Uprkos tome što je promenio svoju izvornu idejnu i političku komponentu, princip podele vlasti ostao je fundamentalni princip moderne ustavne države mada ima mišljenja da je ovaj princip "ostario". Nakon sloma realsocijalizma u Evropi veliki broj bivših socijalističkih zemalja doneo je nove ustave kojima je uspostavljen sistem organizacije vlasti zasnovan na podeli vlasti kao temeljnom principu pravne države. Brojne akademske rasprave, koje su usledile u kratkom vremenskom intervalu do donošenja novih konstitutivnih akata, bile su usmerene pretežno na ocenu "efekata" parlamentarnog sistema. Međutim, najveći broj novih ustava opredelio se za treći model, tj. polupredsednički tip koji je u procesu demokratizacije postsocijalističkih zemalja razvijao svoje osobenosti paralelno sa procesom parlamentarizacije. Ima mišljenja da je polupredsednički sistem u kombinaciji sa proporcionalnim izborima u novim sistemima bio dobar kompromis između "novih i starih" političkih elita. Razmatrajući kratku ustavnu istoriju Srbije od donošenja građanskog ustava Republike 1990. godine, a potom i Ustava prve samostalne Republike 2006. godine, moglo bi se reći da je država prošla kroz nekoliko faza. U relativno kratkom razdoblju dobili smo dva ustavna formata i nekoliko političkih transformacija u sistemu podele vlasti što se odrazilo na relnu poziciju šefa države koji je od početka bio profilisan kao "plebiscitarni predsednik". Dakle, u ustavnom aranžmanu podele vlasti učinjena je značajna racionalizacija parlamentarizma u korist egzekutive, što je nastalo kao posledica niza društvenih, političkih, ekonomskih i socijalnih zahteva, uprkos odsustvu iskustva sa savremenom formom podele vlast. Pitanje pred kojim se sada nalazimo jeste: da li je potrebno menjati ustavni okvir organizacije vlasti koji bi vratio klatno u okvire ravnoteže parlamentarizma jačanjem vlade i njenog predsednika u funkciji "političkog vođe" egzekutive ili treba očuvati formalni okvir koji i nadalje pruža mogućnosti za političku alternaciju "moći" unutar izvršne vlasti između predsednika Republike i predsednika Vlade. S obzirom da su oba modela profilisanja funkcije šefa države, "parlamentarni" i "plebiscitarni predsednik", našla svoje utemeljenje u evropskim ustavima, plediranje za jedan od njih trebalo bi zasnovati na argumentaciji o institucionalnoj snazi i potrebi stabilnosti ustavne vlasti. Politička realnost u Srbiji je takva da se do sada nisu mogli jasno utvrditi institucionalni, već samo personalni nosioci vlasti. Tako je institucionalna pozicija Narodne skupštine u velikoj meri zavisila od članova i predsednika Vlade ili od neposredno izabranog šefa države, uz otvorenu opasnost personalizacije vlasti i prerastanja u "ustavnu diktaturu". Otuda je vazno razmisljati o uspostavljanju jakog narodnog predstavništva u liku Narodne skupštine, što može biti ucinjeno najpre kroz njenu "bikameralizaciju" i uvođenje doma za "drugo mišljenje", a potom i kroz instrumente za njeno funkcionalno jačanje (preko snaženja oblika neposredne demokratije, uspostavljanja tzv. opozicionih dana i jačanjem individualne pozicije narodnih predstavnika). Dakle, uz zadržavanje forme "plebiscitarnog predsednika" neophodno je uneti bikameralnu strukturu parlamenta, koja bi mogla da stabilizuje odnose kako unutar legislative, tako i u odnosu prema egzekutivi.