Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:8
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:4

Sadržaj

članak: 1 od 3  
Back povratak na rezultate
2022, br. 57, str. 109-115
Duhovne preteče postmodernizma
Institut za srpsku kulturu, Leposavić

e-adresadrsrdjans@gmail.com
Projekat:
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (institucija: Institut za srpsku kulturu, Leposavić) (MPNTR - 451-03-68/2020-14/200020)

Sažetak
Savremeni postmodernizam u filozofiji svoj uspon je izgradio zahvaljujući svojim duhovnim pretečama iz XVIII i XIX veka. Odlikuje se kritikom prosvetiteljske filozofije zasnovane na rukovodećoj ulozi razuma u saznanju. Preteče postmodernizma oličene u Rusou, Kantu, Kjerkegoru, Ničeu i Hajdegeru, žestoko su kritikovali preovlađujuću ulogu razuma u saznanju i dolaženju do istine. Apsolutne istine i individualizma nema. Takođe se menja odnos između moći i znanja, vrši se zamena njihovih pozicija u odnosu na čuveno Bejkonovo "znanje je moć", da bi se došlo do novog, "postmodernog stanja", koje se ogleda u odsustvu metanarativa, davanje na značaju mikro elementima i novim odnosima između čitalaca, pisca i teksta. Ovakvim shvatanjima doprinela je egzistencijalistička filozofija, boreći se za opstanak čoveka dajući primat egzistenciji u odnosu na esenciju.

Модерна филозофија се сматра секуларном и хуманистичком и усредсређује се на способност људског бића да открије природне и друштвене истине у циљу конструисања света у коме живи. Модерна филозофија се заснивала на схватању да у космосу и самом друштву постоје ред и закони, које реазум може да открије, у циљу овладавања природом и друштвом. Дакле, веровало се у неприкосновену моћ разума - то је истакнута способност човека који је, захваљујући томе, у стању да успостави морални и правни поредак.

Вера у рационалност створена је у доба ренесансе и научно-технолошким револуцијама XVI и XVII века, да би свој врхунац доживела у време просвећености. Оваква мисао је доведена у питање делима филозофа попут Канта, Кјеркегора и Ничеа. Они су својом критиком рационалистичке филозофије утрли пут постмодернизму.

Схватити Канта као духовну претечу постмодернизма, значи његово неизбежно поређење са просветитељством. Ово не само због тога што му временски и просторно припада, већ и због тога што је његов истински критичар. Ова тврдња и не чуди када се узме у обзир да је Кант извршио критику емпиризма и рационализма на бази свог трансценденталног идеализма. Просветитељи су били руковођени идејом рационализма, веровањем да ће се уз помоћ разума извршити преображај друштва.

Напредак науке и акумулација знања ће водити напретку, просперитету и савршенству. Русо је био први који је убацио црв сумње у напред наведену тврдњу; изазвао је ову „машину напретка“ вршећи перманентну критику епохе којој припада. Дакле, постао је истински представник „контра просветитељске“ епохе (Counter-Enlightenment). Отворено ће довести у питање улогу разума у сазнању (Hicks 2004: 24).

Русо се поставио супротно ономе чему су се људи тога доба дивили. За Русоа, „наше душе су корумпиране у сразмери са напретком науке и уметности“ (Slović 2019: 300-309). Русо поставља једноставно питање: Шта је учење без врлине? О каквом прогресу говоримо без прогреса у доброти? Након тога констатује да су научници произвели мало тога корисног за друштво. У свом првом дискурсу Русо је подвргао критици Волтеров (Voltaire) рационализам укључујући и друге представнике епохе рационализма и просвећености. Исто то је чинио и у потоњим списима, што га је од аутсајдера учинило главним критичарем модернизма. Није био традиционалист, јер је давао примат осећањима наспрам разуму чиме је постао протагонист ултрамодерног доба, које ће заменити доба разума.

