Metrika

  • citati u SCIndeksu: 0
  • citati u CrossRef-u:0
  • citati u Google Scholaru:[]
  • posete u poslednjih 30 dana:24
  • preuzimanja u poslednjih 30 dana:11

Sadržaj

članak: 4 od 101  
Back povratak na rezultate
2021, br. 53, str. 283-297
Uloga medija u psihološkom ratu
Univerzitet odbrane, Vojna akademija, Beograd

e-adresajelenailicpetrovic@gmail.com
Sažetak
Zalivski rat označava prekretnicu u poimanju psihološkog rata, kao i načinu prikazivanja ratnih dešavanja u medijima. Osnovna sredstva nisu više propagandne poruke i leci, a primat u izveštavanju preuzimaju odabrani novinari i odabrane TV stanice. Razvoj tehnike i tehnologije i pojava društvenih mreža otvara mogućnost izbegavanja klasičnih ratova koji izazivaju velike ekonomske lomove i političke krize, sa dugotrajnim posledicama. Osnovno sredstvo borbe u psihološkom ratu postaju dezinformacije, čija je prilagođenost savremenim tehnologijama dovela do njihove evolucije u druge pojavne oblike psihološkog rata kao što su spinovanje, fejk njuz, astroturfing i socijalni inžinjering. Zarobljeni u sopstvenu zamku borbe za tržište, insistiranjem na interaktivnosti, mediji su dali prostor stvaranju privida javnog mnjenja, s čim mogu da se izbore ukidanjem mogućnosti interaktivnih sadržaja ili ignorisanjem istine ukoliko ona nije u skladu sa politikom kuće (ukoliko se ispostavi da prvobitno odabrani kurs izveštavanja više po njih nije povoljan ili od početka nije tačan).

1. Психолошки рат

Класична дефиниција ратовања, као сукоба две државе, две војске, који се одвија на територији заинтересованих страна, који обухвата примену конвенционалног оружја и који траје извесно време и након тога бива окончан, у модерном свету постаје идеална фикција. Насупрот томе, психолошки рат представља посебан облик рата којим се желе наметнути одређени политички и војни циљеви, а који се одвија различитим психолошким средствима. Психолошки рат је:

  1. заснован на научним постулатима психологије,

  2. огранизован и планиран,

  3. одвија се континуирано и његово трајање је перманентно (како у рату, тако и у миру, а по правилу, претходи оружаном сукобу, нарочито против земље на коју се планира агресија)

  4. мета су различите циљне групе – води се против непријатеља, али и против неутралних и пријатељских група и народа,

  5. има различите циљеве, опште (слабљење и подривање моралне снаге и одбрамбене спремности земље на коју се припрема или врши агресија, придобијање светског, а понекад и сопственог и непријатељевог јавногмнења да се агресивна политика и ратне акције прихвате као неопходне иправедне, успостављање система власти на окупираној територији и придобијање становништва за сарадњу и послушност, путем механизама демонстрације војне моћи и одмаздама, као и придобијањем становништва окупираних територија обећавањем бољег живота, итд.) и специфичне циљеве (рушење угледа и вредности датог друштвеног система, разбијање јединства друштва, изазивање страха и панике, изазивање носталгичних осећања код противника, охрабрење петоколонашких и других субверзивних елеменатаи спољне емиграције, итд. (Пајевић и Касагић, 2003),

  6. има различите појавне облике и реализује се различитим, најчешће неочекиваним, средствима.

Вербални модалитети примене психолошког рата су пропаганда, дезинформације, гласине, спиновање, фејк њуз, астротурфинг. Невербална средства психолошко-пропагандних активности су разнолика и могу укључивати различите појавне облике (летке, плакати, графити, музику, карикатуре, комерцијалне производе и робу широке потрошње, различите скупове али и посебно припремљене скупине људи окупљене у пропагандне тимове који се шаљу на терен, истакнути појединци, формирање културних центара, стипендирање одабраних, формирање разних друшта чије је чланство привилеговано и у његове кругове се долази по позиву, формирање алтернативних облика моћи попут влада у сени и слично, плаћени лобисти, ПР агенције, итд.).

