Увод

Глобализација тржишта је перманентан изазов конкуренцији на тржишту рада, која изазива и имплицира динамичке процесе у зони пропорционалности. Отпорност система на временске дистанце условљавањем динамичких промена конкурентности.

Оквири временске дистанце детерминирају нове моделе организације и унутрашње мотивације. У томе процесу акценат је на самопосматрању јединке властите перцепције. То је нулто полазиште распоређивања моћи кроз систематско повећање стимулисања правних и физичких субјеката у функцији квалитетнијих одлука на свим нивоима. У организационом смислу, ово је вишеслојан и захтеван процес динамизирања свих фактора одлучивања унутар и ван система. Нагли и неочекивани догађаји постају фактор који ремете у овом процесу које најчешће намеће нелојална конкуренција, незадовољни акционари и разни лобисти. У последњих неколико година, тектонски поремећаји у односу на економију, политику и друштва у којем политика постаје чвршћа. Такав модел прекомерних разлика одлучивања између субјеката на крају утиче на међуструктуралне процесе и формулишу модел организације и научне моделе у целини. „Хофстедеов модел културних димензија сматра једним од најзначајнијих модела који су утицали на систем приступа истраживању утицаја културе, друштва и културних разлика на обликовање организацијске културе и научни менаџмент. Хофстедеов модел важан је за разумевање утицаја културних разлика на обликовање организационе културе, концепцију и стил менаџмента, координисање активности те понашање и изградњу интеркултуралних односа на глобалном тржишту“ (Ратковић 2019: 228). Дистанца моћи, неизвесности, индивидуализам/колективизам, роднаравноправност и дугорочна и краткорочна орјентација на посебан начин утиче на количину управљања системом, а тиме и на систем спорта као важне компоненте макросистема.

Најновија истраживања упућују да ни један понуђени образац у контексту глобализације нема парадигме у непромењивости, а тиме и на организацију спорта као битне компоненте макросистема.

Парадигма промена

На тржишту спорта и спортских дисциплина различитост, условљена анализом са аспекта комерцијализације и брзине, намећу нове технологије, кроз животни стандард, престиж, здравље, конкурентску супремацију и националну доминацију на међународном плану. Трка за рецентним и савременијим методама је мото које садрже све светске економије и кроз спорт и спортске делатности јачају своју економску моћ. Обликовање свести о непостојању људске делатности у коју није инкорпорирана свеукупна наука и нове технологије има за циљ, снажење појединца, групе, државе и окружења. То је могуће математички доказати инфинитезималним рачуном растављањем покрета на низ макроскопских параметара који не мењају енергетско стање. Томе треба додати и људску несклоност и страх од непознатих промена које га с временом чине све мање активним. Мењање карактера појединца индиректно утиче на властито здравље, а у крајњем случају и на здравље друштва и целе нације. У сваком тренутку од очекиване добробити антиципације ствара се позитивна атмосфера и ефикасност у свим њеним сегментима. Уколико се изгуби карактер самог покрета долази до губитка крви и старења организма. Може се рећи да је ,,покрет” урођен нагон за преживљавањем који се из разлога страха од непознатог може манифестовати на разне начине. Неки га због неинформисаности доживљавају и не осећају као потребу прилагођавања, а други га због погрешног тренутка и неимања интереса с временом губе. Проматрано кроз дискурс могућности промена односа на окружење и заузимање положаја у њему постоје различити системи избора и коначног исхода који исказују намере у обликовању структуре процеса прилагођавања. Промене није могуће проматрати као процесбез перцепције на окружење и прихваћања нужности његове примене. Моћ система се препознаје по изазивању различитих стања и заузимања властитог положаја, односно препознавања способности за изазивање тих промена. Промене су бит динамике у којима је пресудно време зависно о врсти система, динамике промене и принципа отворености. Важна, а ако не и доминантна категорија система односи се на социјалну компоненту која своју морфолошку структуру обликује неовисно о њезиној динамици. Та се динамика односи на различите организационе системе који траже одговор на питање разумевања, комплексности и методологије одлучивања или другачије речено на неразумевање узрока појаве динамике у различитим облицима као битно обележје начела постојања система. Суштина овакве спознаје је да успешни и већи системи пословања захваљујући капиталу и бржој трансформацији нагризају пословање мањих субјеката и гуше њихове потенцијале и након тога стварају монопол који минимизира динамику базног спорта.