Русоов став о бескорисности науке, уметности и филозофије се извлачи из етичких примеса алтруизма, које почивају на метафизичкој природи човека, као бићу вођеном емоцијама, што нема неког утицаја на врсту у целини. Према Другом дискурсу, који се тиче порекла неједнакости међу људима, узрок свих зала код човека јесте способност самоперфекције – његова способност супротстављања својој природи, тако што ће желети да постане више онога што би требало да буде, а што јесте у свом природном стању.

Код човека су у природном стању све потребе задовољене тзв. природним условима плодности. Човек је ту „робустан, агилан и храбар, што није ситуација у друштвеном стању“ (Slović 2019: 300-309). Човек живи у свом стању сиромаштва и хармоничности налик оном у племенском стадијуму, а друштвено стање се успоставља оног тренутка када открије идеју својине. Својина је истинска основа грађанског друштва. Тежња за поседовањем својине полако издиже човека изнад другог и угрожава његов опстанак. Онај који је нешто присвојио као своје одваја се од других људи. Успостављањем својине код човека почиње да преовладава зло, а наука и уметност то још више поспешују. Иако просветитељство заговара напредак на основу развоја науке и уметности, за Русоа је то бескорисно јер човеку даје више него што му је потребно да би опстао у природном стању.

Кант се сматра парадигмом рационалистичке епистемологије и њено све слабије место у стицању сазнања ће бити основа постмодернистичког неверовања у разум. Кант је у својим анализама полазио од две претпоставке: да је сазнајни субјект препрека у стицању знања и да арбитрарност, универзалност и потреба немају легитимну основу у нашем искуству (Hicks 2004: 37). Оваквим схватањем, Кант се удаљава од просветитељства, и чини истинску духовну претечу постмодернизма. Зашто је то тако? Због тога што разум произилази из стварности (Hicks 2004: 41).

Када се разум једном одвоји од стварности, он оставља простор за детаље, а то су детаљи који ће се разматрати у наредна два века. Дакле, Кант је пружио основу, а постмодернисти су надограђивали своје ставове. Оног тренутка када се дође до сржи постмодернизма, разум постаје све релативнији.

Кант је истицао да је стварност заувек затворена за разум, тако да је разум ограничен на разумевање сопственог субјективног производа (Hicks 2004: 28). Својом критиком емпиризма и рационализма Кант је указао на чињеницу да је тешко доћи до објективне истине. У оној мери у којој је Кант критиковао поменуте правце, у тој мери су остмодернисти критиковали модернизам. С друге стране, не треба губити из вида чињеницу да су понешто и преузимали из праваца које су критиковали. Основу нашег сазнања чини ум, а не стварност. Стварност је у сагласности са разумом, а никако обрнуто. Кант је значајан за постмодернизам јер је учинио велики корак од објективности ка субјективности. Ово ће прихватити и постмодернисти и давати већи значај субјекту који тумачи текст, у односу на сам текст.

Дански филозоф, Сорен Кјеркегор, извршио је систематску критику улоге разума у сазнању. То је критика модернизма, а сама чињеница да му је филозофија критична, одмах указује на неумитну везу са постмодернизмом. Кјеркегор спада у филозофе код којих је лични живот повезан са формирањем њихових филозофских ставова. Критикује Хегела са егзистенционалистичког аспекта. Човек је пред дилемом: бира апсолут свога важења насупрот објективној истини (Klačar 2018: 7). Хегел је инсистирао на универзалном и логосу, а Кјеркегор на личном. Хегел обликује јединство противречности, док је Кјеркегор разапет између њих. Против је рефлексије која нагони човека на одсуство логике, што Кјеркегор упоређује са затвором. То је заробљеност која се може превазићи путем религије (Kierkegaard 1978: 81).

Кјеркегор хришћанство тумачи егзистенцијалистички. Путем хришћанства је желео да појединца приближи богу. Страх и ирационални елементи су битни за разумевање хришћанства. Путем религије, појединац утире пут ка властитој егзистенцији. Против је егалитаризма и чулни део личност односи превагу над разумским. Ова Кјеркегорова тврдња ће бити прихваћена и од стране реалистичких теорија политике и међународних односа, тако да ће сила постати циљ и средство спољне политике држава. Егзистенција односи превагу над есенцијом, али да би се остварила, треба да прође кроз три етапе: естетску, етичку и религиозну.