2. Значај информација и дезинформација у психолошком рату

Кориштење информација и дезинформација није ексклузивно право нити средство психолошког рата. Значајан део операција у оквиру информационог рата се одвија путем дезинформисања. Разлика између њих је у циљевима те стратегији наступа. Циљ пласирања дезинформација у информационом и сајбер рату је општији: трајно или што је могуће дуже утицати на промену садржаја и организације корпуса јавнога знања противника. У психолошком рату, циљ дезинформисања је специфичнији, ограниченији односи се на одређени временски тренутак деловања и спроводи се паралелно са другим средствима психолошког рата, како би се заварао противник, јавним или тајним каналима комуникације (Туђман 2008). Често сеназива и „управљање перцепцијом“ (perception management). Операције управљања перцепцијом дефинисане су као акције за преношење или одбијање одабраних информација и показатеља публици у сврху утицаја нањихове емоције, мотиве, когницију, као и на обавештајне изворе и обавештајце разних нивоа како би се утицало на њихове службене процене, што има за резултат понашање и потезе који су повољни за циљеве оног који спроводи управљање перцепцијом (Garfield 2002). Дезинформисање у информационом рату је могуће извести комбинацијом операција утицаја, контролом приступа медијима (уколико су доступни медији путем којих се оне могу пласирати и ако се доступност медијима брани противничкој страни), информатичким операцијама као физичком инфраструктуром, алии обезбеђивањем социјалне инфраструктуре којом се преносе информације (заузимање позиција у политичким центрима моћи, медијима, разнимцивилним организацијама, првенствено невладиним преко ангажованих појединаца или група). Данас се информациони рат заснива на употреби савремених технологија и одвија се паралелно у две средине: сајбер простору и социјалној средини, са директним импликацијама на појединца који је мета напада, али и могућношћу деловања на неку издвојену групу, али и друштво у целини.

Са друге стране, сајбер ратовање представља примену информација, информационих средстава и сајбер простора у сврху вођења међународних сукоба. Одвија се у потпуности или делимично у сајбер простору или кроз сајбер простор (Младеновић, Јовановић и Дракулић 2012). Сајбер простор обухвата различите електронске медије који креирају, преносе, размењују или чувају информацију, која се обрађује од стране медија или стручњака различитих профила, јавно или тајно, при чему се информације пуштене у етар такође могу и блокирати, уништити или на неки други начин изменити, од стране актера који учествују у комуникацији која се одвија у сајбер простору, при чему сајбер простор обухвата не само интернет већ и информационе мреже ван њега. Директно дејство сајбер напада нема природу кинетичког дејства, али његове последице (посредно дејство) могу бити и физичко уништење средстава и рањавање или убијање људи. Тако, на пример, Русија, поред технолошког вида испољавања сајбер ратовања (претње информационим системима и инфраструктури) истиче значај и других претњи из сајбер простора попут информационих операција усмерених премадомаћем становништву циљане државе које се покрећу прикривено или отворено са циљем политичког манипулисања делом или целокупним становништвом, иницирањем и ширењем опозиционих протеста и мобилисањем неформалних друштвених група чије су активности усмерене ка рушењу владајућих режима или дестабилизацији државног и друштвеног система. Због тога је забрањено стварање монопола у креирању, прикупљању или ширењу информација, надзирању становништва, сакривању битних информација од јавности, незаконита употреба специјалних средстава за остваривање утицаја на свест појединаца, група или друштва, монополизација информационог тржишта, спречавање функционисања руских информативних агенција и масовних медија у унутрашњем информационом простору и јачање њихове зависности од политике страних информативних агенција, блокирање функције државних медија и било каква манипулација информацијама (дезинформације, извртање или прикривање информација, (Младеновић, Јовановић и др. 2012).

3. Психолошки рат и медији - историјат

Танта (2007) манипулацију дефинише као смишљен, систематичан и контролисан поступак или скуп поступака помоћу којих манипулатор, користећи се симболичким средствима у, за њега погодним психосоцијалним условима, шаље одређене поруке у јавност (масу) преко средстава комуникације с намером да утиче на уверења, ставове, мишљења и понашање људи, где медиј има улогу „посредника“, односно средства, између пошиљаоца и примаоца. Бал (1997) наводи да је моћ обликовања понашања људи помоћу медија препозната од самих почетака новинарстава и да их Токвил (1840/2018) види као средство путем ког је могуће у истом тренутку сместити исту мисао у хиљаде глава. Шагољ (2003) запажа, за разлику од времена када је владар (који је једини имао право на вест) могао убити гласника неповољних вијести, данашњи гласници мењају владаре, организују хајке, оптужују, пресуђују и терају у рат.

Уз употребу медија манипулацијама и пропагандом стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани ратови, потенциране финансијске кризе, подстицане разне идеологије, па чак и подржаван утицај медија на производњу виртуелне стварности у колективној психи (Чомски 2006). Перцепција јавности зависи од оног што су медији изабрали, испустили, обликовали и интерпретирали у оквиру свог садржаја. Професионална се етика новинара доводи у питање прешуткивањем или наглашавањем, драстичним описивањем догађаја или његовим улепшавањем, тумачењем догађаја с циљем пропаганде и слично.

