једног социолога да су нације почетком 20. века „дивље животиње које су увек готове да скоче једна против друге”.
Сличан овоме је и Зрнићев рад „Светски рат”, који говори о рату 1914–1918, не као о Великом рату, већ употребљава појам светског рата. Ширење европских народа су битан фактор светског рата: „Европљани су мало по мало загосподарили скоро свим деловима света. Последица је њихова ширења: да и државна и привредна и просветна повесница сасвим добије светски изглед. Већ су одавно међународни односи почели донекле зависити од насеобинских огромних прихода” (Зрнић 1910, 11). Светски рат 1914. године је дошао и поред свих залагања пацифиста, конференција, борбе за права малих народа и држава. Л. Зрнић пише о узроцима и објави рата, српском бојишту, повлачењу и прибирању српске војске. Пише о припремању напада и успеху српске војске после 1916. године, западном бојишту, где прође и четврта зима ратна у „омањим борбама”. Посебно пише о руском бојишту и храбрости руске војске која се фактички борила на три фронта: „Но, поред нешто држања војске и народа против спољашњих непријатеља, унутрашњи су непријатељи и даље кварили све, те се продужи немање привремене владе и распадање Русије” (Зрнић 1920, 1). Затим Зрнић пише о турском и италијанском бојишту, поморским и насеобинским борбама. За руски преврат 1917. године пише да је дуго припреман, још од руско-јапанског рата 1905. године и да има унутрашње и спољашње узроке. Унутрашњи су од „рђаве” управе у руском друштву, а спољашњи је страх од „руске превласти” у Европи. У преврат 1917. године су умешани сви слојеви руског друштва, племићи, наставници, инжењери, правозаступници, ђаци, трговци, а највише интелигенција, која је и раније водила главну реч о „промени државнога облика, слободи штампе, вероисповести, изборима, тарифама, одвајању цркве од државе, потрошачким задругама” и слично, све по принципу и обрасцу „застарелих и несрећних западњака.” Неуспех буржоаске владе је довео до бољшевичке револуције и бољшевичке владе која је склопила сепаратни Брест-литовски мир као „пролазну невољу”. Последице бољшевичког освајања власти у Русији су велике по читав свет. Лука Зрнић сматра да су бољшевици неспособни за власт, јер немају кадрове и да се њихове одлуке не могу извршавати.
Лука Зрнић је написао још неколико радова блиских политиколошкој и политичкој мисли. Његови радови увек садрже историјску компоненту или историјски увод. Стога је интересантан његов рад „О српским ђачким дружинама”. „Када се узме у обзир политичко стање српског народа у почетку ХIХ века, онда се може веровати да је патриотски покрет тога времена и њихових суседа прво нашао одзива међу оним српским ђацима, који су се школовали у Аустрији и Угарској” (Зрнић 1920, 13). Тамо се јављају и прве српске дружине. Ђачке дружине су пре свега значајне за подржавање и одржање српске националне свети, али су и „корисне ради саморадње, дружељубља и других потреба”.
Значајна је и брошура „О српском народном раду” у којој Зрнић пише о слободи рада, о оснивању синдиката, подели и избору рада, привредном раду. За политички рад каже: „Српски народ спада у народе који највише премашује његов годишњи прираштај око сто хиљада душа. Он има толико подобности, примамљивости и учтивости да у се претапа и друге народности; он има и телесне и духовне одлике једног младог и бистрог и одлучног народа с јаким народносним осећањем” (Зрнић 1912, 15).
Веома интересантан је и Зрнићев рад о српским радничким удружењима. Тако наводи да 1904. има у Србији 18 разних радничких удружења. Удружења се морају разликовати од синдиката и синдикалних удружења. Стога је критиковао ставове српске социјалдемократије и Димитрија Туцовића. „На основу ове одлуке преуређена су сва радничка удружења у чисто синдикатском духу а без икаквих обзира на наше привредне прилике” (Зрнић 1914, 15).
Лука Зрнић пише о занатлијском и радничком покрету, радничким стручним удружењима у Србији, трајању рада, осмочасовном радном времену, одмору, Првом мају, радној тарифи, штрајку, где пише: „У борби са послодавцима радницима је прво и најбоље средство штрајк” (Зрнић 1921, 34). Пише о радничким установама, радничком дому и уточишту, радничкој берзи, просвећивању, зборовима, радничком животу, становима, радионицама, храни, одмарању. Писао је да се радничка удружења морају чувати манипулисања од стране политичких странака.