• Естетички стадијум је чулне природе и одређен је страстима. Идеал овог стадијума је Дон Жуан. На њему човек лута у потрази за чистим задовољством. Естета живи изван себе и подложан је утицају спољних елемената. Пати од недостатка свести да се сам треба ангажовати да би досегао властито Ја (Golubović 2013: 73).

• Етички стадијум догађа се код човека који је свестан свог незнања, који се залаже за поштовање одређених етичких принципа. Пример човека овог стадијума је Сократ. До преласка у овај стадијум човек постаје свестан чињенице да треба да мења дотадашњи начин живота. Човек, улазећи у вишу фазу егзистирања, усваја и нове вредности.

• Религиозни стадијум, оличен у Авраму као идеалном човеку, догађа се када човек верује без икаквих примисли о естетском и етичком стадијуму пута.

Религијски стадијум свој врхунац достиже у хришћанству. Кјеркегор хришћанство тумачи егзистенцијалистички и истиче да се у њему човек сусреће са „сопственом егзистенцијом“ (Šestov 2002: 177). Овим Кјеркегор врши раскид са рационалистичком филозофијом. Човек који се преображава путем хришћанства не треба да мисли по диктату разума. Разум прати један парадокс: човек некада верује у оно што не разуме. Дакле, вера се одређује ирационалистички. Њој су иманентни апсурд и парадокс.

Са многим Кјеркегоровим постулатима слаже се и Ниче, али и иде даље од њега. Ничеов став према религији и моралу није позитиван као Кјеркегоров већ их сматра репресивним категоријама. Ниче радикализује критику просветитељства и, у стилу Маркса, заговара секуларни приступ друштвеној теорији, чиме се полако приближио постмодерној теорији. Постао је веза између егзистенцијализна и постмодернизма. Својом критиком индивидуализма и разума дао је обрисе потоње постмодерне теорије а . Извршио је деконструкцију модерних појмова истине, представљања и објективности, естетике и начина писања.

Почевши од својих раних радова, Ниче се, попут Кјеркегора, борио против рационализма и идеализма, који су давали предност разуму над личним емоцијама. Ниче врши десубјективизацију истичући да „је вршилац радње обична фикција придодата учињеном делу – у делу је целокупна радња“ (Best, Kellner 2022: 4).

Мада критикује просветитељство, Ниче са њим има и додирних тачака. То је критика метафизике. Истиче да нема вечних чињеница и апсолутних истина. Овим је Ниче утицао на постмодерну критику метафизике као начина застарелог мишљења. Критикујући могућност постојања универзалних мисли и сазнања, заједно са метафизиком, Ниче врши постмодернистички заокрет у филозофији, путем радикалне деконструкције модернизма.

Постојање несклада између стварног и очигледног Ниче разрешава у свом делу Рађање трагедије, где је представио синтезу природних импулса оличених у Аполону и Дионизију (Словић 2018: 28). Аполон је бог лепих форми и слика, а Дионизи бог помаме и отрова. Док су трагедија и уметност потврда живота који повезује ова два опречна импулса, логика и наука су засноване на Аполонијској репрезентацији, која је постала инертна и беживотна. Ниче је убеђен да би повратак Дионозија успео да спасе модерно друштво нихилизма. Из овога произилази анархични смисао заједнице, а концепт његовог „Ја“ је метафизички. Произилази из моралног императива одговорног за неприкладно деловање. „Ја“ се у Ничеовој филозофији дешава као морална илузија и социјална конструкција. Јављање логике овакве врсте је резултат жеље за приступом заједничким друштвеним вредностима (Словић 2018: 28).