Развој односа војске и медија текао је, историјски, кроз неколико фаза. У првој фази медијима је био забрањен приступ ратишту или се пак одвијао преко војних новинара и фотографа, које је службено ангажовала војска, а ређе су то били појединци који су самоиницијативно радили, у форми описа тока и резултата битке, као дописници или сарадници – добровољци.Извештаји су били објављивани данима након одређеног догађаја. У другој фази, током Првог светског рата, приступ новинарима ратишту је био забрањен, а улога медија је била пропагирање праведности борбе, упућена првенствено ка домаћој јавности. Главну улогу је имао радио, на првом месту British Broadcasting Corporation (BBC), емитовањем емисија које су првенствено имале патриотски карактер. Њихови главни садржаји су били посвећени подизању морала припадника енглеског говорног подручја у оквиру Уједињеног краљевства, док је у САД доминантан циљ било повећање одзива за регрутацију. Време преноса информација се, овај пут, мерило сатима. Током Другог светског рата, радио постаје доминантан вид комуникације и има велику улогу у операцијама психолошког рата, као и документарни и играни филмови, који су за циљ имали подизање морала становништва у позадини (ређе су били емитовани на фронту) а значајни филмски студији у Холивуду су циљано слали своје глумце на прве линије како би подизали морал војске (сетимо се само погибије Керол Ломбард на врхунцу славе, рата за Марлен Дитрих, случаја Лени Рифенштал, итд.). Такође, увиђањем значаја и ефеката који је рад ББЦ имао у Првом светском рату, мења се и однос према новинарима и пропаганди као таквој (илустративан је податак који наводи Димитријевић (1952) да је енглески капитал показао у току предратног периода изузетан интерес за подручје радио-службе у Југославији, те да је поседовао готово 100 % дионица акционарског друштва Радио-Београд аса 5 000 000 динара акционарског капитала, као и подсећање да се централна тема планетарно популарне серије „Ало, ало“ врти око три кључне ствари: француског покрета отпора, британских пилота и радио – станице, која је спона између два савезника.

Војска САД прва уводи праксу конференција за штампу на којима високи војни званичници директно саопштавају новинарима најважнија дешавања из своје преспективе, наравно. Амерички генерал Ајзенхауер, командант Савезничких снага у Европи, био је мишљења да се јавним мњењем добија рат и медијским извештајима и третману новинара је посветио пуно пажње. Новинари постају саставни део ратних дешавања, персонали новинари задужени да пишу оно што им се каже, на начин који пропагира циљеве и иде на руку интересима стране којој припадају (Фелдман 1990). Бјелица (1974) износи податке да је само искрцавање на Нормандију пратило 558 новинара, радио-репортера, фото-репортера и филмских сниматеља и да су, за сваки случај били предвиђени и цензори који су стајали не само на десантним бродовима него и на мостобранима.

Следећа фаза развоја се назива „CNN ефекат“ (Черина 2012) и јавља се прву пут у рату у Ираку 1991, усавршава у рату у Хрватској, а свој врхунац доживљава у ратном извештавању у рату у Босни и Херцеговини. Основни циљ је прапочетак ријалити програма: пренос рата и ратних дешавања уживо, чиме се, осим пропагирања званичних циљева САД и њених савезника, одвијала и додатна демонстрација моћи Запада, који је постао једини глобални поредак након пада Берлинског зида и низа обојених револуција изазваних у комунистичким земљама 1980-1990-их (између осталог и распад СССР, Чехословачке, Југославије и државни удари у осталим земљама попут Румуније).

Међутим, брак из интереса CNN и војске САД је имао и другу страну: CNN је добио на гледаности јер су сви могли да прате рат уживо (додуше, углавном бомбардовање из ваздуха и селектоване секвенце), добио је екслузиву по питању садржаја и сачинио нови ТВ формат, чиме је додатно привукао публику, али и спонзоре, као и оне који су били заинтересованида се њихови производи и услуге емитују у најгледанијим садржајима тада најважније станице свакако у САД, а можда и свету. Такође, уштеде су биле огромне јер програм није морао да се прави, већ се само емитовао, будући да се заснивао на директном емитовању садржаја који је правио неко други, а остатак програма су чиниле вести и емисије са одабраним гостима који су причали на задате теме. То је додатно ојачало позицију медија и медијских кућа и њихових власника на глобалном нивоу, али и појединих новинара, упамћених „по добру“, као што су Кристијана Аманпур, Лари Кинг, итд. како у економском, тако и у геополитичком смислу. Нема чекања на вест, публика је све бројнија и постаје интернационална и што је кључно: вест се сама производи, а остали је преносе (стварање утиска ексклузивности и кредибилности). Нагласак је на ратним репортерима и помоћном особљу, као и квалитету средстава и уређаја за пренос и емитовање сигнала.

Оно што је очито од самог старта у овој фази јесте инсиcтирање на брзини а не на тачности и проверљивости информације, као и одсуству објективности и фаворизовању једног гледишта, чиме се крше основни постулати новинарске етике. Медиј постаје средство технике деперсонализације, јер, како наводи Тејлор, посматрач бива сведен на пасивну улогу гледаоцаи потпуно несвестан да се паралелно воде два рата: стварни и медијски. У стварним ратовима умиру стварни људи. У медијским ратовима реалности попут смрти и уништења удаљене су од јавности која не учествује у тим сукобима управо захваљујући посредничкој улози медија (Taylor 2009).