Уз квалитетан менаџмент велики и моћни системи преузимају тржишта и постају доминантан субјекат њиховог пословања. Моћнији остају на тржишту рада, а спорт и припадајуће делатности им постају адути, јер вишак вредности улажу у ту делатност и кроз медије нуде нове садржаје уз феномен јачања здравља и успешнијег пословања. На тај начин се елиминише неизвесност и прелази са локалног аспекта функционисања на глобални ниво, границе се померају или нестају, прибегава се стабилнијем тржишту, инвестира се у мање развијене земље и предност се даје улагањима у земље у транзицији и усмеравају вертикалне интеграције према другим специјалностима и стичу искуства која им помажу на нивоу светске глобализације.

Стечени капитал им омогућава да се ослободе „вируса” неуспешних и оствареним профитом уђу на нова још недефинисана тржишта и постану на њему, не само у економском већ и спортском смислу, доминантни. Начело трансформације почиње на постулатима унапређења свега што ствара нове вредности, већу продуктивност и економску моћ појединца и друштва у целини, а фатални недостатак ове трансформације је тромост прилагођавања догађањима на светском нивоу или се нежељено креће у погрешном правцу. Такви модели развоја друштва, по својој учесталости, обиму и нивоу турбуленција могу да доводу до његових суштинских промена. Током дугог временског периода систем се адаптира на учестале промене које због свог дисконтинуитета захтевају брзе и радикалне интервенције, стратегије и тактике које међусобно морају бити синхронизоване.

Често та одступања могу изазвати дубоке резове у систему одлучивања у којима се постојећи модел руши и успоставља нови који у себи неко време задржава елементе старог, све до успостављања равнотеже са ограниченим временским трајањем.

Спорт као друштвена категорија садржи у себи моћну парадигму у дубинској организационој структури система која се директно рефлектује на здравље, а индиректно и на сектор економије. Радикалне промене могу довести до конфликта у случају детерминисаности или инкременталне примене и до ограничене трансформације система.

Уколико се систем не држи под контролом модел одрживости је под знаком питања и почиње да се урушава. Екстремно радикални приступ спашавања модела организације је врло ризичан и примењује се у случајевима већих конфликата између постојећег система и нових вредности садржаних у савременим технологијама.

Нове технологије често изазивају револуционе промене и вежу се уз дужи рок. То се догађа у ситуацијама када је улог велик, а рок за интервенцију кратак. Одлуке се доносе брзо, јер систем који је вредео до тада не трпи одлагања због чега се, који пут, успоставља принудом.

Разлози могу бити структурални и комерцијални, а често и обострани јер у себи садрже квантне, квалитативне, креативне и иновативне промене.

Подручје спорта и рекреације пуно је изазова и противречности у погледу динамике и развоја на светском нивоу што се манифестује кроз сазнање о изванредној концентрацији спортских догађаја који задиру у подручја образовања, јавног здравља, друштвених, културних и рекреативних делатности. Према званичним подацима олимпијског одбора, годишње се у спорт и рекреацију у односу на остале делатности пропорционално издваја све више средстава.

Догађаји на спортској мапи света који директно утиче на економију и социјални развој светске економије, куповине и туризма са генерисање новог запослења у распону од клубова до највиших хијерархијских нивоа, а јаз између стварног света спорта и законодавног оквира штети спорту и његовом развоју. Уколико су медији под државном контролом онда су последице везе медија и политике вишеструко штетне. Зато је очување спорта као највиталнијег сегмента друштва од пресудног значаја и за појединца и за друштво у целини. Стога, све ово изнето имплицира нов приступ у обликовању модела радикалне спортске иновације у функцији развоја националне привреде. Из свега наведеног произлазе следећи предлози:

– организација спорта- под којом се подразумева динамичко одржавање равнотеже са својом околином. Свака изненадна и динамичка промена околине успешној спортској организацији ствара обавезу напуштања логичког инкрементализма (Quinn) и револуционарних промена. То неизбежно укључује разарање старих оквира и навика под којим је спортска организација пословала (Ратковић 2019: 242);

– економска димензија спорта – историјско искуство и економска наука доказали су да тржиште само по себи не осигурава оптималне економске ефекте, још мање одрживи развој, а најмање социјалну праведност и еколошку уравнотеженост. Посебно код земаља које су у транзицији потребна је комбиновати слободно тржиште, приватно предузетништво, регулаторну и корективну улогу државе. У томе лежи и кључна мотивација која подлеже адекватној методологији за описивање комплекснијих система. Проучавање спорта и спортског тржишта значајно је утицало на бројне рецентне догађаје као што су привредни значај спорта, повећана учесталост спорова која се односе на организацију спортских догађаја и потребу за економском анализом специфичних закона и прописа;