Ниче заговара вредности афирмације живота који се састоје у деконструкцији једино зарад реконструкције. Удаљујући се од Шопенхауеровог песимизма и враћајући се грчкој трагедији, Ниче трага за „оправдањем живота, чак и на један ужасан и противречан начин, оправдање које се може наћи у уметности, креативности, независности и појави хуманости „вишег нивоа“ (Best, Kellner 2022: 5). Мада Ничеова перспективност негира могућност потврђивања било ког апсолута или универзалних вредности, све идеје и вредности су позиција индивидуалне конструкције воље за моћ. О њима се суди до оног нивоа до кога они служе или не вредностима живота, креативности и јаке индивидуалности. Чињенице не постоје, већ интерпретације које ствара појединац. Овим ће се постмодернисти увелико инспирисати приликом анализе односа између аутора, текста и читалаца. Ради се о тумачењу текста из различитих перспектива.

Ниче је оставио велики траг у филозофији и сматра се филозофом који је начинио велику транзицију ка постмодернизму. Његова критика западног рационализма у великој мери је утицала на Хајдегера, Дериду, Делеза. Фукоа, Лиотара и остале представнике постмодернизма. Хајдегер је извршио комбинацију Ничеове критике модерне са предмодерном филозофијом. У свом делу Битак и време, Хајдегер је даље развио Кјеркегорову и Ничеову критику масовне културе кроз свој концепт безличног „Једног“, који је доминирао просечним човеком.

Хајдегерову критику модернизма прихватили су Фуко и Дерида, критикујући западну метафизику. Према Хајдегеру, модерна субјективност се успоставља као суверен инструмент доминације објекта и да су његове сопствене репрезентације света резултат модернизма. Током 60-их година прошлог века појавиће се поменути постмодерни писци, који ће се супротставити Картезијанском схватању разума и субјекта о просветитељском гледању историје.

Дерида напада појмове попут центра, тоталитет и структура. Појам „разлика“ се налази у суштини свих ствари: језик добија своје значење само преко лингвистичког ланца диференцијације (Best, Kellner 2022: 6). Дерида је у својим делима желео да истакне да нема директног приступа стварности. У чиитавом спектру лингвистичког света нема ничега осим „бескрајног ланца означивача и међутекстуалности“ (Best, Kellner 2022: 6). Створио је један подправац у постмодернизму: деконструкцију западне метафизике. Раније се све објашњавало метафизиком, што је довело до заборава бића (Словић 2018: 49).

Фуко се придружио Дериди и својим специфичним схватањима моћи и разума указао на потенцијалне друштвене девијације. Давао је одређени значај историји, а човека сматра производом одређених историјских услова.

У свом делу The Postmodern Condition – A Report on Knowledge, Лиотар истиче да знање мења статус онда када друштва улазе у постиндустријско доба, а културе у постмодерно. Савремену културу дефинише као губитак вере у метанаративе, који су некада служили као организациони принцип колективног друштвеног искуства. Хетерогеност постмодерних језичких игара умањује моћ „наративних монопола“ у објашњавању историје и деобе будућности, док остају несвесни према захтевима за истином и интересима које могу да заступају. Правично друштво би овим могло да се води путем дисензуса –„скупом правила просуђивања која не само да омогућују већу правичност и толеранцију, већ и „шири спектар знања“ (Словић 2018: 42). Лиотар је у свом делу Постмодерно стање конструисао пројекат „постмодерно стање“, наспрам Хабермасовом пројекту „теорија комуникацијског деловања“ (Lyotar 1984: 71).

Дакле, Хабермас се не удаљава од просветитељства већ га модификује. у померању схватања о разуму као нечега што је својина субјекта или индивидуалног „свог“, према разуму досегнутог преко теорије комуникативне радње (Niall 2016: 8). За Хабермаса разум није нешто што представља способност или својство. Да би људско биће могло да делује или желело да нешто уради, требало је да постоји свет претпостављених сврха и значења. Хабермас наставља са традицијом феноменологије повезујући је са претпостављеном средином значења и другим субјектима у својству животног света.