Такође, у овом периоду расте и значај ПР агенција и агенција за консалтинг (агенције за давање стручних савета и специјализоване помоћи у одређеној области предузећима и организацијама које немају довољно инфомација, знања или кадрова за одређену област). Стручњаци за односе с јавношћу раде за државе у рату, односно учествују у припреми ратова креирајући слике о непријатељу, док стручњаци за консалтинг дају конкретну помоћ и упутства. Кљајић (2012) износи занимљиве податке да су агенције Рудер Фин и Хил и Колтон, са седиштем у Вашингтону на овим просторима биле веома ангажоване у прошлости (Република Хрватска, Федерацја Босне и Херцеговине и тзв. држава Косово).

У четвртој фази долази до уласка новинара у војску, када су им доступни увиди у свакодневницу војника на терену, па и на првим линијама фронта, где новинари заправо постају војници. Међутим, упркос стварању привида отвореног концепта и транспарентности, војска и даље чини велике напоре како би ограничила приступ осетљивим информацијама и ризичним зонама, а новинаре често (имплицитно, не више експлицитно) доводи у ситуацију да преузмају информације и материјале које су им наменили. Тако до јавности још увек могу доћи цензурисане информације и слике с терена које неодражавају право стање у ратној зони, само брже него раније и под привидом ексклузивности (Черина 2012).

Пета фаза, која оквирно почиње почетком миленијума и спроводи се и мимо ратног извештавања, односи се на успостављање ПР служби и одсека унутар самих министарстава и војски, чији је основни циљ комуникација са јавношћу преко новинара, у форми одређене врсте партнерства, где се комбинују разне технике: слање готових вести и извештаја, организовање конференција за штампу, интервјуи и гостовања, репортаже и извештајиса терена. Техника и технологија су напредовале, једино је цензура остала иста: још увек постоје ствари о којима се не може писати и извештавати.

Ограничавање приступа ратишту оправдава се потребом за тајношћу извођења борбених активности и заштите живота војника те угрожености живота новинара уколико би ишли самостално на терен. Ограничава се приступ и објављивање информација с бојног поља те је присутно улепшавање слике стања како би се осигурала јавна подршка (попут термина „колатернална штета“ за цивилне жртве НАТО агресије, који је патентирао на својим конференцијама за штампу тадашњи потпарол НАТО, Џејми Шеј).

Али, исто тако, долази и до промена насталих услед измене дефиниције,концепта и средстава ратовања, у чијем су преобликовању медији имали активну, а не пасивну улогу. Наиме, концепт Тејлора по ком постоје три главна фактора који обликују извјештавање у рату (Taylor 2009): време, простор и приступ бојном пољу, пада у воду јер, како каже Клун (2000) фронту класичном смислу више не постоји, већ бојно поље постаје јединствени интегрисани систем који је потпуно уклопљен у мрежу разних информација, што омогућава извођење и координирање различитих функција ратовања, што посебно долази до изражаја у појединим облицима рата као што је психолошки, где нема временских, просторних и других ограничења јер бојно поље постаје појединац, односно, његов ум.

4. Психолошки рат и савремени медији

Неке од основних функција медија су: информисање, стварање пожељне јавности посредовање чињеницама између субјекта, гласило дискриминисаних, структурирање и селекција одговарајућих информација, критика и контрола, образовање, васпитање и пренос историјске баштине на нове генерације, интеграција друштва, рекреација и забава, итд. (Kunczik, Zipfel 2006). Међутим, постоји и још једна специфична функција коју медији могу вршити, случајно (ширећи нетачне и непроверене информације, када су или сами одговорни због тога или су и сами жртве обмане својих извора) или намерно (ради неког сопственог интереса), а то је манипулација. Процес комуницирања у којим се шире лажне или обмањујуће информације називамо дезинформисањем што представља манипулацију јавним мнењем, односно вршење утицаја на потенцијалне реципијенте, а који се најчешће одвија путем медија (Милутиновић 2013). Овај вид манипулације у медијима је често присутан у процесу рекламирања неког производа, или, пак, у сврхе политичких кампања и друштвеног активизма. Међутим, код дезинформације, као облика психолошког рата, циљна група мора не само да „купи“ производ и да јој се колико – толико свиди (код рекламе се обрада теме ограничава на један или два садржаја и довођење у везу са неким познатим пријатним садржајима, а медији и публика која је прихватила рекламу наставља да је преноси даље), већ и да у све то искрено поверује (мора постати добровољна жртва).