– иновативност спортског менаџмента - без иновативности спортског менаџмента који задире у решавање неочекиваних проблема који стварају необична постигнућа на међународном тржишту нема несамерљивих теорија ни непомирљивих дискурса. Све је могуће и све је пожељно; трандисциплинарност израста као правило, а интердисциплинарство је укорењено за стварање нових спознаја. Зато је потребна иновација у смислу разоткривања, достизања и стваралачке стратегије. При томе није потребно страховати због могућих ограничења и успостављених норми већ је потребно подстицати машту и иновативност и користити све врсте знања не бежећи од језичних игара и комбинаторике (Feyerabend 1978);

– социјализација спорта - спорт је двокомпонентна категорија препознатљива по формалном и неформалном образовању кроз јачање људских потенцијала, личног развоја, мотивације и пуног ангажмана. Улога спорта у друштву огледа се у спречавању насиља, расизма и било којег другог облика присиле, укључивање активног становништва и јачању свести о здрављу појединца и друштва (Ратковић 2019: 247). Све заједно диже се на ниво одговарајућих подсистема у смислу ограничавања раста трошкова социјалне сигурности, здравља и перманентним повећањем продуктивности, а тиме и квалитете стандарда живота.

Дизајнирање модела спорта

Сведоци смо изазова да је сваки почетак неизвесан и да има тенденцију мењања дефиниције спорта ограниченог на физичке предиспозиције појединца и опадајући ниво остварених резултата и уложеног труда. Све наведено доводи до питања треба ли трагати за новим моделом спорта, ако треба, како га прилагодити тржишту које се брзо мења. Нарочито морамо водити рачуна да нам дисциплина не искључи слободу и обрнуто. Дакле, неизбежно је суочавање са новим изазовима, компромисима, био молекуларном ограниченошћу и на крају са последицама револуционарних одлука као императивом убрзаног ритма дерегулације система, контроле над властитом судбином и дигитализацијом. Ако томе додамо и менаџерску парадигму, која се темељи на бирокрацији истинске иновације, тешко се могу дићи изнад нивоа одржавања „статус quo“. У радикално промењеним условима потребна је иновација темељног концепта и социоекономске праксе не само производаи процеса, јер се криза не може превладати са менталитетом и одлукама којим је и изазвана. Дакле, иновација се не може свести на иновационе дифузијске процесе производа и услуга, него мора покрити врло широко подручје управљања са нагласком на међуповезаност и међуусловљеност иновација кроз експанзију спорта. Подручје спорта захтева снажне изазове у погледу промена у Европској унији. Уочава се у великој концентрацији светских спортских догађаја унутар ЕУ, а који задиру у образовање, јавно здравство, друштвену, културну и рекреативну делатност. (Ратковић 2019: 254). То сазнање значајно утиче на укупну привреду и друштвени напредак спорта у Европи којега се може сматрати у економском смислу као растуће подручје са преко 3% светске трговине и један је од сектора са високимпотенцијалним генерисањем новог запослења.

Закључак

Дакле, кроз креативност, усмеравање, делегирање, координацију и сарадњу свих фактора формира се ментални модел организације који у себи садржи више компонената. Услов је да модел мора да буде стабилан, односно, не бити у супротности са основним циљевима виших инстанци и у старту мора имати јасну стратегију и квалитетан модел управљања, саморегулацију спортских такмичења на свим нивоима уважавајући националне и друге разлике на свим нивоима и пуну аутономију одлучивања.

Осигурање успеха система спорта у будућности пренеће се на промене које је могуће препознати одговарајућом радикализацијом с нагласком на иновативност. Нужност такве промене упућује на потребу система за рефокусирањем, позиционирањем, обнављањем, реорганизовањем и осмишљавањем пословног деловања и развоја. Одрживост конкурентности могуће је остварити само такмичењем и успех спорта овисиће у већој мери о различитости и припремљености на нове промене. (Ратковић 2019: 255). Активности је потребно усмеравати на задовољство, а не искључиво на приходе. Препознавање елемената неодрживости који угрожавају квалитету живота и сумња да је сваки раст и креирање више од траженог како би се избегла грижа савести у будућности. У пословању не треба мешати раст профита са аспекта политике и доминирања физичких ограничења у будућности, те на већи степен важности подићи слободу говора и демократичност. Такође треба наставити са дефинисањем свега што се у процесу интернационализације може побољшати те све да се групише у модел радикалне спортске иновације у функцији економског развоја друштва. Свако демократско друштво има могућност развоја система спорта јер у себи укључује више елемената и идејних решења која подстичу професионализам.