Постмодернизам егзистира већ шест деценија и пред њим су изазови савремене епохе. Да би се ухватио у коштац са њима, постмодернизам ће морати да другачије постави своју критику ка модернизму: то значи да ће морати да прихвати сва његова достигнућа, а критику вршити прагматичније. Подложан је различитим интерпретацијама: неке присталице га сматрају посебним духовним и интелектуалним стањем, карактеристичним за различите епохе у њиховој завршној фази, трансистиријски феномен који пролази кроз различите епохе, док га други сматрају посебном епохом. За скептике, постмодернизам означава „крај историје западног друштва“.

Dodatak

Пројекат

Рад је настао у оквиру научноистраживачког рада НИО по Уговору склопљеним са Министарством просвете, науке и технолошког развоја број: 451-03-68/2022-14 од 17. 01. 2022. године.

References

Best, S., & Kellner, D. (2022). The postmodern turn in philosophy: Theoretical provocations and normative deficits. sbest@elp.it.com, and kellner@ucla.edu, (pristupljeno 15.03.2922.).
Golubović, A. (2013). Uvod u Kjerkegardovu antropologiju. Rijeka: Filozofski fakultet.
Hicks, S. (2004). Explaining postmodernism: Scepticism and socialism from Rousseau to Foucault. New Berlin - Milwaukee: Scholargy Publishing.
Kierkegard, S. (1978). The age of revolution and the present age. Princeton: Princeton University Press.
Klačar, E. (2018). Tjeskoba kao središte lične egzistencije u filozofiji Martina Hajdegera i Sorena Kjerkegora. Sarajevo: Filozofski fakultet - magistarski rad.
Lyotard, J.-.F. (1984). The postmodern condition: A report to knowledge. Mineapolis: University of Mineapolis Press.
Niall, L. (2016). Dictionary of postmodernism. Seam Lucy-Stevenson. Oxford-Malden: Wiley Blackwell.
Šestov, L. (2002). Kjerkegor i egzistencijalna filozofija. Beograd: Plato.
Slović, S. (2019). Jean-Jacques Rousseau: A true critic of the enlightenment era. Yalta - Simferopolj: Haraski forum.
Slović, S. (2018). Postmodernizam u društvenim naukama i međunarodnim odnosima. Priština - Leposavić: Institut za srpsku kulturu.
Reference
Novododat članak: provera, normiranje i linkovanje referenci u toku.
Best and Kellner, 2022: Steven Best and Douglas Kellner. "The Postmodern Turn in Philosophy: Theoretical Provocations and Normativre Deficits". sbest@elp.it.com andkellner @ucla. edu (pristupljeno 15.03.2922.)
Golubović, 2013: Aleksandra Golubović. Uvod u Kjerkegardovu antropologiju. Rijeka: Filozofski fakultet
Hicks, 2004: Stephen Hicks. Explaining Postmodernism -Scepticism and Socialism from Rousseau to Foucault. New Berlin/Milwaukee: Scholargy Publishing
Kierkegard, 1978: Soren Kierkegard. The Age of Revolution and the Present Age. Princeton: Princeton University Press
Klačar, 2018: Enisa Klačar. Tjeskoba kao središte lične egzistencije u filozofiji Martina Hajdegera i Sorena Kjerkegora. Sarajevo: Filozofski fakultet -magistarski rad
Lyotar, 1984: Jean-François Lyotard. The Postmodern Condition: A Report to Knowledge. Mineapolis: University of Mineapolis Press
Niall 2016: Lucy Niall. Dictionary of Postmodernism. Seam Lucy-Stevenson. Oxford: Malden: Wiley Blackwell
Slović 2019. Srdjan Slović. "Jean-Jacques Rousseau -A True Critic of the Enlightenment Era". Yalta/ Simferopolj: Haraski forum
Šestov, 2002: Lav Šestov. Kjerkegor i egzistencijalna filozofija. Beograd: Plato
Slović, 2018: Srđan Slović. Postmodernizam u društvenim naukama i međunarodnim odnosima. Priština/Leposavić: Institut za srpsku kulturu
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina32-38083
primljen: 19.05.2022.
objavljen u SCIndeksu: 29.08.2022.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Nema povezanih članaka