Очит пример оваквог функционисања се налази у садржају самих вести, где се примењују технике спиновања (обликовање јавног мњења формирањем композита који чине: трећина истине, трећина интерпретација које се разумевају као истине и трећина лажи, саопштена искључиво овим фиксним редоследом при чему се жели се нагласити да је перцепција истине важнија од истине саме и да је то сврха самог спина како наглашавају Хјуџиз Вилсон и Томић (Hughes – Wilson 2000; Томић 2008) и фејк њуз (fake news, лажне вести – облик психолошког рата настао првобитно за потребе таблиода, кориштењем дезинформација и масовних обмана пласираних у јавност путем медија, платформи или друштвених мрежа у сврху дезинформисања, застрашивања или привлачења пажње јавности, као и ређе пародије и сатире, али нечег потпуно новог, насталог у ери дигиталних медија – астротурфинга (у свакодневном сленгу се користи термин „ботови“). Наиме, истраживања медија (Hayati, Potdar, et al. 2010) су показалада преко 80% читалаца неке вести на порталу чита и коментаре читалаца на ту вест (концепт данас веома популарне емисије Хит – твит почива уоправо на тој спознаји). Полазећи од претпоставке да се коментарима читалаца верује више него порукама које се директно пласирају у самом тексту, створене су организоване групе (познатије као ботови) које циљано коментаришу одређене теме, остављајући унапред дефинисане коментаре, стварајући на тај начин паралелну реалност, односно привид слике јавног мњења. Стога је у науку уведен појам астротурфинг који означава појаву којoм се кроз организовану и плански припремљену комуникациону активност у сајбер простору ствара илузија спонтаног изношења мишљења појединаца и привид двосмерности комуникације, интеракцијом читалаца и коменататора (понекада и независно од садржаја саме вести), при чему је коначни циљ ове кампање лажирање мишљења јавног мњења, чиме се делује на когнитивне процесе (перцепцију, мишљење и памћење), ставове и целокупан систем вредности појединца, путем метода понављања, при чему успех примања тако послате поруке зависи од њеног понављања, степена медијске културе примаоца, општег и институционалног нивоа образовања, уверења о кредибилности медија на ком се објављују вести и коментари, кохерентности вести и коментара међусобно, али и у односу на кохерентност са мишљењимаи веровањима читалаца (Љепава, 2015). Информација која је перципирана као кредибилна даље се обрађује, а континуирано излагање истим порукама ствара свест о постојању ширег консензуса око одређене теме, што имплицитно води ка промени ставова и мишљења у складу са теоријом когнитивне дисонанце (тенденција да се успостави конзистентност између сопствених уверења, ставова, мишљења и понашања). Временом су се информативни сајтови и портали медија суочили са енормним бројем коментара организованих астротурфера, што су покушали да превенирају персонализацијом коментара (путем регистрација и налога), а касније и укидањем могућности оствљања коментара (ово треба разликовати од кампање коју медији такође практикују, а то је брисање порука и блокирање читалаца чији коментари им се из неког разлога не свиђају или пак нису подобни – појава укидања кометара се односи на апсолутно све), након што су увидели да коментари утичу на перцепцију кредибилности садржаја које постављају и да се проблем регистрације релативно лако превазилази путем лажних налога.

5. Психолошки рат и неформални медији

Уколико медиј дефинишемо као било који облик, односно, средство јавног информисања, друштвене мреже су управо то. Феномен звани друштвене мреже има доказани потенцијал да снажно утиче на догађаје у области безбедности и одбране. У прилог томе сведочи неколико примера: случај лажне блогерке Амине Араф у Сирији иза ког је стајао амерички обавештајац Том МекМастер, брза и масовна мобилизација популације у „Арапском пролећу“ у више земаља, готово тренутна мобилизација присталица у спречавању војног пуча у Турској 2016., позиви терористичких организација својим симпатизерима на акцију путем друштвених мрежа, цурење војних података путем приказа слика и снимака војника током војних акција, итд. Модерна технологија је учинила могућом и свима доступном медијску глобализацију у реалном времену, често преузимање вести из непроверених и „анонимних“ извора, могућност да се искаже мишљење без преузимања одговорности, висок волумен дневне размене информација, глобални опсег утицајности у којем не постоје ограничења по питању садржаја тема и дискусија а сама цензура, интерпретација и протежирање одређених вести, као и избор термина за именовање актера сукоба (борци за слободу, устаници, терористи) је више у надлежности моћних медијских корпорација, а не националних држава. Кроз механизме перцепције, а засновано на принципима пропаганде и открићима психолингвистике, језичке конструкције формирају начин мишљења, који обликује ставове.

Нисен (2015) наводи шест ефеката и активности друштвених мрежа које могу подржати операције оружаних снага:

  • проналажење борбених циљева – употребом друштвених мрежа могуће је идентификовати потенцијалне физичке циљеве противничких оружаних снага,

  • прикупљање обавештајних података кроз скупљање података путем IP адреса, историје претрага, систематизацијом тражених појмова, анализама корисничких профила, видео садржаја, међусобних конверзација, прислушкивање и ометање,

  • примена дефанзивних и офанзивних сајбер операција путем улажења и „разбијања“ заштићеног информационог простора, мењања профила и садржаја профила, хаковањем и блокирањем сајтова, итд,

  • командовање и контрола над комуникацијама, разменом информација, координацијом и синхронизацијом активности,

  • дефанзивне активности у виду заштите информационе платформе и профила на техничком и системском нивоу,

  • информисање и персуазивно деловање.

Друштвене мреже и савремена средства и облици комуникације се могу анализирати искључиво у оквиру електронских комуникација. Лоример (1998) наводи да постоје три врсте електронске комуникације: усмена која је највише фокусирана на људски глас и реторичку структуру поруке, аудио-визуелна која делује кроз садејство слике, изговорене речи и музике, шумова и тренутне тишине и текстуално-нумеричка комуникација која је најчешће условљена компјутерском технологијом. Електронска комуникација без обзира на врсту поруке и облик комуникације се не обраћа гледаоцима и читаоцима већ корисницима и омогућава мерљивост (број прегледа, преузимања, коментара, итд.) и праћење различитих података (откривање и формирање мреже интересовања ради даље експлоатације, персонализацију садржаја, препорука, итд.) о корисницима и остваривање директне интеракције и комуникације с њима.

Интерактивност је довела до стварања (привидно) активне публике у селекцији и креирању медијских садржаја (на примеру спорта, у сагледавању проблема ко одређује оно што гледамо, Илић, Станковић и Петровић (2016) наводе да је дијада медиј – гледалац/читалац одавно превазиђена ида улогу уредника садржаја преузимају и спонзори, међународне корпорације (привредне и спортске), различите франшизе, појединци). Замка персонализованости се огледа у томе што се прати оно што тражимо и предлаже оно за шта се, на основу одабраних параматара сматра да би нам моглобити интересантно („корисно“) или шта други највише гледају. Поставља се питање да ли нам такав процес одлучивања уопште оставља слободу воље и могућност избора информација.

Друштвене мреже су отвориле пут и новом виду манипулације, који се зове социјални инжењеринг. Наиме, социјални инжињеринг представља поступак аутоматског генерисања садржаја (нпр. слање хиљаду истих порука одједном) и сатурације информационог простора (путем блогова, постова, коментара, пратилаца, прегледа, лајкова, блокирања, дељења и линовања саржаја, преусмеравањем, колачићима, итд.) упућеног корисницима, а што у коначници има за циљ минимизирање гласа противника, сужавање његове информативне заступљености и слободе говора или промене става према неком појединцу, групи, идеји, догађају, итд. вештачким стварањем позитивне или негативне представе о њему, или, пак да преусмери пажњу јавности са централног догађаја на периферни. Стога Ман (Mann 2008) социјални инжињеринг дефинише као вид манипулације и лова на људске душе чији је основни смисао покретање на пројектовану активност или одавање неке поверљиве информације. Основне технике социјалног инжињеринга су примена директне манипулације, персуазије, вршења утицаја (Peltier, 2006), али и анализа профила личности жртве.

6. Закључак

Државе успешне на глобалном плану, а поготово оне које желе осигурати доминацију и хегемонију, темељно планирају своје националне информационе стратегије. Земље које су развиле доктрине информационог ратовања, осигурале потребну инфраструктуру за провођење информацијских операција, усвојиле националне информационе стратегије, подредиле и ускладиле деловање својих државних, војних, невладиних и привредних делатности тим стратегијама – данас доминирају у свету. Уколико дезинформације дефинишемо као средство манипулације у ком пошиљалац намерно пласира погрешне информације у сврху обмане примаоца, долазимо до закључка да се основу дезинформације чини један или више фрагмената истине на које се додаје лажна, измишљена или искривљена конструкција, а потом се креирани нуспродукт презентује као улитмативна истина. Традиционалан начин писања и обраде информација подразумева представљање информације у потпуности, тачно и по смисленом реду, коју ће читалац пратити од почетка до краја. Онлајн новинарство представља сасвим другачији начин стварања приче. Крејг (2010) каже да додавањем линкова ка спољним информацијама већина веб страница постаје вишесмерна – подстиче вас да сами одређујете пут, да се задржите на једном аспекту приче и о њему прочитати нешто више. Публика на овај начин улази у интеракцију са онлајн информацијом и нема сигурног водича у професионалном новинару, већ је сам себи водич кроз текст. Све више се вести заснивају на блоговима, влоговима, личним странама и техници сторителинга (приповедања), која се увелико користи у маркетиншким кампањама свих врста. Блогер или наратор не мора нужно бити преносилац поруке, већ и њен творац. Данас информације у суштини може да креира свако, под памфлетом друштвеног активизма. У садашњости већ имамо ситуацију да компјутери већ замењују новинаре, на основу унарпред дефинисаних параметара, алгоритама и претраживача (нпр. програм Квејкбот који је направио Кен Швенке). Иако су медији објавили да је Лос Анђелес Тајмс родоначелник овакве футуристичке врсте новинарства, алгоритми попут Квејкботовог су у употреби у протеклих неколико година и велики сајтови су их већ користили за писање вести. Чикашка фирма Narative science специјализована је за роботизовано писање и њене алгоритме корсите велики интернет играчи, али се ретко који од сајтова реши да призна да им вест није написала људска рука. Према доступним подацима, пре Лос Анђелес Тајмса само је магазин Форбс отворено признао да је користио услуге роботизованог писања за свој сајт (Новаковић, Мићуновић и Стефановић, 2015). Међутим, нико не поставља питање етичности такве врсте извештавања и одговорности уколико дође до преношења нетачне вести са знатним или трагичним посљедицама, као ни питање ко заправо сноси одговорност за последице уколико се догоди грешка у алгоритму, при процесу креирања програма.

References

Bal, F. (1997). Moć medija - mandarin i trgovac. Beograd: Clio.
Barsamian, D., & Čomski, N. (2006). Propaganda i javno mnjenje - razgovori s Noamom Čomskim. Novi Sad: Rubikon.
Bjelica, M. (1983). Štampa i društvo. Beograd: Zavod za udžbenike.
Čerina, J. (2012). Ratno izvještavanje u kontekstu suvremenih oružanih sukoba i novih medijskih tehnologija. Polemos, 15(1), 101-117.
de Tocqueville, A. (1840/2018). De la democratie en Amerique 2. Retrieved from ac-grenoble.fr on 28.02.2021.
Dimitrijević, S. (1952). Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije. Beograd: Društvo ekonomista Srbije.
Drakulić, M.S., Jovanović, D.M., & Mladenović, D.D. (2012). Definisanje sajber ratovanja. Vojnotehnički glasnik, 60(2), 84-117.
Feldman, A. (1990). Kako se vodio rat riječi? Prilog istraživanju britanske političke propagande u drugom svjetskom ratu s obzirom na zbivanja u Jugoslaviji. Cas Suvrem Povij, 22(1-2), 19-32.
Garfield, A. (2002). The Offence of Strategic Influence: Making the Case for Perception Management Operations. Journal of Information Warfare, 1(3), 30-39.
Hughes-Wilson, J. (2000). Military Intelligence Blunders. Da Capo Press.
Ilić, J.R., Stanković, V.S., & Petrović, I.B. (2016). Mediji i sport - mogu li jedni bez drugih. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini(46-2), 99-124.
Kljajić, N. (2012). Odnos Srbije i svetskih PR agencija. In: B. Đorđević, & D. Bjelja, (Ed.). Zbornik radova sa naučnog skupa Međunarodne organizacije i njihov odnos prema Republici Srbiji. (pp. 79-88). Beograd: Akademija za diplomatiju i bezbednost-Centar za strateške studije.
Klun, B. (2000). Rat i mediji - etički izazov na kraju stoljeća. Medijska istraživanja - znanstveno-stručni časopis za novinarstvo i medije, 6(1), 75-87.
Kunczik, M., & Zipfel, A. (2006). Uvod u znanost o medijima i komunikologiji. Zagreb: Zaklada Fridrich Ebert.
Ljepava, N. (2015). Astroturfing - društveni digitalni eksperiment - uticaj astroturfinga na komunikacione procese na Twitteru - psihološki aspekti.
Lorimer, R. (1998). Masovne komunikacije - komparativni uvod. Beograd: CLIO.
Mann, I. (2008). Hacking the human. Hampshire: Gower.
Milutinović, M. (2013). Uloga medija u satanizaciji srpskog naroda tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Politeia, 3(5), 73-92.
Nissen, T.E. (2015). The weaponization of social media: Characteristics of contemporary conflicts. Copenhagen: Royal Danish Defence College.
Novaković, N., Mićunović, G., & Stefanović, G. (2015). IT budućnost koja je već počela. Bizinfo (Blace), 6(1), 11-33.
Pajević, D., & Kasagić, L. (2003). Vojna psihologija. Beograd: VIZ.
Peltier, T.R. (2006). Social Engineering: Concepts and Solutions. EDP Audit, Control and Security Newsletter, 8, 1-13.
Potdar, V., Talevski, A., Firoozeh, N.N., & Hayati, P. (2010). Definition of spam 2.0: New spamming boom. In: 4th IEEE International Conference on Digital Ecosystems and Technologies (DEST 2010). (pp. 580-584). Dubai: IEEE.
Suler, J.R., & Phillips, W.L. (1998). The Bad Boys of Cyberspace: Deviant Behavior in a Multimedia Chat Community. Cyberpsychol Behav, 1(3), 275-294. [Crossref]
Tanta, I. (2007). Oblikovanje mnjenja ili nužnost manipulacije. MediAnali - međunarodni znanstveni časopis za pitanja medija, novinarstva, masovnog komuniciranja i odnosa s javnostima, 1(2), 13-32.
Taylor, P.M. (2009). Novinarstvo pod paljbom - izvještavanje o ratu i međunarodnim krizama. In: S. Cottle, (Ed.). Informacije, odnosi s javnošću i moć. (pp. 67-83). Zagreb: Medijska istraživanja.
Tuđman, M. (2009). Informacijsko ratište i informacijska znanosti. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.
Šagolj, S. (2003). Mediji i globalizacija, skripta. Mostar.
Reference
Bal, F. (1997) Moć medija - mandarin i trgovac. Beograd: Clio
Barsamian, D., Čomski, N. (2006) Propaganda i javno mnjenje - razgovori s Noamom Čomskim. Novi Sad: Rubikon
Bjelica, M. (1983) Štampa i društvo. Beograd: Zavod za udžbenike
Čerina, J. (2012) Ratno izvještavanje u kontekstu suvremenih oružanih sukoba i novih medijskih tehnologija. Polemos, vol. 15, no. 1, 101-117
de Tocqueville, A. (1840/2018) De la democratie en Amerique. 2 (ac-grenoble.fr) Pristupljeno 28.02.2021
Dimitrijević, S. (1952) Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije. Beograd: Društvo ekonomista Srbije
Feldman, A. (1990) Kako se vodio rat riječi? Prilog istraživanju britanske političke propagande u drugom svjetskom ratu s obzirom na zbivanja u Jugoslaviji. Časopis za suvremenu povijest, vol. 22, br. 1-2, 19-32
Garfield, A. (2002) The Offence of Strategic Influence: Making the Case for Perception Management Operations. Journal of Information Warfare, vol. 1, no. 3, 30-39
Hayati, P., Potdar, V., Talevski, A., Firoozeh, N.N. (2010) Definition of spam 2.0: New spamming boom. u: 4th IEEE International Conference on Digital Ecosystems and Technologies (DEST 2010), Dubai: IEEE, 580-584
Hughes-Wilson, J. (2000) Military Intelligence Blunders. Da Capo Press
Ilić, J.R., Stanković, V.S., Petrović, I.B. (2016) Mediji i sport - mogu li jedni bez drugih. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, br. 46-2, str. 99-124
Klun, B. (2000) Rat i mediji - etički izazov na kraju stoljeća. Medijska istraživanja - znanstveno-stručni časopis za novinarstvo i medije, 6(1), 75-87
Kljajić, N. (2012) Odnos Srbije i svetskih PR agencija. u: Đorđević Branislav, Bjelja Danijela [ur.] Zbornik radova sa naučnog skupa Međunarodne organizacije i njihov odnos prema Republici Srbiji, Beograd: Akademija za diplomatiju i bezbednost-Centar za strateške studije, 79-88
Kunczik, M., Zipfel, A. (2006) Uvod u znanost o medijima i komunikologiji. Zagreb: Zaklada Fridrich Ebert
Lorimer, R. (1998) Masovne komunikacije - komparativni uvod. Beograd: CLIO
Ljepava, N. (2015) Astroturfing - društveni digitalni eksperiment - uticaj astroturfinga na komunikacione procese na Twitteru - psihološki aspekti. Dostupno na Astroturfing-psihološka-analiza-Nikolina-Ljepava-final.pdf (blogopen.rs)
Mann, I. (2008) Hacking the human. Hampshire: Gower
Milutinović, M. (2013) Uloga medija u satanizaciji srpskog naroda tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Politeia, vol. 3, br. 5, str. 73-92
Mladenović, D.D., Jovanović, D.M., Drakulić, M.S. (2012) Definisanje sajber ratovanja. Vojnotehnički glasnik, vol. 60, br. 2, str. 84-117
Nissen, T.E. (2015) The weaponization of social media: Characteristics of contemporary conflicts. Copenhagen: Royal Danish Defence College
Novaković, N., Mićunović, G., Stefanović, G. (2015) IT budućnost koja je već počela. Bizinfo (Blace), vol. 6, br. 1, str. 11-33
Pajević, D., Kasagić, L. (2003) Vojna psihologija. Beograd: VIZ
Peltier, T.R. (2006) Social Engineering: Concepts and Solutions. EDP Audit, Control and Security Newsletter, vol. 8, 1-13
Suler, J.R., Phillips, W.L. (1998) The Bad Boys of Cyberspace: Deviant Behavior in a Multimedia Chat Community. CyberPsychology & Behavior, 1(3): 275-294
Šagolj, S. (2003) Mediji i globalizacija. Mostar, skripta
Tanta, I. (2007) Oblikovanje mnjenja ili nužnost manipulacije. MediAnali - međunarodni znanstveni časopis za pitanja medija, novinarstva, masovnog komuniciranja i odnosa s javnostima, vol. 1, br. 2, 13-32
Taylor, P.M. (2009) Novinarstvo pod paljbom - izvještavanje o ratu i međunarodnim krizama. u: Cottle Simon [ur.] Informacije, odnosi s javnošću i moć, Zagreb: Medijska istraživanja, 67-83
Tuđman, M. (2009) Informacijsko ratište i informacijska znanosti. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada
 

O članku

jezik rada: srpski
vrsta rada: izvorni naučni članak
DOI: 10.5937/bastina31-30695
primljen: 02.03.2021.
objavljen u SCIndeksu: 26.06.2021.
metod recenzije: dvostruko anoniman
Creative Commons License 4.0

Povezani članci

Kultura (2010)
Budućnost srpskog medijskog prostora - kreativno vs. komercijalno
Nikolić Mirjana

Kultura (2011)
Medijsko vaspitanje u vrtiću
Stanisavljević-Petrović Zorica

Kultura (2012)
Istina - žrtva PR-a u kriznim situacijama
Ružić Nataša

prikaži sve [19]